Industrijski otpad >

Opasni otpaci na putu u budućnost

Iseljenje otpada dočekaće sa olakšanjem i porodica Đorđević iz komšiluka, koja je, kao i ostale porodice u blizini niške Elektronske industrije, jednostavno imala sreće što, kako nezvanično tvrde ekolozi, "otpad ne može lako da se unovči", pa nije bio meta interesovanja lopova

Srbija nema deponiju za odlaganje opasnog industrijskog otpada kao ni postrojenje za njegovo uništavanje, a ne teritoriji zemlje nalazi se oko 100.000 tona opasnog otpada zaostalog iz ranijeg perioda, dok se godišnje proizvede najmanje još novih 70.000 tona.

Manja količine ovakvog otpada nalazi se i u krugu nekadašnjeg industrijskog giganta, niške Elektronske industrije (EI). Problem sa otpadom u Nišu jeste to što se nalazi na samo nekoliko desetina metara od prvih kuća u niškom naselju Delijski Vis.

"Brinemo, ali smo nemoćni da bilo šta uradimo", kažu u porodici Đorđević, čija je kuća udaljena od objekta sa hemijskim otpadom u EI Niš oko 200 metara.

Za utehu porodicama koje žive pored otpada jeste to što je menadžment EI holdinga najzad pokrenuo postupak iseljenja opasnog otpada iz njihovih okruženja, pa se njegovo odvoženje očekuje ove godine.

"Sve će to biti rešeno, čekamo da prođe na Fondu za zaštitu životne sredine, gde smo konkurisali za sredstva, i na prvom sastanku Upravnog odbora Fonda sredstva bi trebalo da budu odobrena", kaže pomoćnik generalnog direktora EI Niš holdinga Božidar Petrović.

U fabričkom krugu EI-ja magacin sa opasnim otpadom nije obezbeđen. Fabrička kapija otvorena je i ulaz je slobodan, a u samom krugu fabrike nalazi se i odeljenje fakulteta iz Novog Pazara. Mnogi delovi EI-ja, nekada uspešne firme koja je zapošljavala oko 20.000 radnika, zapušteni su.

"I banke su obezbeđene, pa ih obiju", kaže pomoćnik direktora EI Niš.

OPASNOST: U magacinima EI-ja prema podacima Sanitarne inspekcije Nišavskog okruga nalaze se lako zapaljive i opasne materije, kao što su hlorovodonik, helijum, silicijum, tetrahlorid, amonijak, silan, smeša silan-azota, vodonik, TNG i druge. Prema specifikaciji opasnih materija u Elektronskoj industriji su i sumporna, mlečna, fosforna i hlorovodonična kiselina, bakar-sulfat, etil-alkohol, aceton, trafo-ulje, razne boje i lakovi, nitrorazređivač...

Opasan otpad čuva se u magacinima površine oko 400 kvadrata, a prema proceni Sektora za zaštitu i spasavanje, Elektronska industrija je još pre četiri godine svrstana u prvu kategoriju objekata po stepenu ugroženosti od požara.

Osim opasnosti od namerno izazvanog požara ili eksplozije u skladištu koje nije obezbeđeno, izlaganje organizma samo PCB ulju, koje se inače nalazi u krugu EI-ja u malim koncentracijama, u dužem periodu može da dovede do oštećenja jetre, reproduktivnih organa i razvojnih smetnji.

Prema tvrdnjama medicinskih stručnjaka, akutno izlaganje visokim koncentracijama PCB-a izaziva osip po koži, nadražaj očiju, poremećaj u funkcionisanju jetre i imunog sistema, nadražaj disajnih puteva, glavobolju, vrtoglavicu, depresiju, gubitak pamćenja, nervozu, umor i impotenciju.

Pod pojmom opasnog otpada podrazumeva se svaki otpad u tečnom ili čvrstom agregatnom stanju koji nastaje u proizvodnji ili održavanju, a sadrži hemijske elemente i njihova jedinjenja koji svojim osobinama i hemijskim reakcijama ugrožavaju životnu sredinu, život i zdravlje ljudi.

NADLEŽNI: "U nadležnosti Republike je opasan otpad, ali u skladu sa pravilnikom o načinu postupanja sa otpacima koji imaju opasne materije, a koji je na snazi već 15 godina, oni koji su proizveli taj otpad su bili dužni da ga čuvaju na bezbedan način ili da ga izvezu, jer kod nas ne postoji postrojenje za tretman opasnih materija", kaže pomoćnik ministra za zaštitu životne sredine Aleksandar Vesić.

Prema njegovim rečima, u postupcima privatizacije ili promene vlasnika novi vlasnik preuzima obaveze koje je prethodni imao, što je u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine u kojem se navodi da pravni sledbenik preuzima obavezu brige o opasnom otpadu koji se nalazi na samoj lokaciji.

"Rukovodstvo EI-ja otpad mora da čuva na bezbedan način. Uveli smo veoma drastične kazne, ne na nivou prekršajnih kazni, već krivičnog dela i ako se dogodi nešto, ide se u zatvor", kaže Vesić. U Ministarstvu tvrde da inspekcija za zaštitu životne sredine kontroliše fabrike i da sve mora da bude uskladišteno u skladu sa propisima. "Ne sme da se dozvoli bilo kakav rizik, ne sme da dođe do udesa", kaže Vesić.

