---

Sve se složilo: ideja, ljudi koji su je prepoznali i podržali i, iznad svega, okolnost da su Radomir Antić i njegovi "orlovi" poleteli put Južne Afrike

Sve ima "prvi put" pa tako dođe na red, posle 40 godina u ovoj profesiji, i "intervju sa samim sobom". Dobro, nije baš intervju, ali jeste priča u prvom licu o genezi ideje koja je izrodila multimedijalni projekt "Montevideo, Bog te video" o kome se uveliko priča iako je tek počeo da se snima, odnosno realizuje u jednom od niza predviđenih segmenata. "Glodur" Žare prigovara, s pravom, da u svim medijima u kojima se u poslednje vreme pojavilo moje ime kao autora knjige i osnovne ideje projekta nigde uz ono "poznati novinar Vladimir Stanković" ne stoji i da je dotični, tj. ja, novinar "Vremena". Evo, ispravljam, koliko je moguće, taj propust i zahvaljujem za inicijativu, i prostor, da ispričam priču o Montevideu.

Ja sam tu lepu stranicu naše fudbalske istorije znao odavno, što po profesionalnoj liniji, što po pričama mog pokojnog oca koji nikada nije bio posebno oduševljen fudbalom, ali je o Moši, Tirketu, Milutincu, Jakši, Mikici Arsenijeviću i ostalim junacima svog detinjstva uvek govorio sa ushićenjem i poštovanjem. Kasnije sam, po prirodi posla, imao sreću da upoznam legendarnog Aleksandra Tirnanića i još bolje dr Mihaila Andrejevića, najvećeg funkcionera FIFA koga je bivša Jugoslavija imala. Na promociji njegove knjige Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu 11. maja 1989, u njegovom stanu iznad nekadašnje kafane Domovina, dobio sam posvetu koju ljubomorno čuvam. Na drugoj strani knjige potpisali su se novinarske legende Predrag Milojević, Miroslav Miro Radojčić i Stojan Protić, kao i ne manje legendarni sekretar Crvene zvezde Slobodan Ćosić. Sticajem okolnosti, ta knjiga biće moja polazna tačka u razradi ideje o Montevideu. A ideja se rodila ovako…

ZA SVE SU KRIVI AMERI: Od jula 2006. do juna 2007. živeo sam u Moskvi, na godinu dana pobegao sam od novina i novinara mada sam se relativno redovno javljao "Vremenu", uglavnom sa spoljnopolitičkim temama. Negde u januaru/februaru 2007, na jednom od brojnih satelitskih programa naleteo sam na film The game of their life (Igra njegovog života). Američki film, urađen vrhunski, posvećen pobedi reprezentacije SAD nad Engleskom (1-0) na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1950. Rezultat jeste bio senzacija jer su "fudbalski dunsteri" pobedili fudbalere zemlje koja je izmislila fudbal, ali taj rezultat nije odveo Amerikance do nekog visokog plasmana. Nema veze, činjenica da su pobedili Engleze bila je dovoljna da se o tom podvigu napravi lep, gledljiv film. Kako su se skupljali, kako su putovali, kako su pred polazak iz Njujorka sređivali papire nekom crnoputom centarforu iz neke karipske zemlje koji ne bi mogao da se vrati ako izađe, kako su, na kraju, pobedili nadmene Engleze… U jednom trenutku "kliknulo" mi je u glavi:

"Pa kad ovi "Ameri" od jedne utakmice, bez značaja, prave filmsku bajku, zašto mi ne bismo oživeli slavnu epopeju naših fudbalera iz 1930…"

Sve glavne podatke imao sam u glavi: znao sam da su išli samo srpski fudbaleri zato što su Hrvati bojkotovali reprezentaciju, naslušao sam se priča o trodnevnom putovanju vozom do Marseja pa posle 16 dana brodom do Montevidea, znao sam sve o Milovanu Jakšiću, "El gran Milovanu" koji je "pojeo loptu" u prvoj utakmici protiv Brazilije (2-1, tako se tad zvao Brazil), znao sam za legendu da je jedna ulica u Montevideu dobila ime po njemu… Znao sam i za pobedu nad Bolivijom u drugom meču (4-0), a o velikoj krađi u polufinalu protiv domaćina Urugvaja (1-6) znali su i vrapci. To je ona utakmica u kojoj je jedan policajac vratio loptu iz gol-auta i asistirao urugvajskom napadaču a sudija pokazao na centar… Sve sam to znao, ali za ideju koja mi se sve jasnije formirala u glavi to nije bilo dovoljno.

