Godina Darvina >

Ona koja nikada nije tamo negde

Šta smo tokom godine posvećene evoluciji mogli da naučimo o mehanizmu koji je na Zemlji stvorio sveopšte obilje i raznolikost živog sveta, i sve to, po rečima Čarlsa Darvina, "usled gladi i smrti"

Lepu, okruglu, dvestotu godišnjicu rođenja engleskog prirodnjaka Čarlsa Darvina koja se poklopila sa 150 godina od objavljivanja njegovog Porekla vrsta, evolucionisti su tokom 2009. u svim krajevima planete gde ne važe antievolutivni zakoni obeležavali svečanim tribinama, konferencijama, trkama kornjača i drugim uličnim performansima, akcijama zaštite ugroženih populacija i javnim predstavljanjem novih izdanja o evoluciji.

Čini se – sad kad je Godina Darvina na isteku – da će se s njom i evolucija povući iz medija, s javnih izložbi i ulica, da bi se ponovo skrila na univerzitetima, u laboratorijama, depoima prirodnjačkih muzeja i na ponekoj slabo posećenoj tribini na kojoj naučnici uzaludno diskutuju s uvek istim kreacionističkim zabludama i uvek istim kreacionistima. Međutim, mada će se o njoj javno govoriti mnogo manje, evolucija nigde ne odlazi, ne posustaje, ne povlači se i ne nestaje.

Ona nikada nije tamo negde. Njeni brojni tragovi utisnuti su u naše neposredno okruženje. I nakon Darvinove godine biće dovoljno zagrabiti šaku vode sa milionima mikroba, prošetati parkom ili na bilo koji način se zagledati u sveopšte obilje i raznolikost živog sveta na Zemlji da bi se videla svedočanstva o njoj, o procesima prirodne selekcije, mutacija i "genetičkog drifta", mehanizmima koji su obrisali i preoblikovali milijarde i milijarde živih vrsta, čineći ih danas gotovo neshvatljivo složenim za jedan jednostavan proces.

NAKON DARVINA: Šta je uopšte evolucija? Mada o njoj uobičajeno mislimo kao o sporom procesu koji traje milionima godina, ona svakog dana bukvalno živi u nama, menjajući i razvijajući sve one populacije mikroorganizama koje naseljavaju ljudsko telo. Ponekad se čak kaže da razvoj pojedinih ljudskih osobina (poput sposobnosti da se pije kravlje mleko ili vari pivo) ljudi duguju evoluciji i prilagođavanju pojedinih sojeva bakterija.

Naime, bakterije žive izuzetno kratko, brzo se razmnožavaju i njihovo generacijsko vreme ne traje sedamdesetak godina kao kod čoveka, već se meri danima i satima, pa je i njihova evolucija, u odnosu na evoluciju sisara – gotovo ekspresna.

Svaki put kad u ratu sa bakterijama pijete antibiotike, u vašem organizmu se događa evolucija u pravom smislu te reči. Pod, stručno rečeno, "spoljašnjim pritiskom" koji izaziva antibiotik (uporedivim sa katastrofom kakav je za ljude pad meteora) populacija bakterija sistematski izumire.

Mada se tako često govori, ovi mikrobi kao jedinke zapravo ne mogu da se prilagode, niti da "nauče" kako da izađu na kraj sa otrovom koji ih uništava. Ako ga unesete u dovoljno velikoj količini, usmrtićete sve bakterije, a ako uneste manje, omogućićete da preživi bar jedan deo populacije i to, logično, upravo onaj koji je usled prethodnih mutacija bio najotporniji.

Tako zapravo stvarate vrstu bakterija otporniju na antibiotike, što se inače smatra razvojem rezistencije na antibiotik. Iza rezistencije, zbog koje lekari savetuju da se antibiotici uvek piju do kraja propisane terapije, nikada se ne krije sposobnost "učenja" jedinki ovih primitivnih organizama, već najtipičnija moguća evolucija.

ANTIBIOTICI ZA KREACIONISTE: Evolucija se, međutim, retko doživljava kao nešto što nam je toliko blisko. Zapravo, vrlo često se dovodi u pitanje i samo njeno postojanje ili uopšte njena dokazanost kao naučne činjenice. I tome teško da je pomogla i Godina Darvina ili bilo kakva globalna manifestacija.

