In memoriam – Džerom Dejvid Selindžer (1919–2010) >

Ceo svet je bolestan

Selindžerov junak rezignirano je zaključio da više ništa – čak ni kazna i pokora u vidu svetskog rata – ne može ljudski rod privesti pameti, dobroti i humanosti. "Konj je human, automobil nije", kaže Holden u jednom trenutku

Teško da će iko povodom smrti Džeroma Dejvida Selindžera moći da izrekne onu pohabanu nekrološku frazu o "velikom gubitku za književnost". Jer, Selindžer se za taj gubitak pobrinuo znatno ranije: svoje poslednje delo objavio je 1965. godine, u vreme kad su Don DeLilo i Kormak Makarti počinjali da pišu, a Pol Oster završavao srednju školu; poslednji intervju dao je pre trideset godina – nakon toga, u javnosti se oglašavao samo onda kada bi ga na to primorali prerano okupljeni lešinari: možda mu je upravo gađenje prema svakoj vrsti publiciteta i pomoglo da toliko odloži trenutak kada će njegovo ime još jednom, poslednji put, postati udarna vest.

Sada, kad se to dogodilo, osećaj je pomalo čudan: simbolički nestanak nekoga ko je suštinski odavno nestao možda i ne bi trebalo da izazove toliku tugu. Razlog za tugu, međutim, ovde počiva ne toliko na vesti o odlasku Džeroma Dejvida Selindžera, koliko na činjenici da je otišao otac Holdena Kolfilda.

Glavni junak Lovca u raži nikada nije bio samo književni lik: za generacije čitalaca na većini svetskih jezika on je već šezdesetak godina neporecivo živ, kao prijatelj, sabesednik, sapatnik, kao stariji ili mlađi brat. Šesnaestogodišnji begunac iz škole, begunac je i iz licemernog sveta odraslih koji uvredljivo rutinski nastoji da ga proguta. Holden Kolfild je prerano ostareli, razočarani Mali Princ; jednu deceniju ranije, u vreme kada je Egziperi ispisivao svoj evergrin, možda je za čovečanstvo još i bilo nekakve nade: godine 1951, Selindžerov junak rezignirano je zaključio da više ništa – čak ni kazna i pokora u vidu svetskog rata – ne može ljudski rod privesti pameti, dobroti, i humanosti. Konj je human, automobil nije - kaže Holden u jednom trenutku. Takav cinizam mogao je usred snažnog talasa poratnog optimizma delovati kao puka tinejdžerska poza; vrlo brzo, međutim, ispostavilo se da je imao i te kakvo opravdanje. Stoga i nije čudno što su dva najznačajnija američka romana pedesetih – Selindžerov Lovac u raži i Keruakov Na putu – romani bekstva, poslednji pokušaji da se umakne iz potrošačkog raja u nastajanju. No dok Keruakov Din Morijarti bez suvišnih emocija beskrajnim putovanjem jednostavno pokušava da sačuva sebe, Holden Kolfild u teskobnoj sobi jeftinog njujorškog hotela beskrajno pati – ne toliko zbog toga što je neprilagođen, sam i zbunjen svim i svačim, koliko zato što je svet tako neizlečivo bolestan. Kontrast njegovog "frajerskog" jezika i ranjive detinje prirode na potresan način odražava jade adolescencije, objedinjene apsurdnom željom da se odraste pre vremena – posebno svojstvenom onima koji, poput Holdena, nikada neće uspeti da odrastu.

Takav Holden nudio je utehu, ali ne i način da se istovremeno bude i isti, i poseban, i slobodan i samo svoj. Na to je, može biti, želeo da upozori i sam Selindžer, u dve godine kasnije napisanoj priči Savršen dan za banana-ribe, čiji će junak Simor – po mnogo čemu nalik na nešto starijeg Holdena Kolfilda – konačni poraz nevinosti u ratu s iskustvom obeležiti metkom ispaljenim u sopstvenu slepoočnicu. Rečenice koje prethode tom metku tvore istinsko remek-delo: samo je istinski veliki pisac mogao da na dvadesetak strana – i to gotovo isključivo kroz dijaloge – oživi i zaokruži ne jedan, nego nekoliko života.

Savršen roman i genijalna pripovetka za Selindžera nisu predstavljali povod da se – poput mnogih njegovih kolega – logorejično raspiše i nijednog trenutka ne zastane da se zapita ima li zaista šta da kaže. Nasuprot tome, njegov pripovedački glas, premda i dalje pouzdan, postepeno je postajao sve tiši. Bilo je tu, naravno, još značajnih dela: uz pripovetke koje su potvrđivale njegov status velikog stvaraoca malih formi, romani Freni i Zui (1961) i Podignite visoko krovnu gredu, tesari (1963) za mnoge čitaoce bili su i ostali značajniji od piščevog prvenca; svi su, međutim, ostali u senci Lovca u raži.

U njoj je živeo, i umro, i njegov tvorac. Kao malo ko, Selindžer je imao prilike da oseti svu tegobnost koju sa sobom nosi status "pisca jedne knjige". I svu apsurdnost: njegov najpoznatiji poštovalac bio je i ostao onaj nesrećnik koji je decembra 1980. godine ispalio smrtonosne metke u Džona Lenona; svoj omiljeni roman poneo je sa sobom u zatvor. Selindžer je imao pravo: svet je zaista pogrešno skrojen.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---