Šef Odseka za postupanje u slučaju ekoloških udesa Ministarstva za zaštitu životne sredine u Nišu Slaviša Banković tvrdi da će sve opasne materije iz EI-ja uskoro biti odvezene u privremeni objekat za skladištenje takve vrste materije. "Opasne materije su u principu uskladištene na adekvatan način. Tehnološki proces je završen devedesetih godina, većina otpada je u magacinima", kaže Banković, i objašnjava da je inspekcija i ranije nalagala mere u skladu sa zakonom, kako bi preduzeća čuvala otpad na propisan način, zaštićen od uticaja atmosfere i bez dodira sa zemljištem i vodom.

Ni sam grada Niš u upravljanju opasnim otpadom na svojoj teritoriji ne može mnogo da učini. Gradonačelnik Miloš Simonović tvrdi da će procedure u tretiranju opasnog otpada biti definisane Strategijom o bezbednosti koju grad radi uz pomoć američkog USAID-a.

"Naše učešće u čitavoj priči biće da kroz strategiju koju završavamo, i koja će se naći pred odbornicima Skupštine grada u februaru, definišemo postupke kako bi predupredili negativne posledice koje opasni otpad može da ima na životnu sredinu i ljude. Na sreću, do sada nismo imali velike akcidente", kaže Simonović.

Aleksandar Vesić iz Ministarstva za zaštitu životne sredine objašnjava da je teško pronaći sredstva za rešavanje problema opasnog otpada za firme jer niko u Evropi ne bi dao pare privatnoj firmi, čak ni društvenim firmama u Srbiji jer "i njihova preduzeća imaju iste probleme".

"Godišnje 200 najvećih zagađivača generiše oko 30.000 tona opasnog otpada, a pretpostavlja se da je količina duplo veća, odnosno oko 70.000 tona. Imamo i oko 100.000 tona zaostalog, takozvanog istorijskog otpada, uključujući tu i fabriku EI Niš. Otpad moramo da rešimo u kratkom periodu do 2014. ili 2016. godine, a u isto vreme moramo da rešimo i otpad koji nastaje u međuvremenu", kaže Vesić.

On je rekao da je planirana izgradnja postrojenja za fizičko-hemijski tretman kojim neće biti rešen problem opasanog otpada koji mora da se termički tretira. "Postrojenje za termički tretman otpada praviće se u roku od 2014. do 2019. godine. Veliki je problem naći lokaciju, a problem je naći i pare za tako nešto", kaže Vesić.

Nekadašnji ministar ekologije a sada ekspert Ujedinjenih nacija za opasan otpad Anđelka Mihajlov kaže da je Srbija u potpunosti deo međunarodne zajednice po pitanju međugraničnog prometa opasnog otpada, kao potpisnica Bazelske konvencije.

Na činjenicu da građani protestuju pri svakoj najavi da bi u njihovom komšiluku moglo da se nađe postrojenje za tretman opasnog otpada, Mihajlov tvrdi da bi građani trebalo da shvate da bi to bila fabrika kao i svaka druga ukoliko poštuje pravila zaštite životne sredine.

"Većina fabrika je u procesu pre privatizacije izvezla otpad na bezbedno mesto koliko god to koštalo i to se više isplatilo nego da novi vlasnik sve kupi zajedno sa otpadom", kaže Mihajlov. Ona ističe da su fabrike u Srbiji opasan otpad ranije, kao što je to sada slučaj sa Elektronskom industrijom u Nišu, čuvale u svojim dvorištima u skladištima koja ne bi trebalo da budu starija od nekoliko godina ali da su ta skladišta uglavnom starija od deset godina. "Tehnička opremljenost tih skladišta je pod znakom pitanja, ali i to je bilo bezbednije nego da neko to prosipa po ulicama i rekama. Početkom 2000. godine cela Srbija je tako izgledala", kaže Mihajlov.

Nevladin sektor koji je u zemljama Zapada razvijen i aktivan po pitanju zaštite životne sredine u Srbiji još uvek nema jak uticaj. Aktivnosti ekoloških nevladinih organizacija kod nas, osim retkih akcija, svode se i na prijavljivanje zagađivača i registrovanje akcidenata.

"Dok se ne pojave pravnici koji bi se bavili samo zaštitom životne sredine i koji bi sprovodili istraživanja i za NVO i samostalno, kao što se radi na Zapadu, malo šta mogu da učine NVO-i", kaže Pavle Dimitrijević iz beogradskog biroa za društvena istraživanja. Dimitrijević kaže da je velika šansa za rešavanje problema opasnog otpada iz srpskih fabrika u privatizaciji, odnosno u pronalaženju jakog strateškog partnera, koji se zbog međunarodne reputacije strogo pridržava ekoloških standarda.

"Fijat je tako nešto uradio sa Zastavom", kaže pomoćnik ministra Vešić. U kragujevačkoj Zastavi sav opasan industrijski otpad izmešten je iz fabrike. Otpad je izvezen u Austriju, a posao je poveren beogradskoj firmi Miteko.

Niška elektronska industrija, koja je planirana kao mesto budućeg tehnološkog parka na površini od 100 hektara poslovnog prostora sa infrastrukturom i 35 hektara zemljišta za grinfild investicije, problem opasnog industrijskog otpada trebalo bi da reši vrlo brzo. Iseljenje otpada dočekaće sa olakšanjem i porodica Đorđević iz komšiluka, koja je kao i ostale porodice u blizini EI-ja jednostavno imala sreće što, kako nezvanično tvrde ekolozi, "otpad ne može lako da se unovči", pa nije bio meta interesovanja lopova.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---