Prema podacima američke organizacije za ispitivanje javnog mnjenja Galup, danas oko 44 odsto Amerikanaca veruje da je Bog u jednom mahu stvorio čoveka u današnjem obliku, oko 36 odsto smatra da su se bića prethodno razvijala – ali pod Božjom supervizijom, dok samo 14 odsto veruje kako Bog nije imao ništa sa razvićem.

Najzanimljivije je da se, kad se uporede starije studije, ovakvo raspoloženje u suštini nije menjalo u poslednjih dvadeset godina, što pokazuje da, a priori, evoluciju odbacuje gotovo 45 odsto populacije. U Evropi je situacija povoljnija po evoluciju, ali je jednako statična kroz godine, mada je slika regionalno šarena.

Tako, prema istraživanju Eurobarometra, tvrdnju da su se "današnja ljudska bića razvila od ranijih životinjskih vrsta" prihvata više do 75 odsto Islanđana, Britanaca, Francuza i žitelja nordijskih zemalja, u većem delu Evrope koji uključuje i Srbiju taj procenat je između 50 i 70 odsto, dok u Turskoj evoluciju prihvata svega 27 odsto stanovnika.

No, kreacionistički pokreti nisu vezani samo za islam kao religiju ili jaku antidarvinističku kampanju kakva se tokom XX veka sprovodila u SAD. Oni opstaju širom sveta, u većoj ili manjoj meri, jednako kao bakterije koje su stekle rezistenciju na nedovoljno antibiotika.

"Razloga za zadovoljstvo još nema", kaže britanski biolog, etolog i evolucionista Ričard Dokins u knjizi Najveća predstava na Zemlji, autor koji nije propustio priliku da u Godini Darvina dozu antibiotika za kreacioniste dodatno poveća svojim novim delom (videti okvir).

MESTO ZLOČINA: Mada i dalje u prepoznatljivom polemičkom stilu tvrdokornog i nepomirljivog ateiste, Dokins je ovom knjigom ponudio obiman i detaljan pregled dokaza teorije evolucije kojima je, kako navodi, želeo da "konačno ispraši kreacioniste". No, čitalac će, sasvim mimo toga, primetiti da je ovaj "ateistički krstaš" proizveo popularno štivo sa donekle enciklopedijskim prizvukom koje bi moglo biti od koristi svakom ko želi da se uputi u tajne evolucije, šta god mislio o tome koliko je Dokins zaista naudio kreacionistima.

Ono što ovo delo izdvaja iz brojnih izdanja o evoluciji koja su objavljena tokom 2009. i što ga čini jednim od značajnijih događaja povodom Darvinove godišnjice jeste jedna dobro poznata – ali retko pominjana teza – koju je Dokins sada javno i na sva zvona lansirao. Naime, putujući od dokaza do dokaza, Dokins na 400 strana Najveće predstave formuliše tezu koja je na tragu oduševljenja samog Darvina raznolikošću i bogatstvom živog sveta – da je evolucija svuda oko nas, u velikom, u malom, u okruženju i u nama samima.

Polazeći od slike profesora latinskog koji je prinuđen da svojim đacima objašnjava kako je Rimsko carstvo zaista postojalo, Dokins se u traganju za dokazima evolucije poziva na detektiva koji istražuje mesto zločina na kome je zatekao obilje zaostalih tragova. On podseća da, kao što su tragovi Rimljana danas razvejani širom Evrope, tako utroba Zemlje skriva tragove izuzetno velikog broja vrsta koje su nekada živele na Zemlji i potom se preoblikovale u modernije forme.

NEPOTREBNA KARIKA: Kritikujući kreacioniste da neprestano samo ponavljaju kako među iskopanim fosilima nema dokaza koji povezuje čoveka i majmuna, a da pritom oni i te kako postoje u muzejima, Dokins predlaže da bi zapravo trebalo odbaciti pomalo zastarelu sliku "karike koja nedostaje" u potrazi za ljudskim pretkom.

