Intervju – Mirjana Karanović, glumica >

Život na vrtešci

"Demokratija je sistem u kome neprestano moraš da se boriš, ne možeš da čekaš da te neko spase. Sad imamo tajkune, ljude koji žele da zarade, i logično je da žele da zgaze tebe i mene da bi to ostvarili. Ali od mene i tebe zavisi da li ćemo dozvoliti da nas zgaze"

Povoda za razgovor s Mirjanom Karanović ima nekoliko – predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta Drama o Mirjani i ovima oko nje u kojoj igra naslovnu ulogu, nagrada FIPRESCI Udruženja filmskih kritičara i novinara za najbolju glumicu u 2009. godini za ulogu u filmu Tamo i ovde, specijalno priznanje međunarodnog Festivala autorskog filma u francuskom gradu Arasu za ulogu u istom filmu, nagrada za unapređenje kulture ljudskih prava "Konstantin Obradović" Beogradskog centra za ljudska prava. Razgovor počinjemo od najaktuelnijeg povoda – predstave sa repertoara JDP-a.

"VREME": O Drami o Mirjani se priča iako nije imala veliku reklamu, niti ima formu velike predstave. Izgleda da je tačno mišljenje da nikakav spektakl na sceni ne može da dopre do publike koliko može prava emocija. Šta vi mislite o Mirjani, o njenom malom, neprimetnom životu?

MIRJANA KARANOVIĆ: Mi smo igrali život kakav je iza napisanih reči. I to je publika prepoznala. Na sceni, naime, ne funkcioniše samo reč, scenografija ili kostim, to sve samo pridržava i glumu i komad – prisustvo glumca na sceni čini ozbiljan deo pozorišnog čina. Mirjana je lik koji zahteva postojanje, ne razvijanje situacije, dramskog zapleta, ili dijaloga koji bi vodio razrešenju. Talentovan glumac kao što sam ja ima moć da uveri publiku da postoji na jedan određen način, i to pre svega sopstvenom verom. Ja sam istražila psihofizički sklop te žene tokom rada na komadu i prislonila je na sebe, dala sam joj sve što nju čini, stvorila sam je kao biće od emotivnih i iskustvenih sastojaka koji čine moj univerzum, pozajmila sam ih da bi ona bila živo biće. I sad u njoj postoji nešto što je duboko lično – moje.

Šta na primer?

To je pre svega odnos s majkom. Potpuno sam srećna što je neko napisao takav odnos, a napisao ga je Ivor Martinić. Odnos kakav Mirjana ima sa majkom podseća na odnos kakav ja imam sa svojom majkom. To je odnos kakav imaju mnoge žene sa svojim majkama. Scena oproštaja, u kojoj se Mirjana oprašta s majkom, lično me je potresla, to je momenat kad se na sceni ima lična emocija. I publika je to prepoznala.

Rediteljka predstave Iva Milošević vodila je predstavu na ivici tragičnog i komičnog, a publika se priklonila smešnom. Da li je to maska, skrivanje od onog što nam nije prijatno da saznamo, da doživimo?

Kad se publika kikoće, znam da će u jednom trenutku, i to onom pravom, i zaplakati. Dopadaju mi se ljudi koji otvore svoju tugu i svoj smeh. Naravno da u reakciji publike ima i skrivanja iza maske, ali smeh je neka vrsta prepoznavanja sebe u drugom. Predstava se bavi opštim mestima u svima nama, tačkama koje sve nas povezuju. Komad, koliko god je bezazlen i nepretenciozan, i koliko god je nekakva mala, laka, površna priča o nekim malim, lakim, površnim ljudima, otvarao nam je tokom rada nepregledne dubine ljudskih odnosa i pitanja, da sam ja bila potpuno začuđena odakle toliko materijala u tako malim, prozaičnim ljudskim sudbinama i prozaičnoj priči u kojoj nema nikakvog misaonog diskursa. Ali, čini mi se da je, eto baš zbog takvih stvari, pozorište ubojito.

Snažan deo priče ove predstave je usamljenost: ljudi su zajedno, ali se ne spajaju. Današnji čovek izbegava kontakt, ponaša se kao da je komunikacija rizik...

