Umesto omaža

Džerom Dejvid Selindžer, pisac u lošem svetu

Milan Milošević

Džerom Dejvid Selindžer, ili samo Dž. D. Selindžer, umro u 91. godini života u svojoj kući u Nju Hempširu. Mnogi ga prepoznaju kao autora «Lovca u žitu» (u drugom tačnije prevodu «Lovca u raži») o mladom pobunjenom, besnom, ikonoklastičkom tinejdžeru Holdenu Kolfildu, ali ovde, odmah iza toga treba da bude pomenuta njegova knjiga devet priča „Za Esme" iz 1953. godine, po priči «Za Esme, ljubavlju i mučninom», o zbunjenoj deci tih godina u kojoj je priča «Lepa usta i zelene mi oči», ali «Perfektan dan za banana-ribe» (koje žive u podvodnim pećinama i toliko vole banane da uz njih ne mogu da izađu. čiji motivi, po zapažanju njegove ćerke možda odslikavaju njegov komplikovan psihološki profil. Možda i profil i neurozu i lutanja generacije koja je njegove knjige uzela za ikonu.

U jednom saopštenju posle njegove smrti njegov sin je poručio da je njegov otac Dž. D. Selindžer bio u ovom svetu, ali nije bio i od ovog sveta. Autor je i knjiga „Visoko podignite krovnu gredu, tesari", „Simor: uvod", „Freni" i „Zui", fiktivnoj porodici Glas.

On je ratni veteran koji je doživeo nervni slom, koga su za ikonu uzele sledeće generacije. Rođen je 1. januara 1919. na Menhetnu, bio je sin jednog jevrejskog uvoznika sira, imao je nekakvo vojno obrazovanje, bio je ratni veteran, bio je kontraobaveštajac 12. regimente Četvrte divizije, učestvovao je u invaziji na Normandiju, a 1945. u Nemačkoj je bio hospitalizovan zbog nervnog rastrojstva. Po svedočenju njegove ćerke, uhapsio je mladu funkcionerku nacističke partije i potom se njom bio i oženio.

Već je napisano da su se tinejdžeri tih godina i još nekoliko generacija iza njih identifikovali s temama njegovih priča, kao što su alijenacija, nevinost i fantazija. Smatra se da je demontirao tradicionalnu arhitekturu kratke priče.

Njegove knjige su u nekoliko država SAD bile zabranjene zbog širenja depresije, ali je brzo stekao svetsku slavu. Knjige su prevedene na 120 jezika, štampane su i u SSSR-u.

Povukao se iz javnosti kada je bio na vrhuncu slave, 1965. više nije objavljivao i živeo je u potpunoj izolaciji. Odbijao je kontakt s literarnim svetom i decenijama nije napravljena ni jedna njegova fotografija. Vodio je nekoliko sporova vezanih za autorska prava. Federalni sudija na Menhetnu je jula 2009, zabranio objavljivanje knjige švedskog humoriste Fredrika Koltinga čiji je pseudonim J. D. California "60 godina kasnije: dolazeći kroz raž", u kojoj postoji 76 godina stara verzija lika Holdena Kolfilda, protagoniste "Lovca...". Izolacija je probijena 1999. aukcijom pisama koja je Selinžer pisao ranih 1970-ih spisateljicom Džojs Majnard, s kojom je Selindžer imao devetomesečnu romansu - ona je bila osamnaestogodišnja studentkinja na univerzitetu Jejl, a on 53 godine star autor koji se povukao iz javnog života na usamljeni kotež u Nju Hempširu. Pisma je kupio Peter Norton, neki kalifornijski softveraš i filantrop, i vratio ih Selindžeru. Treća žena Dž. D. Selindžera je bila medicinska sestra Kolin, 50 godina mlađa od njega.

Godine 2000, Salindžerova ćerka Margaret napisala je memoare "Lovčev san". Mada joj je u sećanju njen mladi otac kako je uči da hoda, kako je nosi na ramenima kako svira klavir, a da je to izazivalo ljubomoru njene majke zbog toga što je devojčica zauzela njeno mesto u očevim emocijama. Margaret opisuje intimne detalje iz života svog oca na način kojim je, kako sama kaže preuzela rizik da on možda nikad više ne progovori s njom, ali kaže da je napisala knjigu u nameri da se s njenim sinom ne desi isto što i s njom: kao mlada patila je od bulimije, imala je ozbiljni poremećaj percepcije, napade panike, sindrom hronične bolesti i fibromialgiju. Kad je bila trudna otac je navodno rekao da ona nema pravo da rodi dete u ovom ružnom svetu i nagovarao je da abortira. Oca opisuje kao čoveka patološki obuzetog sobom, kaže da ga je majka pratila u školu do 24. godine života.

Tvrdi da je Dž. D. maltretirao svoju drugu ženu i njenu majku Kler Daglas, koju je držao kao virtuelnog zatvorenika u svojoj kući u Kornišu – zabranjivao joj je da viđa prijatelje i porodicu; kaže takođe da majka planirala da je ubije je kad je imala 13 meseci i da sama izvrši samoubistvo. Kaže da su roditelji tako retko upražnjavali seks da smatra da je njeno rođenje slučajnost i da se njen otac plašio ženskog tela. U tom kontekstu Margaret pominje očevu priču "divan dan za banana-ribe" u kojoj se junak priče Sejmor ubija tokom medenog meseca.

Po Margaretinoj tvrdnji Selindžer je upražnjavao sajentologiju, homeopatiju, čak da je pio sopstveni urin verujući da je to lek ili eliksir, da je kao starac imao odnose s tinejdžerkama i da je satima sedeo u takozvanoj orgonskoj kutiji Vilhema Rajha, nekoj vrsti Faradejevog kaveza spolja obloženog drvetom i kartonom. Rajh je energiju orgona nazivao „prvobitna kosmička energija", tvrdio je da je plave boje i da od nje zavisi vreme, boja neba, gravitacija, emocije i seksualnost. Po njemu, to je jedina energija u prirodi koja ima negativnu entropiju i koja je odgovorna za uređenje materije. Njene efekte Rajh je testirao na ljudima i životinjama, ali nije došao do potvrde svoje teorije o nastanku bolesti zbog odsustva orgona. Studirao je indijske mistike.

Selindžerov sin Metju, glumac i producent u Kaliforniji nazvao je knjigu svoje sestre patetičnom. Ona je u novinama odgovorila da voli brata i da ta izjava ne liči na njega...