Od prvog trenutka video sam "filmsku priču" jer mi se učinilo da je tema toliko "televizična" da je prosto neverovatno da se niko pre mene nije setio da je ekranizuje. Onda pomislim: pa ako nam se još posreći da odemo u Južnu Afriku. Elem, prvo putovanje u Beograd a potom i u Barselonu, pošto su mi pozamašna biblioteka i arhiva podeljene, iskoristio sam za donošenje knjiga i nabavku digitalnog kompleta "Politike" iz 1930.

Dok sam prelistavao uspomene dr Andrejevića, naišao sam na detalj u kome sam odmah prepoznao naslov knjige, ispostaviće se i projekta. Dr Andrejević, pišući o ogromnom oduševljenju u zemlji izazvanom velikim uspehom fudbalera u dalekom Urugvaju, na jednom mestu kaže da je na dan polufinalne utakmice sa Urugvajem iz Beograda u hotel stigao telegram sledeće sadržine:

"Jugoslavijo u Montevideo

Bog te video

Ugruvaj Urugvaj".

Pravopisna greška bila je namerna, zbog rime. Nažalost, dr Andrejević nije naveo ko je poslao telegram tako da će "kum" ostati anoniman, ali će nečija duhovitost od pre 80 godina postati fantastičan reklamni slogan čitavog projekta. Ovih dana u Beogradu, gotovo na svakom koraku, lično se uveravam koliko je priča o Montevideu već zaživela. Ljudi, poznati i nepoznati, čestitaju, raspituju se, interesuju kako ide snimanje, kad će premijera… Doduše, najčešće me pitaju gde mogu da kupe knjigu na šta ja moram da kažem:

"Nigde, jer još nije izašla…"

Knjiga, verujte mi na reč, postoji, završio sam je u februaru, ali nisam hteo da je objavim u 2009. godini. Hoću da izađe u 2010. kada se navršava okruglo 80 godina od događaja i kada se još malo primakne Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Očekujem da se knjiga pojavi najkasnije u martu.

POMOĆ PRIJATELJA: Negde u martu 2007. našao sam se u Atini. Kao i uvek kada sam u glavnom gradu Grčke, susret sa prijateljem i kolegom Zvonkom Šimunecom bio je obavezan. Dok smo ručali u jednom lepom restoranu na Kolonakiju, ispričao sam mu za ideju i želju da napišem scenario. Manirom iskusnog producenta munjevito je reagovao:

"Ideja ti je više nego sjajna, čak fantastična, ali zaboravi scenario. To je zanat koji ne znaš. Ti piši tvoju priču u formi u kojoj hoćeš, a kad bude gotova ja ću ti pomoći da nađemo ljude koji bi od toga mogli da naprave tv-seriju, film i niz drugih pratećih manifestacija jer tvoja ideja pruža ogromne, neslućene mogućnosti…"

Bez mnogo opiranja reših da ga poslušam. Iskreno, da nije bilo njegove ogromne pozitivne energije i gomile kreativnih ideja, pitanje je šta bi od svega bilo. Hvala, Šico.

