<< VREME | BR 1005 | 8. APRIL 2010.

KULTURA

Intervju – Timoti Džon Bajford, reditelj i scenarista >

Pošalji komentar
redakciji Odštampaj tekst

Radost u sto slika

"Sadašnje televizijske emisije vide decu kao da su bića s druge planete, bića koja se benave. Šteta, to sigurno nije tačno. Čini mi se da današnji autori prave dečji program samo zato što moraju da ga prave"

Timoti Džon Bajford je reditelj, profesor, prevodilac, pisac, glumac, a odnedavno i fotograf. Scenarista je i reditelj televizijskih serija za decu iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Neven, Babino unuče, Poletarac, Nedeljni zabavnik, Metla bez drške, kakve do tada i od tada nisu viđene.

Rođen je 1941. godine na jugu Engleske, detinjstvo je proveo na farmi i hteo je da bude učitelj sve dok se nakon jedne predstave nije zaljubio u pozorište. Završio je londonsku Akademiju dramskih umetnosti, i u sedmoj godini rediteljske karijere na BBC-ju dobio zadatak da u koprodukciji sa Televizijom Beograd napravi dečju emisiju. U Beogradu je upoznao Milu Stanojević, i nije se vratio na Ostrvo. Poslednjih nekoliko godina radi u Dečjem kulturnom centru.

Prošle nedelje, Bajford je proslavio 50 godina rada, bez pompe i simbolično, izložbom fotografija "Radost u sto slika" u Dečjem kulturnom centru (autor izložbe Lidija Seničar). Izložba zabeleženih trenutaka sa poslednje dve manifestacije "Radost Evrope" jeste i najava Bajfordove nove ljubavi – fotografije.

"VREME": Od pedeset radnih godina, 44 ste posvetili deci. Kažu da je teže raditi za decu i sa decom nego za odrasle. Vi se, očigledno, ne biste složili s takvim mišljenjem.

TIMOTI DŽON BAJFORD: Radio sam ja i za odrasle i nisam siguran da je to lakše. Meni nije. Deca vam uvek kažu ono što misle, otvorena su i iskrena, što odrasli nisu. A meni je važno da znam šta ko misli i oseća...

...Teškoća je, smatra se, poistovetiti se sa detetom...

Tek to nije teško! Ja sam i dalje ona ista osoba kakva sam bio i kad mi je bilo pet godina, samo što sada imam više znanja i iskustva! I hvala bogu da još uvek imam u sebi ono što sam tada imao! Mnoge scene u serijama našao sam u svom detinjstvu. Rodio sam se na početku Drugog svetskog rata, kad nije bilo para za igračke, a nije bilo ni televizije, pa smo morali sami da izmišljamo zabave, što na farmi nije nikakav problem. Imao sam dve sestre i brata, sami smo sebi kreirali televizijske emisije. Najčešće smo se igrali škole, a s obzirom da sam bio najstariji, naravno, ja sam bio direktor škole. U Nevenu ima mnogo scena iz mog detinjstva. Jednom sam, na primer, iskopao rupu, prekrio je lišćem i na vrh stavio parče lepe keramike – skupljali smo te parčiće po bašti, s namerom da u tu rupu upadne moja sestra. U seriji njeni likovi Pura Moca i Jova iskopaju rupu na stazi kojom prolazi Pismonoša, prekriju je granjem i postave jabuku, zato što znaju da on mnogo voli jabuke pa će posegnuti za njom i upasti u rupu.

Vaš Neven kao da nije pripadao sedamdesetim godinama kad je sniman, više pristaje današnjem vremenu, a podseća i na Montipajtonovce...

Pajtonovci su u Engleskoj počeli baš u vreme kad sam ja prešao u Beograd, nisam ih puno gledao. Ne mislim da serija nije bila za ono vreme – uostalom, odmah je dobila pet zvezdica u "TV novostima". Naravno, drago mi je što se sviđa i današnjoj deci, što im ne deluje staromodno. Serija je imala dobar tempo. Ja pratim decu, znam šta vole da gledaju na televiziji i znam da ne vole spore stvari. Poletarac sam pravio za predškolsku decu baš u vreme kad su i moja deca bila tog uzrasta, pa sam znao da najviše vole crtane filmove i reklame zato što se tu brzo menjaju slike. U Poletarcu za pola sata ima preko 300 rezova, prosečno 30 u minuti, znači da prosečno svaki kadar traje dve sekunde.

Šta mislite o današnjem televizijskom programu za decu?

Malo gledam televiziju, nemam vremena, ali imam utisak da sadašnje emisije vide decu kao da su bića s druge planete, bića koja se benave. Šteta, to sigurno nije tačno. Čini mi se da današnji autori prave dečji program zato što moraju da ga prave.

Zašto ste prestali da radite na RTS-u?

Prestao sam baš u vreme Ante Markovića, kad su honorari bili nikad viši! Tada sam shvatio da imam samo jedan život i da ga ne treba potrošiti na jedan posao. Hteo sam da probam nešto drugo, eto, zato sam otišao i počeo da predajem engleski jezik. Promenio sam žene, zemlje, poslove, i znam da promena veoma prija čoveku! Sad sam u Dečjem kulturnom centru i dobro mi je: pišem i režiram za decu, i družim se sa njima. Ne bih se vraćao na televiziju, tamo je užasno stresno, a to mi uopšte ne odgovara.