"Svaki potencijalno prelazni fosil klasifikuje se kao Homo ili Australopithecus. Nijedan se ne klasifikuje kao prelazni oblik. Dakle, prelaznog oblika nema", kaže Dokins, objašnjavajući da je to neizbežna posledica zoološke nomenklature – a ne svojstvo prirode.

S druge strane, ukazujući na problem navodno nepostojećih prelaznih formi, Dokins dodaje da su postepene evolutivne promene "kao dečja pesmica" u odnosu na skokove u razviću koje preživljava jedan pojedini embrion. "Svaka životinja, bez obzira na vrstu, tokom embriološkog razvoja prolazi kroz mnogo dramatičnije promene nego što je promena tipične forme odrasle jedinke iz generacije u generaciju tokom geološkog vremena."

Navodno se na nekoj tribini o evoluciji, neodarvinisti Džonu B.S. Holdejnu obratila jedna skeptična slušateljka tvrdeći kako nikako ne može poverovati da je, bez obzira na milijarde godina, moguće da iz jedne ćelije nastane tako složena struktura kao što je ljudsko telo. Prema anegdoti, Holdejn je saslušao prigovor i odgovorio: "Ali, gospođo, i sami ste učinili što i evolucija. A trebalo vam je samo devet meseci."

SUPERIORNE RASE: Ljudsko telo je i samo po sebi prepuno tragova evolucije – čitav niz organa, poput zakržljalog repa, svedoči o životinjskim precima koji su ih koristili za drugu namenu. Uz to, evolucija se još od Darvinovih vremena, može sagledati na primerima domaćih životinja koje su, kao u slučaju sa pojedinim rasama pasa, pod delovanjem u ovom slučaju veštačke selekcije, transformisane do neprepoznatljivosti.

Analizirajući ovu vrstu manipulacije i upravljanja pojedinim genima (što je u biti isto što i prirodno odabiranje ili genetički drift rade genima tokom evolucije), Dokins odlazi i dalje, tvrdeći da eugenika, kao nastrana ideja iz XIX veka da se kroz selektivno uzgajanje mogu proizvesti savršeniji ljudi, uopšte nije nemoguća.

"Političko protivljenje eugeničkom odgajanju ljudi ponekad prelazi u skoro sigurno pogrešnu tvrdnju da je tako nešto nemoguće", smatra Dokins, dodajući da bi se "uz dovoljno vremena i dovoljno političke moći" mogla odgojiti superiorna rasa bodi-bildera ili sumo-rvača.

VELIKI BROJEVI: Sve je, uostalom, u igrama brojeva. Mogućnosti evolucije dodatno se mogu otkrivati u eksperimentima, pre svega sa bakterijama i organizmima koji imaju izuzetno kratko generacijsko vreme i brzu evoluciju. Tako je evolucionista Ričard Lenski sa Univerziteta u Mičigenu sa saradnicima uspeo da za deset godina isprati promene kod čak 45.000 generacija mikroba koji se za samo jedan dan toliko razmnože da dočekaju praunuke svojih praunuka.

Bakterije su pokazale dramatične promene tokom tog perioda i formirale zasebne vrste. No, u poređenju sa ljudskom evolucijom, eksperiment Lenskog je ispratio samo mali vremenski interval evolucionog razvića, koji je kod ljudi uporediv sa periodom od milion godina, što nije tako davno – pre 45.000 generacija, umesto ljudi planetom su hodali Homo erectusi. A ako se pratilo dejstvo selekcionog pritiska u dužim intervalima, kolike bi tek dramatične promene bile uočene?

"Tako, osim rata u prirodi, usled gladi i smrti, neposredno proizlazi najuzvišeniji objekt koji možemo zamisliti, naime stvaranje viših životinja", kaže sam Čarls Darvin na samom kraju Porekla vrsta, u svom poznatom, nadahnutom zaključku o delovanju prirodne selekcije.

"Ima veličanstvenosti u ovome pogledu na život", zaključuje Darvin, "sa njegovim moćima koje su prvobitno udahnute u nekoliko oblika ili samo u jedan; i u tome što je, dok se naša planeta, pokoravajući se utvrđenom zakonu gravitacije kreće po kružnoj putanji, od jednog tako prostoga početka stvoren beskonačan broj najlepših i najdivnijih oblika, i još se evolucijom stvaraju."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---