Nastavio sam da čitam i skupljam građu sve do kraja leta te 2007. Ovde moram da istaknem dragocenu pomoć čika Vase Stojkovića, novinara, fudbalskog funkcionera (bio je generalni sekretar FSJ-a i Crvene zvezde), istoričara sporta, autora više dragocenih fudbalskih knjiga, posebno o predratnom fudbalu i predratnim asovima. Sa čika Vasom sam bio prijatelj gotovo od početka moje novinarske karijere, sećam se da mi je baš on još 1970. uručio prvu knjižicu AIPS, međunarodnog udruženja sportskih novinara. U njegovoj knjizi Klub poznatih našao sam kraće biografije gotovo svih "Urugvajaca". Pričao mi je o svom putu u Montevideo, o poseti hotelu u kome su 1930. boravili naši igrači, dao mi je gomilu knjiga i fotografija… Stigao je da pročita prvih 30-ak "šlajfni" i da me ohrabri da istrajem. Nažalost, umro je u avgustu 2008… Njegov najbolji prijatelj Toša Marković, bivši glavni urednik "Tempa", rekao mi je da mu je Vasa pred odlazak u bolnicu iz koje se nije vratio poručio:

"A knjige daj Vladi…"

Hvala još jednom, bata Vale.

Prvom prilikom kada smo Zvonko Šimunec i ja istovremeno bili u Beogradu otišli smo u producentsku kuću Intermedianetwork. Upoznao sam se sa Dejanom Petrovićem koji je, na Zvonkov nagovor, rešio da firma odustane od već usvojenog projekta za seriju Dorćol i da sav prioritet prebaci na Montevideo, Bog te video, iako knjiga još nije bila gotova! Ekipa firme počela je pripremne radnje a Šica (Zvonko Šimunec) i Son (Dejan Petrović) gotovo svakodnevno su me "bodrili" porukama tipa:

"Alo, Andriću, pišeš li? Kad misliš da završiš??"

Negde u februaru stavio sam na sto 227 kucanih "šlajfni"… Njima je, a pravo da vam kažem i meni, laknulo. Prvi "kvalifikovani čitači" rukopisa dali su pozitivne, štaviše vrlo pozitivne ocene uz konstataciju da nudi više nego dovoljno materijala za ekranizaciju. Sa svoje strane, poslao sam rukopis dvojici mlađih ljudi sa željom da kroz njihovo viđenje saznam da li bi se današnji mladi ljudi mogli "primiti" na romantičnu priču o jednom fudbalskom uspehu i jednom vremenu od pre 80 godina. Ivan iz Milana i Bole iz Beograda odgovorili su lavinom pohvala što me je, priznajem, jako ohrabrilo. Pišem 40 godina, ali jedno je za novine a drugo je knjiga, sa stvarnim i izmišljenim likovima, sa stvarnim događajima i okolnostima u kojima su nastali. Novo ohrabrenje stiže od lektorke Živane, koja godinama čita moje tekstove za "Vreme". Kada sam je zamolio da izlektoriše knjigu, prvo što je rekla bilo je:

"Ali je ne volim fudbal i ne razume se u to…"

Ipak, pristala je da čita a posle 30-ak prvih strana poslala ohrabrujuću poruku: "Iznenađujem sebe, meni ovo postaje zanimljivo…"

Pokušao sam da priča ne bude samo o fudbalu. Svaki zanimljiv detalj iz političkog, kulturnog i uopšte javnog života u Beogradu i državi pokušao sam da ubacim u priču kroz svakodnevne razgovore društvanca koje se redovno okuplja u kafani gazda Radeta, zakletog navijača BSK-a, dok je njegov prvi komšija Mile Brica, zatrovani navijač "Jugoslavije". Tu su i evropejac gospodin Lale i pristalica "čvrste ruke" kapetan Đokić i druge ličnosti, a teme njihovih razgovora, osim fudbala, bile su svetska ekonomska kriza, šestojanuarska diktatura, stabilan dinar, pristupanje Jugoslavije Međunarodnom sudu pravde u Hagu, Konferencija u Berlinu o ideji panevropske unije na kojoj, jedini u ime malih naroda, govori dr Momčilo Ninčić čija unuka, ili praunuka, Roksanda, nekadašnji novinar "Vremena", danas predstavlja Srbiju u sedištu EU u Briselu… Na unutrašnjem planu vlada je povukla koncesiju za izgradnju mosta preko Save jer koncesionar nije ispunio ugovorene obaveze, umro je patrijarh Dimitrije i izabran novi, Varnava, koji od saradnika traži da "momentalno počnu izgradnju Hrama svetskog Save" a na primedbu da "nema para", odgovara:

"Počinjite kad kažem, lako ćemo za pare…"

Zvuči poznato, zar ne?