Da li je tačno da vam RTS duguje autorski honorar za DVD snimak serije Neven?

Tačno je. Oni čekaju da ih tužim pa da mi plate, a znaju da ja to neću nikad uraditi, nemam živaca za to, više volim da radim nego da idem po sudovima. Više od toga me brine što nemam penziju. Ja sam tek petu godinu državljanin Srbije, iako živim ovde od početka sedamdesetih, dobio sam pasoš tek nakon intervencije predsednika Borisa Tadića, pa zato nemam radni staž ni prava na penziju. Ljudi kažu da ja zaslužujem nacionalnu penziju, ali nemam prava na nju zato što nemam ni običnu. Običnu bih mogao da imam ako bih uplatio 15 godina radnog staža, ali bih u tom slučaju nacionalnu dobio tek u svojoj osamdesetoj godini. Mislim da je to prevelik novac za neizvesnu stvar: ko mi garantuje da ću živeti do tada. Ali, nema veze, ja volim da radim i ne smeta mi što nemam penziju. Mada, osećao bih se sigurnije sa penzijom, moje zdravlje nije najbolje, pa bi mi koristilo da imam neki siguran novac.

Da li vam je neko iz Ministarstva obrazovanja nekad predložio da vas angažuje kao savetnika, čoveka koji bi mogao da pomogne školstvu?

Meni? Ne! Ja sam jednom napravio predlog o reformi školstva, pokušao da ugovorim sastanak sa tadašnjim ministrom, zaboravio sam kako se zove, ali je on odbio. I digao sam ruke. Ja smatram da mogu da pomognem, ali ako oni to ne žele, ako žele da idu po svome, ja sam nemoćan.

Šta je po vama najveća mana našeg školstva?

Očigledno je da u školama ne poznaju decu, oni imaju svoju viziju kako treba vaspitavati decu i slede je bez obzira što ta vizija ne odgovara deci. Zato deca ne vole školu. Kad sam predavao engleski u jednoj privatnoj jezičkoj školi, na prvom času sam pitao učenike kako bi hteli da radimo. Nisam ih plašio velikim govorima o ozbiljnosti i teškoćama učenja kao što rade profesori. Pa se posle čude zašto deca ne vole školu!

Izjavili ste da vam nije važno gde živite. Da li još uvek to mislite?

Naravno! Život čoveka ne zavisi od mesta u kome živi, već od njegove glave. Isto bih se osećao i kad bih se našao u Kini, Indiji, gde god – ja sam veoma adaptibilna osoba. Važno mi je da budem tamo gde mogu da radim, a u Beogradu sam mogao da radim ono što nisam mogao u Engleskoj i to na način kako to tamo ne bih mogao. Meni je, jednostavno, rad veoma važan.

Kako biste uporedili život na Zapadu i u Srbiji?

Život u Engleskoj jeste komotniji, ali su ljudi ovde snalažljiviji. Oni jednostavno to moraju da budu, moraju da se snađu kad nema ulja, kafe, šećera... Britanac treba samo da odšeta do prvog supermarketa. I tu ste vi u prednosti. Vaša mana je disciplina, imate talenta, ali nemate disciplinu: koliko puta se desilo da naš orkestar fantastično svira kad mu diriguje stranac?

Da li ste doživeli neku neprijatnost samo zato što ste strani državljanin?

Ne, nisam... U stvari, jednom za vreme bombardovanja mi je zvonila policija na vrata zato što je neki komšija prijavio da na sedmom spratu živi stranac. I još jednom, isto za vreme bombardovanja: prolazio sam pored američke ambasade, zaustavili su me, proveravali pasoš, zapisivali podatke – sećam se da nisu imali papir, već su za to upotrebili stranicu nekih novina s ukrštenicom, valjda su se bojali da sam lokator. Posle su se silno izvinjavali.

Pričalo se da ste nam vi zapravo otkrili Zmaja.

Da, znam, pričalo se da je došao Englez da Srbima otkrije srpskog pesnika. Ni onda ni sad mi nije jasno zašto se Jovan Jovanović smatra srpskim pesnikom. On je samo živeo ovde, ali ga je interesovao ceo svet! Pa pogledajte samo njegov "Neven", koliko tamo ima članaka koje je Čika Jova preveo iz nemačkih i engleskih novina, on je Srbima otkrio Džordža Vašingtona i još mnogo drugih poznatih ljudi! On je bio svetski čovek!

Napisali ste autobiografiju i Autoportret, mešavinu zbilje i mašte. Obe knjige su na engleskom, što ih barem trenutno čini nedostupnim ovdašnjim čitaocima.

Ja ne mogu da platim prevodioca, a nijedan drugi izdavač se ne interesuje da to uradi. Autoportret sam štampao sam, u pedeset primeraka, tek da vidim kako izgleda knjiga. Ali nije me briga što ti rukopisi još nisu objavljeni: znam da će kad umrem neko već štampati obe knjige. Uostalom, pisao sam ih zato što mi se pisalo, sve ostalo nije moja briga.

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST