Žreb za Svetsko fudbalsko prvenstvo >

Još samo da prođemo...

Grupa – Nemačka, Australija, Gana – svakako nije nepremostiva, ali – valjda pod utiskom rezultata u kvalifikaciji – mnogi nas malo prerano već vide u osmini finala

Da l’ zbog Antića, da l’ zato što stvarno vredimo, da l’ zbog tradicionalne euforije kojoj smo skloni, vidim da su manje-više svi zadovoljni žrebom koji nam je za protivnike u grupi D na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi dodelio Ganu (13. juna u Pretoriji), Nemačku (18. juna u Port Elizabetu) i Australiju (23. juna u Nelspruitu). Ruku na srce, moglo je i gore, recimo da smo zapali u grupu B u kojoj su Argentina, Nigerija, Južna Koreja i Grčka, ili grupu G gde su Brazil, Portugal, Obala Slonovače i Severna Koreja. Opet, kad bacim pogled na grupe A (Južna Afrika, Meksiko, Urugvaj, Francuska), C (Engleska, SAD, Alžir, Slovenija – s njima se "ukrštamo" ako prođemo!), F (Italija, Paragvaj, Novi Zeland, Slovačka) ili H (Španija, Švajcarska, Honduras, Čile), rekao bih da su neki prošli bolje od nas.

Suština je, ipak, u osećaju sigurnosti sa kojim odlazimo u Južnu Afriku pa nam je sa te tačke gledišta manje-više svejedno s kim ćemo igrati. Radomir Antić je uspeo da nas ubedi da ni u jedan meč Srbija neće ući "a priori" inferiorna, odnosno sa idejom da se brani. Takvo opredeljenje uliva optimizam a, bogami, i respekt protivnika. U mnogim komentarima pre žreba Srbija je isticana kao protivnik "dobar za izbegavanje", a to je posledica utiska i rezultata iz kvalifikacija.

Ako malo parkiramo optimizam i pogledamo protivnike, ispada da "finale" grupe igramo već u prvom meču, protiv Gane. Osim što su oni (Ganci, Ganjani, Ganezi ili nešto četvrto?) dobri, trenira ih jedan Srbin, Milovan Rajevac. A pre četiri godine u Nemačkoj vodio ih je drugi, Ratomir Dujković, danas selektor mlade reprezentacije Srbije. Ovih dana se ispostavlja da je Gana u Kejptaunu imala dve delegacije, jednu zvaničnu i drugu nezvaničnu, bližu vladi, koja se, manje-više, interesovala samo za finansijske detalje, odnosno koliko će para Gana dobiti. Pošto FIFA ne voli da se političari mešaju u rad nacionalnih saveza, procurila je vest da će Gana možda biti diskvalifikovana, ali sumnjam da je tako drastična mera moguća.

Vremena kada smo afričke selekcije pobeđivali sa 9:0 (Zair, u Nemačkoj 1974) odavno su prošlost, poslednji susret sa jednom afričkom reprezentacijom neslavno smo izgubili u Nemačkoj (2:3 sa Obalom Slonovače) i završili na 32. mestu. Od 32 učesnika. Nije da ne možemo da ih pobedimo, ali biće težak meč, možda i najteži u grupi.

Nemci su uvek Nemci, pre 11 godina u Francuskoj imali smo 2:0 i igru a onda na kraju 2:2. S njima se preganjamo po mundijalima ili za njih još od 1954. u Švajcarskoj i jedini put smo se radovali još 1962. u Čileu kada smo u četvrtfinalu pobedili golom Pere Radakovića. Oni su slavili 1954, 1958, 1974. i 1990, a nerešeno je bilo 1998. Prošlost ne igra, ali opterećuje.

Objektivno, autsajder u grupi je Australija, ali u Nemačkoj pre četiri godine pokazali su da napreduju. Čini mi se da je najlepše od svega perspektiva koja se otvara ako prođemo u drugi krug. Još samo da prođemo. Ako bismo kojom srećom bili prvi, igrali bismo sa drugim iz grupe C (Engleska, SAD, Alžir, Slovenija), a ako bismo bili drugi – sa prvim iz te grupe što mu dođe (gotovo) isto. Put bi dalje vodio, u zavisnosti da li smo prvi ili drugi, na Argentinu ili Španiju ali da – zasad – ne idemo baš tako daleko...

Sve četiri reprezentacije iz naše grupe stižu u Južnu Afriku kao pobednici svojih kvalifikacionih grupa. Dakle, sa autoritetom, što bi rekao Antić. Sva tri protivnika imala su zapažene uloge na poslednjem Mundijalu u Nemačkoj 2006. Nemačka je bila treća, Gana je zadivila u grupi i časno pala u osmini finala protiv Brazila. Australija je grubo oštećena protiv Italije, ispavši posle nepostojećeg penala. Sa Australijom nismo igrali na nivou A selekcija, ali ako se prisetimo dva poslednja olimpijska turnira valja staviti prst na čelo. U Atini 2004. pobedili su nas sa 5:1 a u Pekingu 2008. izvukli smo 1:1...

Fudbaleri Gane su, kao i naši, razasuti po celom svetu, oni najbolji su u Evropi. Igraju od Kipra i Škotske, preko Francuske, Španije, Rusije i Nemačke do Engleske i Italije. Prva zvezda je vezni igrač Čelsija Majkl Esijen, njegov kolega sa sredine terena Hali Muntari igra u Interu, treći "veznjak" Stiven Apia je u Bolonji... Iskustvo im neće nedostajati. Ganu smo jednom pobedili na nekom turniru negde u Aziji (3:1), ali to se samo piše...

Australijanci su takođe raštrkani, od moskovskog Dinama (bek Luk Vilkšir) preko Evertona (Lukas Nil) do igrača koji nastupaju u Južnoj Koreji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Japanu, Škotskoj... Nekolicina igra u Italiji i Engleskoj, nekoliko ih je i iz domaćih klubova. Ipak, trebalo bi da oni misle više o nama nego mi o njima.

Nemci su, uglavnom, zadržali tim koji je prošle godine izgubio finale EP-a u Beču protiv Španije. Isti je i selektor, Joakim Lev, formalni šef tima i dalje je Mihael Balak, u napadu je opasan tandem Klose–Podolski dok Mario Gomez uvek čeka svoju šansu u napadu, na sredini su Švajnštajger, Ozir i Rolfes, u odbrani se ističe hitri ofanzivni bek Lam.

Sve u svemu, stvarno nije loše jer je moglo (mnogo) gore, ali i (malo) bolje. Najlepše je što sve zavisi od Antića i njegovih momaka. Ako se spreme kako treba, ako ih posluži zdravlje i malo sreće, eto dovoljno razloga za optimizam sa pokrićem, ali ne i za euforiju.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---