SAN POSTAJE JAVA: Dok ljudi iz Intermedianetworka uveliko razmišljaju o reditelju projekta, 29. marta, pred meč sa Rumunijom u Konstanci, posećujemo Kovilovo, stalnu bazu reprezentacije. Ideja je da selektor Antić i što više igrača izgovore poneku rečenicu o Montevideu i podvigu slavnih predaka. Na sreću, Antić – sigurno i zbog dugogodišnjeg prijateljstva koje nas vezuje – pristaje bez problema i tako nastaje mini-dokumentarac koji će u kasnijim prezentacijama "obarati s nogu" potencijalne sponzore. Pred kamerom defiluju Lane, Deki, Krasa, Panta, Žiga, Danko, golman Stojković uverava da zna ko je bio Milovan Jakšić… U aprilu smo Zvonko Šimunec i ja prvi put bili kod ministarke omladine i sporta Snežana Samardžić-Marković, koja je u startu prepoznala ideju i obećala podršku. Održala je reč. Tih dana posetili smo ministra kulture Nebojšu Bradića, koji je "pohvalio projekt" ali je onda usledilo ono neizbežno "ali"… Susret sa Ivicom Dačićem, prvim potpredsednikom Vlade i ministrom unutrašnjih poslova, i šefom njegovog kabineta Brankom Lazarevićem ulio nam je mnogo optimizma. Dačić je, kao čovek sporta, osetio šta projekt može da znači za Srbiju. Obećava punu podršku i takođe drži reč. Posrednim putem stiže saglasnost predsednika Republike da se projekt realizuje pod njegovim pokroviteljstvom. U FS-u Srbije primaju nas predsednik Tomislav Karadžić i generalni sekretar Zoran Laković. Karadžić obećava:

"Ako se kvalifikujemo za Svetsko prvenstvo, vi ćete u FSS-u imati snažnog partnera za realizaciju ove velike ideje…"

Ako se kvalifikujemo… Dok su trajale kvalifikacije svi smo "umirali od straha" jer smo znali da od projekta nema ništa ako se ne plasiramo za Južnu Afriku. Na čija vrata da kucaš i tražiš pare za neku priču o fudbalu… Na sreću, posle pobede u Konstanci pobedismo i Austriju u Beogradu. Pred odlučujući meč sa Francuskom opet smo u Kovilovu, opet maksimalna saradnja iako je meč "biti il ne biti". Ne pobeđujemo, ali i remi je dovoljan za očuvanje nade… Kada smo onom "petardom" ispratili Rumune, svima nam je laknulo. Projekt Montevideo, Bog te video definitivno je stao na noge. Dok smo Šica i ja padali jedan drugom u zagrljaj u novinarskoj loži na stadionu Crvene zvezde, rekosmo: "Montevideo, Bog nas video." Sve se složilo, kao da se neka dobra vila potrudila da se sve okolnosti udruže da naša priča o podvigu srpskih fudbalera pre 80 godina uđe na velika vrata…

POČELO JE, POČELO: U međuvremenu, vredna ekipa Intermedianetworka obilazila je potencijalne sponzore i svuda nailazila na otvorena vrata. Ljudi su prepoznali značaj projekta i šansu koju pruža.

