Odnosi Evrope i Amerike >

Obama nema vremena

Evropa Americi niti pravi probleme, niti može da joj pomogne da njene probleme reši, pa tako nije prioritet za Vašington

U Beču je prošlog vikenda u Burgteatru održan politički matine "Obama i Evropejci – šta se promenilo?". Ovo pitanje sve više zaokuplja Evropu i očigledno je od ključnog značaja za briselsku birokratiju tek ukorenjenu u Lisabonskom sporazum, a koja u odnosima Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država vidi jednu od sprega koje pokreću planetu. Istovremeno, isto tako očigledno, ovo pitanje je za administraciju predsednika Baraka Obame tek negde u trećem, četvrtom ili sedmom planu. Pored privredne krize u Americi i alarmantnog rasta nezaposlenosti, Avganistana, Iraka, odnosa sa Rusijom, Kinom, Pakistanom ili Indijom, Obama više ne nalazi za potrebno da svrati do Evrope, kao što je činio u jeku predizborne kampanje i prilikom šest kratkih poseta evropskim zemljama posle svoje inauguracije.

Jer, lepo je biti slavljen i dočekivan kao mesija koji će spasti svet, ali vreme za jalove foto-termine i srdačna rukovanja za njega je prošlo; pritisnutom sa svih strana potrebni su mu konkretni rezultati. A u vezi sa politikom Evropske unije, u kojoj bez obzira na Lisabonski sporazum svaka zemlja vodi svoju spoljnu politiku i nikakvih naznaka nema da bi to u dogledno vreme moglo da se promeni, malo toga konkretnog može da se očekuje. Više od deset puta u poslednjih osamnaest meseci su se čelnici zemalja članica EU nalazili na samitima na vrhu, ćaskali, jeli i pili i rastajali se uglavnom bez konkretnog dogovora o bilo čemu.

INDIFERENTNI: Otkazivanje Obaminog dolaska na za maj planirani samit EU–SAD u Madridu je, kako piše nemački Spiegel, poruka toliko jasna da jasnija ne može biti. Predsednikov terminski kalendar je pun, izjavio je Obamin poverenik za Evropu Fil Gordon. Za putovanja u Australiju i Indoneziju u martu Obama je, međutim, našao vremena. Wall Street Journal je nakon toga podrugljivo konstatovao da Evropejci mogu da žale za Bušom koji makar nije propustio nijedan evropski samit na vrhu, dok je Washington Post primetio da Obama, za razliku od njegovih prethodnika, nije uspostavio bliskiji odnos ni sa jednim evropskim liderom.

Trenutna indiferentnost Amerike prema Evropi bila je jedna od tema razgovora u bečkom Burgteatru. Poznati američki neokonzervativni politički savetnik i publicista Robert Kagan objašnjavao je da su postojala velika očekivanja o promeni spoljne politike SAD, ali da se "nacionalno ponašanje ne menja sa izbornim ciklusima". SAD i dalje operišu u okvirima post-9/11-mentaliteta, kaže Kagan, a to Amerikance razlikuje od Evropejaca, koji to ne razumeju. On objašnjava da pitanje koje svaki novi američki predsednik sebi postavi glasi: "Ko nam pravi probleme? I ko može da mi pomogne?" Evropa trenutno ne pravi nikakve probleme, tako da je po pitanju moći i prevlasti irelevantna, a očigledno je da Evropa Obami ne može da pomogne da reši probleme koji su za njega i za Amerikance važni.

Na to su se prisutni predstavnici Evrope naravno pobunili, doduše ne naročito ubedljivo. Obama je našao "neophodan novi jezik" pre svega sa Evropom, rekao je ministar spoljnih poslova Austrije Mihael Špindeleger. Postoje velika očekivanja, koja – još – nisu ispunjena. Bivši ministar spoljnih poslova Češke Karl Švarcenberg je rekao da pored teškog stanja u američkoj privredi i problema nastalih zbog reforme zdravstvenog sistema Evropa za Ameriku nije nikakav prioritet. Po njemu, jasno je prepoznatljiva promena fokusa spoljne politike SAD sa Atlantika na Pacifik. Tako i ministarka spoljnih poslova Hilari Klinton nije tradicionalno kao njeni prethodnici po stupanju na dužnost otišla prvo u Evropu, već je pre toga poduže boravila u Aziji.

Gledano iz Vašingtona, EU jednostavno precenjuje svoj značaj na svetskoj sceni, pa su onda Evropejci uvređeni kada Obama nema vremena za njih, jer ima važnija posla. Kao Kalimerova zvučala je izjava jednog od bliskih saradnika španskog premijera Hozea Luisa Sapatera, da vlada SAD mora da bude svesna toga "da je Evropa svetska privredna sila i važan politički akter". Među mnogim evropskim liderima i vrlim evropskim birokratama očigledno postoji zbrka u glavi oko toga šta EU jeste, a svetska velesila nije, šta bi želela da bude i šta je moguće da ostvari. A Evropska unija jeste uspešna ekonomska zajednica, ali ne može da bude nikakva svetska sila, jer je po spoljnopolitičkim i bezbednosnim pitanjima jednako duboko podeljena kao i po klimatskim i pitanjima unutrašnje bezbednosti, odnosu prema Americi i njenim ratovima, priznavanju ili nepriznavanju Kosova. U svetskim razmerama EU je ostala interesna grupa 27 zemalja članica.

A gde smo tu mi, sa našim na sve strane raštrkanim stubovima spoljne politike? Obaška Kina ili nesvrstani, ali da li da vlada predsednika Tadića ne pravi probleme i tako sve niže pada na lestvici prioriteta EU i SAD silno zaokupljenih samim sobom? Ili da ministar spoljni Vuk Jeremić smeta gde god stigne i koliko god može onima koji su Kosovo priznali kao nezavisnu državu? Da Jeremić ne radi to što radi, čini se da Srbija na radaru interesovanja Brisela i Vašingtona u dogledno vreme ne bi ni postojala. Evropa ne zna ni šta će sama sa sobom, ili s Amerikom, a kamoli sa Zapadnim Balkanom. A Obama nema vremena.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---