Organizovani i politički kriminal >

Kako sakriti zločin

Kuda s lešom? To pitanje, dozlaboga banalno u kriminalističkim romanima i filmovima, nije mali problem u stvarnom životu pravih ubica, kako pokazuje policijsko iskustvo. U načelu, bez leša je teško optužiti nekoga za ubistvo, mada se događalo zbog pouzdanih svedoka i drugih dokaza. Taj mračni problem kriminalci rešavaju na razne načine

Oko leša izvesnog Cvetka Simića iz Beograda (videti okvir), nađenog u zagrebačkom jezeru Jarun (nešto najbliže našoj Adi Ciganliji) nadigli su se očekivana buka i zgražanje. Naime, leš je nađen u delovima (dve noge i torzo), a fale ruke i glava. Navodno su te post mortem amputacije urađene sa izvesnim poznavanjem anatomije, što bi moglo donekle suziti krug sumnjivih, mada ni to u današnje vreme ne znači mnogo: ovi naši ratovi proizveli su razne kasape-amatere. Gledano, međutim, taktički i kriminalistički-operativno, taj mračan događaj ukazuje na nepriličnu žurbu. Ima mnogo zahvalnijih lokacija za odlaganje leševa u neposrednoj blizini Zagreba, u koje sada nećemo ulaziti. Jarun je isuviše popularno mesto, čak i po zimi: eto razni zdravi ljudi veslaju u kajacima, pa nađu leš. Nekome se, dakle, žurilo da se otarasi Cveletovih zemaljskih ostataka, a da pritom odloži njihovu identifikaciju koliko može; zato, valjda, fale ruke i glava. Policija je, međutim, imala uzorak njegove DNK iz ranijeg hapšenja, pa je tako i identifikovan. Metodi za sakrivanje leševa posle ubistva po prirodi stvari ograničeni su. Najlakše je zakopati ga negde, kao što je još Mojsije u Starom zavetu izveo s nekim Misircem koga je ubio nasamo (Mojs. 2; 2; 12). Ako se dovoljno duboko zakopa i dobro utaba, male su šanse za otkrivanje. Tu kvalitet terena igra ulogu: zemlja, kažu forenzičari, hoće da se sleže posle nekog vremena. Ako se to uradi stručno i komotno, kao oni iz JSO-a sa Ivanom Stambolićem, sa sve živim krečom i državom iza sebe – tajna ostaje doveka. Da nije bilo svedoka-saradnika, Ivan Stambolić još bi ležao na Fruškoj gori. To je u kriminalistici tako: ako neko ne propeva, dobro smišljen i izveden zločin ima sve šanse da nikada ne bude rasvetljen. Sa većim količinama leševa imamo isti problem. Te ih zakopaju na licu mesta na Kosovu ili u Slavoniji, pa posle moraju da ih prenose u hladnjačama u Batajnicu, u Petrovo Selo, Bajinu Baštu, ili u plastičnim kacama za kiseli kupus u Liku i već slična mesta; pa se to posle još i otkrije. Nekada su se koristili kraškim jamama i napuštenim rudnicima, ali to je bilo u Drugom svetskom ratu i na brzinu i uvek se na kraju pronađe – bar veći deo. Isto je i sa bunarima, kad su manje količine u pitanju. Posle pada Vukovara i Srebrenice bilo je pokušaja da se to radi na savremeniji način, uz korišćenje građevinskih mašina, ali i to se otkrilo. To sa većim količinama žrtava uvek je problematično: obično im neko pobegne s lica mesta, pa ispriča; ili neko od počinilaca pukne, pa opet ispriča; ili se neko nagodi, pa ispriča; ispadne na isto. Neki režimi imali su praktičnije načine: bacali su leševe i žive ljude u okean iz aviona, kao Argentinci.

Mnogo više inventivnosti ima u uobičajenim kriminalnim krugovima. Dan-danas, na primer, nedostaju dva značajna "žestoka momka sa vrelog beogradskog asfalta", kako se to nekada govorilo u polupismenim novinama: Iso Džamba Lero, poslednji put viđen u društvu nekih Arkanovih ortaka još 1994; i Voja Amerikanac Raičević, ozbiljan čovek. Taj Voja Amerikanac bio je veoma značajna ličnost, ubica po narudžbini, kažu policajci, navodeći službene beleške o informacijama primljenim od operativnih i saradničkih veza. Njega je đavo odneo, kao i njegove pacijente, tako što je i on bio ubijen, spakovan i bačen u reku, kažu.

Ima tu još pronalazaka: u julu 2000, u blizini Golupca pecaroši su u plićaku Dunava našli tri teška sanduka u koje su bila zabetonirana tri leša. I to je bila sreća jer je Dunav tog leta pao ispod, inače, najnižeg nivoa vodostaja. Očigledno je to bio velik i težak posao: svaki sanduk imao je oko pola tone; doneti su odnekud kamionima i trebalo je nekoliko ljudi da ih istovari i preko ograde puta baci u Dunav. Policija je tada sanduke izvadila i od tada nema vesti o mogućoj identifikaciji zabetoniranih i rezultatima istrage – ako je istrage uopšte bilo. Takva su vremena bila. Betoniranje je bilo popularno u Sjedinjenim Američkim Državama neko vreme; dan-danas se priča da je čuveni sindikalni lider Džimi Hofa, blizak mafiji, zabetoniran u temelje neke građevine. Lakši metod su "betonske čizme": leš se zabetonira do kolena i baci u duboku vodu, pa ribe i mikroorganizmi završe posao. U Floridi i Lujzijani bilo je lakše: aligatori su se pokazali kao odlični saradnici.

Voda je, inače, zahvalna, ako je duboka i ako se leš dobro spakuje, da ne ispliva. Kiselina je – suprotno predrasudi – nezahvalan medijum: treba jako mnogo, dugo traje, toksično je, smrdi do neba i treba je negde prosuti; sve u svemu teže je od uobičajenih pouzdanih načina. Vatra je takođe manje efikasna nego što bi amater pomislio: da bi leš izgoreo do pepela sa sitnim komadićima kostiju treba mnogo goriva i vremena. Setite se onog Metoda Trobeca, koji je osamdesetih silovao, ubijao i u svojoj peći za hleb spaljivao žene.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---