---

 

Bućka

Legenda kaže da je još u pradavna vremena negde na velikim ruskim rekama uspostavljena komunikacija između čoveka i soma koji je tada obitavao isključivo u vodi. Somovi su oduvek bili cenjeni kao ukusan ulov, ali i zbog svoje opreznosti, jer ih je bilo teško uloviti što i danas nije lako. Naravno, ako se izuzme upotreba savremenih gotovo nevidljivih mreža od tankog najlona (barakuda), kašikara i eksplozivnih naprava – što bi rekli eksperti kad ne znaju šta je puklo. Nekad je, pričaju stari alasi, sa obale neko pecao pomoću udice načinjene od životinjske kosti i nestrpljenje prekraćivao ujednačenim udarcima nekim predmetom (najverovatnije komadom drveta) o površinu vode. Navodno, voda se ubrzo uskomešala i jedan som je progutao mamac sa udicom. Do danas nije objašnjen nagon somova da se dignu sa dna i krenu prema izvoru zvuka (bućkanju na površini vode), niti to zašto jedino som od svih riba ne ostaje ravnodušan na zvuk sličan ratnim bubnjevima. Današnja verzija mamljenja bućkanjem po vodi i hvatanja somova na taj način nije se znatnije izmenila s obzirom da je ljudska sklonost prevarama ostala ista i da somovi i dalje hrle i nasedaju lupetanju.

Čamac, poveća oštra udica vezana za kraj tankog jakog gajtana ili najlona debljine milimetra opterećenog pri kraju (ispred udice) olovnim prstenovima, bućka, mamci i vreme bez vetra jesu sve što je neophodno za avanturu na sredini reke. Bućka je načinjena od jednog komada drveta (najbolja je, kažu, od suve lipovine) i liči na oveći nož koji umesto oštrog vrha ima proširenje poput pečurke. Naravno, podrazumeva se da onaj koji bućka zna da se služi tom alatkom, odnosno da udaranjem po vodi i naglim trzajem iz zgloba šake usmeri bućku koso prema površini vode izazivajući tako oštar reski zvuk koji se kilometrima čuje duž toka reke. Kao kad se istovremeno otvara boca šampanjca i u lavabou gumom otpušava začepljni sifon. Novopečeni bućkaroši obično pridaju veliku važnost obliku i veličini bućke (uglavnom svoje), smatrajući da je izvrsno načinjena ova alatka garancija uspeha. Slušao ih je tako jednom u Ostružnici polupijani alas i dobacio da lupetaju gluposti. Uzeo je zatim praznu pivsku bocu, ušao u čamac i izvezao se na sredinu reke. Lupajući bocom po vodi podigao je sa dna soma i uhvatio ga na očigled hvalisavaca.

Zna se da je som mesožder i da nije probirljiv, ali i da najradije nasrće na rovca, crnu mesnatu vrstu pijavice (durdubak), koja dugo živi probodena udicom i diskretno krvari što privlači soma, kao i na običnu pijavicu, crnu glistu, rakove, školjke... Kažu da hoće i masnu krpu da proguta. Stari alasi tvrde da je som svojevremeno (za vreme okupacje) rado gutao komade sapuna iz domaće radinosti (podnošljivo smrdljivog) i da je "Albusov" sapun za brijanje iz doba petoletki bio dobra zamena.

Som se na bućkanje hvata isključivo iz čamca koji reka slobodno nosi. Somolovac u jednoj ruci vrhovima prstiju drži gajtan koji opterećen olovom i udicom okićenom mamcima (najbolje durdupcima i rovcem) visi u vodi pod pravim uglom dok drugom rukom bućka. Do koje će dubine pustiti udicu, zavisi pre svega od bistrine vode. Kad je voda mutna – obično tri, četiri metra od čamca, ali se gotovo do dna pušta kad je voda prozirna. Da bi se bućkom proizveo željeni zvuk, neophodna je puna koncentracija i uvežbana tehnika (bućkaroši-amateri vežbaju u punoj kadi da se na reci ne bi brukali pred asovima). Držeći gajtan osetljivim jagodicama prstiju, iskusni bućkaroši tačno znaju šta se događa u dubini, jer som je oprezan i poluslep (bar tako tvrde učene glave), tako da prvo mora brkovima i ustima da dotakne mamac i ustanovi o čemu je reč što se oseća po gotovo neosetnim titrajima gajtana u alasovoj ruci. Posle toga obično usledi jak trzaj, zapravo kontinuirani napor soma da sa mamcima odnosno udicom u ustima što pre utekne u dubinu. Sledi zatim takozvani kontrajak trzaj somolovca – i ako je imao sreće, udica se duboko zarila i probila lobanju soma kome više nema spasa. ,,Nisu svi somovi budale" govorio je sada već davno upokojeni deda Spasa, poslednji pravi gročanski alas (ovi današnji jure brodove po Dunavu i švercuju naftu), "jer da je tako, u Dunavu ih odavno ne bi bilo. To ti je isto kao kad u punoj kafani neki uljez maltretira ljude koji ćute i trpe. A onda nekom dozlogrdi, nasrne na bitangu i nastrada. Baš kao budalasti som."

U nastojanju da otkriju zašto som reaguje na bućkanje, i danas se mnogi bave tom tajnom. U sumnjivo stručnoj ruskoj literaturi piše da soma taj zvuk neodoljivo podseća na sopstveno mljackanje dok guta hranu, odnosno da zato hita kako bi i on učestvovao u gozbi svoje sabraće, što bi zapravo trebalo da znači da je som mrtav gladan. Domaći bućkaroši skloni analitici uvek otvore želudac ulovljnog soma da bi videli šta sve ima unutra. Nedvosmisleno je utvrđeno da som i kad mu je želudac prepun ili potpuno prazan reaguje na bućkanje i guta mamac, što pobija teoriju o gladnom somu. Najviše je onih koji tvrde da je som, u stvari, nervozna riba koju bućkanje živcira i čini je nerazumnom. "Koliko ja znam, sa pravim somom, onim u vodi, još niko nije razgovarao i saznao o čemu se radi. Ostaće to večita tajna", objašnjavao je pomenuti deda Spasa.

Događa se često da se som i pored upornog, ujednačenog bućakanja satima ne javlja, što obično malodušne natera da dignu ruke od bućkanja i vežu čamac za obalu. Uporni, međutim, danima lupaju po vodi u napetom iščekivanju da se suoče i povedu borbu sa zveri, kako je govorio Rade Avramović zvani Majmun iz Grocke. Usredsređenost na pravilan udarac bućkom, išćčekivanje na tanani drhtaj gajtana u ruci i nada da će možda naleteti som-kapitalac zapravo su jedino o čemu somolovac razmišlja. "Nema te brige i nevolje koje čovek može da zadrži u glavi dok bućka", davno je suštinu bućkanja objasnio pomenuti deda Spasa.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---