Krajem leta pada odluka: seriju i film režiraće Dragan Bjelogrlić Bjela dok će izvršnu produkciju raditi njegova firma Kobra. Scenario piše Srđan Dragojević, sa kojim je Bjelogrlić sarađivao na nekoliko uspešnih projekata, saradnik na scenariju je Ranko Božić. Bjela i Šica sistematski lome moj otpor prema izmenama u odnosu na faktografiju u knjizi. Kažu, mora tako, zakonomernosti dramaturgije, ubeđuju me da su "mala odstupanja na filmu uobičajena stvar". Nisam baš oduševljen, ali šta mi preostaje nego da im verujem? Scenario je više puta pročešljan, doteran i polovinom novembra sve je bilo spremno za početak snimanja. Bjela podelio uloge, igra beogradska glumačka elita a na akademiji pronalazi lepe, mlade glumce za ulogu fudbalera. U međuvremenu je na stadionu Poleta na Dorćolu izgrađeno igralište BSK-a iz 1930. dok je u Barandi napravljena "cela Čubura", deo grada u kome naši junaci žive svoj "nefudbalski" život…

Jednog dana zove Šica i kaže:

"Jel’ znaš ti Ćiru Blaževića?"

"Naravno da znam, zašto?", rekoh.

Bjela smislio da mu ponudimo ulogu Ante Pandakovića, smenjenog saveznog kapitena po preseljenju sedišta Saveza iz Zagreba u Beograd.

Jurim Ćiru, šaljem SMS poruke, ali ne odgovara… Računam, zauzet pred utakmice BiH protiv Portugala u baražu za Južnu Afriku. Jednog dana se ipak javio. Objašnjavam ideju, ne kaže odmah "da", ali ni ne odbija… Posle izvesnog vremena stiže vest da je pristao, sve se dogovorio sa Bjelom. Snimanje je već počelo… Javljaju mi da je 1. decembra zvanična pres-konferencija i da bi bilo dobro da dođem. A ja u Londonu, na teniskom mastersu, sa povratnom kartom za Barselonu… Menjam plan i dolazim. Konferencija jako posećena, sutradan i narednih dana u medijima ogroman publicitet koji traje do danas. Dolazak Blaževića bio je pun propagandni pogodak a njegovo glumačko umeće oduševilo je Bjelu i saradnike. Nema dana da neko od autora ili glumaca ne priča nešto o Montevidu… Moj veliki prijatelj Grada Branković iz FSS-a smišlja genijalnu propagandnu foru: parove za polufinale Lav kupa Srbije izvlačiće Moša i Tirke, odnosno glumci koji tumače njihove likove. Kostimi iz 1930, čak i Aleksadar Bošković, portparol FSS-a, prijatnu konferansu vodi obučen u odelo od pre 80 godina… Događaju prisustvuju neki od naslednika naših junaka. Dr Milan Andrejević, sin dr Mihaila Andrejevića, sa ćerkom. Zoran Marjanović, sin Moše Marjanovića, Tirnanićeva ćerka sa sinovima, rođaci Milovana Jakšića… Sjajan performans takođe dobija veliki odjek u medijima.

Konačno, 23. decembra ministarka Snežana Samardžić-Marković ponovo prima autore projekta i deo ekipe koja već uveliko snima seriju i film. Ona kaže da je priča o "Montevideu" jednostavno "lepa vest" a Bjela iskreno priznaje da, kada su mu producenti pričali šta sve nameravaju da urade, nije verovao:

"Pomislio sam, biće dobro ako se od svega realizuju jedna ili dve stvari a, bogami, izgleda da će se ostvariti sve, ili gotovo sve što je zamišljeno. San postaje java…"

Baš tako. Ko zna koliko sam puta zaspao razmišljajući o mojim "Urugvajcima" i lepom nasleđu koje su nam ostavili. Na sreću, moji snovi, kao i svih ljudi koji su zaslužni za realizaciju ovog multimedijalnog projekta, koji uz seriju i film iz dva dela obuhvata i knjigu, dokumentarni film, monografiju i izložbu koja će obići sve veće gradove u Srbiji i Republici Srpskoj, postaju java.

Više nego dovoljno za veliku ličnu satisfakciju i ponos svih koji su na ovaj ili onaj način učesnici već prepoznatljivog projekta Montevideo, Bog te video.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---