Da, u predstavi se svi mimoilaze, promašuju se, bilo zato što su obuzeti sopstvenom dramom pa ne primećuju živote drugih ljudi, ili zbog nečeg drugog. Čak i kad neki lik ispriča dramatičnu priču o sebi ili izgovori dramatičnu rečenicu, to se ne shvati ozbiljno, prelazi se preko toga. Ali tako je i u životu. Pretvaramo se kao da problem ne postoji. Eskiviramo jedni druge. I ja ne mislim da je to vezano samo za ovo vreme. Ljudi ne žele da žive uzbudljivim životom. Ljudi žele da žive životom u kome nema velikih promena, u kome ih ništa neće preterano uznemiravati niti će ih terati da se angažuju. U stvari, mi želimo da nam se događaju uzbudljive stvari, ali samo da su lepe. Ne volimo sudare drugih vrsta. Kad shvatimo da su velike emocije skopčane sa velikim povredama, počnemo da izbegavamo velike emocije. Ovaj komad o tome govori, o ljudima koji nemaju snage a imaju veliki strah da se upuste u život u njegovoj punoj meri pa zato žive te svoje male živote pokušavajući da se zaštite od mogućih povreda.

Vi niste takvi, o tome svedoče i nagrada "Osvajanje slobode" i "Konstantin Obradović" za unapređenje kulture ljudskih prava koju ste nedavno dobili...

Ja sam, za razliku od drugih ljudi, shvatila da te povrede možda nisu tako smrtonosne. Drugo, neko moje racionalno objašnjenje je: čuvala se ne čuvala, ja ću na kraju umreti. Ljudi se čuvaju zato što imaju iracionalnu ideju iz sfere nasleđa religioznog ispiranja mozga da ako si poslušan zaslužićeš raj. Ja, nažalost, ne verujem u život posle smrti, što je istovremeno i olakšavajuće i zastrašujuće, pogotovo što ste stariji. Pomislim, bilo bi mi lakše da sam religiozna, ali kasno je da se menjam. Moram da kažem da ja nisam pristojna osoba. Recimo, veoma sam netolerantna kad je neko siledžija, ne umem da pognem glavu kad mi neko nešto kaže na ulici, užasno sam agresivna. I ne pristajem da budem zastrašena. Kad vidim neku nepravdu ne mogu da ćutim, iznerviram se, poludim. Često mi ljudi kažu "šta se uzbuđuješ, pusti budalu". A ja nekako mislim – zašto bih pustila?! Zašto da ne reagujem, zašto da prođem pored toga kao da me se ne tiče? Pa tiče me se! Kažu "nemoj da se nerviraš". Pa šta ako se nerviram! Kao da je to nešto najstrašnije na svetu! Zar svi treba da živimo kao jogini, u nirvani? Ja se ne libim da nešto izgovorim. Naravno da su u takvim situacijama prisutna dva glasa pa jedan viče "nemoj, ćuti, pusti", ali me zato drugi glas hrabri da mi život ne prođe u izbegavanju. A što se nagrada tiče, nisam ja posvećena nikakvoj borbi za unapređenje kulture ljudskih prava. Oni koji dodeljuju tu nagradu prepoznali su to u meni i to je to. Ja samo živim svoj život. Nije to kao kad, na primer, glumim u predstavi koja se takmiči na Sterijinom pozorju pa sam ja kandidat za nagradu, usmerim se ka tom cilju. Međutim, ne možeš da apliciraš za nagradu koja podržava ljudska prava. U tebi ili ima toga ili nema! I gotovo!

Potreba da se nagradom istaknu hrabri i slobodni ljudi jeste znak da nismo ni hrabri ni slobodni.

Jednostavno, živimo u vremenu razotkrivanja, drugačijem od prethodnog koje je bilo stabilno i u kome se znalo šta je prihvatljivo a šta nije, i teško nam je da to promenimo u glavi. Živeli smo u društvu u kome su nam stvari stizale od nekog, neko drugi je odlučivao umesto tebe, CK ili tako neko, i ti ne moraš ništa sam da radiš. Sada živimo u društvu u kome za sve moramo sami da se izborimo. E, to je demokratija, to je taj sistem za koji pojma nemamo šta je. Mislili smo: došli Marsovci pa nam doneli demokratiju! A demokratija ne postoji bez nas, naši predstavnici u parlamentu su onakvi kakvi smo mi, oni su naše ogledalo. Naravno, oni nisu nimalo reprezentativni, ali to smo mi. Da bi se oni promenili, moramo mi da se promenimo. Svi znamo da je to jedini put, pa opet ništa. Demokratija je sistem u kome neprestano moraš da se boriš, ne možeš da čekaš da te neko spase. Sad imamo tajkune, ljude koji žele da zarade, i logično je da žele da zgaze tebe i mene da bi to ostvarili. Ali od mene i tebe zavisi da li ćemo dozvoliti da nas zgaze.

Završen je Berlinski filmski festival, na kome ste bili jedini naš predstavnik sa ulogom u bosanskoj koprodukciji Na putu Jasmile Žbanić.

Ja nisam gledala film. Jasmila je osoba koja je i pre prvog filma, pre Grbavice, u svojim kratkim filmovima, uvek birala priče koje je lično dotiču, pa je i ova takva – o rastućem verskom radikalizmu. Ljudi se priklanjaju verskim pokretima kako bi se lakše nosili sa problemima u životu. Danas u religiji mnogi vide pojas za spasavanje. Mislim da je to u stvari odsustvo druge vrste ideje. Društveno gledano, u svetu nema novih ideja. Kad sam ja odrastala, postojali su jaki duhovni pokreti, bilo da je to komunizam ili pokret za slobodu iz 1968. Danas toga nema. Mislim da su religije ostale jedina duhovna utočišta za ljude koji nemaju uporište u svojim glavama. Jasmilin film je priča o paru koji različito gleda na to kako treba opstati u budućnosti i zbog toga, kao par, propada.

Ljubav, znači, nije ono što su nas učili?

Pa, ljubav nikad nije bila ono što su nas učili! Ne znam ko nas je to učio! Sama ljubav ne može ništa da spase, ljubav je nešto što se gradi, ona ne postoji bez onih koji drže tu ljubav. Život iskušava snagu ljubavi svakoga od nas, pa ona ili preživi ili ne.

Šta mislite o Zakonu o kinematografiji?

Svi ti zakoni u kulturi su... Možda će od svega toga jednog dana nešto i da se desi, ali bojim se da se mnogi od tih zakona donose tek da bi se zadovoljila forma. Ja ne kažem da ljudi koji ih pišu ne rade to sa velikim entuzijazmom, i znam da oni veruju da će se jednog dana nešto promeniti. Ali, dok se suštinski ne promeni način na koji se država odnosi prema kinematografiji, svi ti zakoni su bacanje prašine u oči. Zakon o kulturi je "reda radi" donesen. Ne vidim da se na osnovu njega preduzima neka ozbiljna promena. I dalje, na primer, postoji inercija po kojoj su jedne umetničke škole privilegovane na račun drugih. Mislim da će ti zakoni još dugo biti samo zakoni na papiru.

Vi nemate privatnost, verovatno ne biste mogli da sedite u nekom kafiću u Knez Mihailovoj...

... Ne bih smela ni u jednom kafiću!

... a da sutra u nekim novinama ne osvane priča o tome.

Ne mogu ja o tome, tako mi je to... Trudim se da to što me pitate ne ulazi previše u moj život. Nemam usmerenje ka javnosti. Evo, i sad ovaj intervju doživljavam kao nekakav domaći zadatak, kao nešto što bih da izbegnem. Ali ti moraš da pospremiš stan, da bi uživao u tom stanu moraš da uradiš i neke stvari koje ti nisu prijatne... I sva ta pitanja koja mi postavljaju... Želela bih da se izolujem od javnosti, od ovog sveta, da me nema, da postanem nevidljiva... Zato volim da otputujem na neki festival koji me pozove da budem u žiriju, odem na nekoliko dana i niko me na ulici ne poznaje. Ima perioda kad mi je muka od svega, ali to ipak prođe. Nije stalno strašno. Danas si glavna vest, a sutra već stižu neki drugi ljudi. Kad sam prvi put pročitala u jedom tabloidu priče o nekim mojim intimama, pomislila sam: Bože, kako je moguće da to neko uradi! A onda, za tri dana, svi su sve zaboravili. U stvari, svi smo mi na vrtešci. I tako i treba da bude.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---