Posao, egoizam i ostalo

KATARINA JOVANOVIĆ: Ja sam takođe studentkinja psihologije. Evidentno je da postoji velika diskriminacija žena u radnim sredinama, i ne samo žena koje su već zaposlene i planiraju porodicu ili imaju prvu ili drugu trudnoću, već i mladih žena koje sada završavaju studije i traže posao. Znam pouzdano da se vrlo često na intervjuima za posao postavlja niz vrlo intimnih pitanja – da li planiraju porodicu, u kakvim su vezama, da li su udate, kada planiraju da se udaju itd. To su neki kriterijumi koji vrlo često odluče o tome da li će one dobiti šansu za zaposlenje ili ne. Moje pitanje je da li uopšte postoje bilo kakve pravne procedure ili bilo kakvi pokušaji da se adekvatno društveno odgovorno odgovori na to pitanje, da se te žene podrže, odnosno zaštite, i koji su to načini.

SMILJKA TOMANOVIĆ: Ja ne znam za praktične institucionalne akcije da se zaštiti položaj žena prilikom zapošljavanja. Znam za neke akcije zaštite žena na radnom mestu koje radi sindikat Nezavisnost. To slučajno znam, pošto moja prijateljica radi na tom poslu. Ali, ja bih postavila kontrapitanje. Ako ste vi ta mlada žena koja je uspešno završila fakultet, uložila dosta, živi u porodici koja je podržava, ima visoka očekivanja ne samo od toga kojom će se profesijom baviti nego visoka očekivanja i želje da njena porodica bude lepa, stabilna, i susrećete se sa jednim takvim intervjuom, drugim i trećim, da li ste vi onda egoistični ako kažete da nećete da rodite dete dok se sve te stvari ne reše?

To je kontraodgovor. Ja se ne slažem sa gospodinom Mandićem. Uopšte ne volim katastrofične priče. I nisam rekla – da odgovorim kolegi Pantiću – da je porodica stalno u krizi. Stalno se govori da je porodica u krizi. Vrlo retko u vrlo retkim zemljama nemate taj diskurs ili govor krize. Nije porodica stalno u krizi, porodica je stalno u promenama. To je dinamična stvar. Ona odgovara na pritiske sredine, na pritiske velikih promena, ideoloških promena koje vi zovete egoizam, a ja individualizam koji ne mora da ima negativnu konotaciju, a ne mora da ima ni pozitivnu.

Ako neko kaže kako ne želi da u nestabilnom socioekonomskom i psihološkom okruženju uopšte razmišlja da rodi još jedno dete, prvo ili drugo, da li je ta osoba egoista? To je ono što hoću da postavim kao pitanje. I da li ta osoba možda želi da obezbedi bolje šanse za život svog deteta, jednog, dvoje, troje, a ne osamnaest, zato što će smanjiti broj. Svaka strana ima dva lica. Svaka naša tvrdnja može da se tumači i ovako i onako. I pravci kojima će se naša porodica, koja je kombinacija jednog južnoevropskog mediteranskog kulturnog kruga sa veoma velikim značajem porodice za ljude i povezanosti između roditeljskih porodica koja traje tokom celog života i pojedinaca – svoje porodice znate, odrasli ste uvek u nekom kontaktu sa bakama, dekama, rođacima itd. – ostaće i kad zasnujete svoju porodicu. I nećete nikad težiti da se potpuno odvojite. To je jedna priča i neću uopšte vrednosno da se određujem šta je bolje a šta nije. Za razliku od Danaca, koji se osamostale sa osamnaest godina i čuju se sa roditeljima jedanput telefonom i vide se jedanput u dva meseca, ne očekuju od njih ni podršku, ni pomoć. Okej, to je njihov kulturni obrazac, a ovo je naš kulturni obrazac. Ko je tu egoista, ne bih da sudim. I ne mislim da osobe koje se odgovorno ponašaju prema sebi, svojim potrebama i interesima i pokušavaju sebe da zaštite tako što kažu: važan mi je ovaj posao, pa ću sada da odložim materinstvo i hoću da budem sigurna u tog čoveka sa kojim hoću da imam dete, te osobe nisu egoiste. Nisam pristalica teze da egoizam uništava porodicu.

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ: Mogu li ja u ime ove devojke nešto da kažem? Postavili ste pitanje da li je to egoizam. Nije. To je izjava devojke koja je pritisnuta stvarnošću, izjava devojke možda iz očajanja. To je izjava koja će pasti pred prirodom, pred instinktom materinstva ili pred eventualnom šansom koja mora da se pojavi. Ima jedna izreka, čuo sam je kod mene na Zlatiboru: Ako misliš da nešto možeš, onda možeš; ako misliš da ne možeš, u pravu si. Treba se nadati, treba verovati, treba misliti pozitivno.

ZORAN MUSTEROVIĆ: Da li ovo društvo – ne mislim samo na naše – traži i to da nađemo neke dobre adaptivne odgovore, da se zaposlimo a zapostavimo neke bitne individualne potrebe? To je ono što je, bojim se, jedan krizni momenat, da li će zbog toga odložiti bitno pa će sad, pa će kasnije i tako dalje... Vi nađete dobar adaptivni odgovor – kažete: neću – samo zato što vam je sad potrebno, odnosno društvo traži neke stvari koje ne idu naruku našim ličnim svojstvima. I da nije tako prosto koncipirano iznutra – kad ćeš da rodiš, kad ćeš šta da radiš, maltene kao tvoja stvar. To je jedan, čini mi se, dehumanizujući sloj, koji se pojavljuje u ovoj civilizaciji.

DRAGO PANTIĆ: Državna nebriga

Ja sam profesor Drago Pantić i davedesetak godina se bavim porodičnom pedagogijom i uopšte problemima dece koja su u žiži naše ukupne akcije, aktivnosti svih sistema ili podsistema u našem društvu.

Država nema dobar odnos prema porodici i u mnogim segmentima se maćehinski ponaša prema porodici; nema strategiju razvoja obrazovanja, pa ni porodice. Mnoge strategije su u nekim fikcijama i imaginacijama, a nema ih u realnosti. Mnoga obećanja počinju od toga da će se ne samo poboljšati standard, briga o porodici i drugo, sve je to u nekim floskulama koje ničemu ne vode.

Smatram da je nemoguće prihvatiti tezu da je porodica stalno u krizi. Onda je to isto kao da nije u krizi, već se radi o nekom redovnom stanju. Porodica je u krizi u onom stepenu u kome se kreću ti procesi u sistemima, kakvi su ti odnosi na planu zdravstva, socijale, pedagogije itd.

Nasilje u porodici neće se rešiti na način kao što se radi preko UNICEF-a. Voleo bih da neko odgovori zašto se nasilje u porodici i školi povećava iako se već godinama vode projekti protiv nasilja. Slična situacija je i u obrazovanju. Zašto Srbija nema ponovo ministarstvo za porodicu? Kad su se formirale vlade, više puta je ponavljano da je potrebno ministarstvo za porodicu. To je država oćutala.

Kriza nije samo nedostatak para, nama nedostaje znanje u svim segmentima kad je reč o porodici. Nastavnici ne znaju šta da kažu roditeljima o porodici, na mnoge stvari ne mogu da daju odgovore, porodična pedagogija se improvizovano predaje na učiteljskim fakultetima, omladini se ne nude ideali koji bi bili civilizacijski, televizija je škola poroka, nastranosti, beznađa, škola manipulacije. Vidite ovu fudbalizaciju Srbije, nemoguće je shvatiti da Srbija ima 130.000 fudbalera, više sportskih nego redovnih osnovnih i srednjih škola. Čini mi se da je jasno kuda idemo. Ponavljam: nedostaje nam sistem, nedostaje znanje, a u trećem planu su ekonomski aspekti krize.

Pedagozi i psiholozi, profesije koje su najpozvanije da utiču na kreiranje porodičnih odnosa koji su funkcionalni, harmonični, humani i tako dalje, podbacili su.

RTS je uništio obrazovni program koji je decenijama bio najbolji u Evropi. Sada nema nijedne emisije koja može da govori o porodici, nema dečje emisije. Obrazovno-naučni program je uništio ne samo Tijanić, već i oni pre njega. Prema tome, ako hoćemo ozbiljno da razgovaramo o toj sudbonosnoj ćeliji, onda moramo videti ko su proizvođači lošeg stanja u toj oblasti.