Intervju – Koja >

Avangardni muzički animirani dokumentarac za određeni broj ljudi koji vole angažovanu muziku

"Vreme", u saradnji sa distributerskom kućom "Megakom film", ekskluzivno u ovom broju svojim čitaocima poklanja DVD originalnog muzičkog dokumentarca Fank-i-lastiš Crnog Zuba. Reč je o snimcima sa džem-sešn događaja održanih u beogradskom klubu Akademija tokom 2004. godine na kojima je učestvovalo tridesetak beogradskih muzičara. Produkciju, scenario, montažu, animacije i režiju potpisuje Koja. Ovim povodom objavljujemo intervju s Kojom načinjen povodom premijere ovog filma

Gledanje Fank-i-lastiš filma je uzbudljivo iskustvo iz više razloga – da je reč o jedinstvenom underground umetničkom dokumentu o vremenu u kome je nastao, jasno vam je i da ne napišemo – ali je još važnije da takvog muzičkog filma nikad nije bilo kod nas, u onom pravom smislu koji podrazumeva da je ovde reč o filmskom delu što nudi prevashodno muzički doživljaj nadograđen pokretnim slikama, nudeći neponovljiv novi kvalitet: ni film ni koncert, nego njihovo novo jedinstvo u tenziji. Prošaran je nečim što možemo opisati samo kao oživljene animacije koje smo već videli na Kojinim omotima albuma i plakatima, te dosta uličnih video-zapisa koji beleže život u Beogradu u svom njegovom iščašenom svakodnevnom čudu.

DRAGAN AMBROZIĆ: Prvo činjenice: koliko je Fank-i-lastiš sešn svirki održano, gde, kad i ko je sve učestvovao?

KOJA: Održano je pet jam sessiona: 21. aprila, 5. i 19. maja, 5. i 18. juna 2004. godine u Klubu FLU Akademija. Celovečernji program je imao koncept kluba, /diskoteke/ u kome je Crni Zub bio DJ koji pušta malo drugačiju mešavinu funk, rock ili dance muzike, praćenu lupovanim filmićima i kompjuterskim animacijama koje se vrte po zidu kluba, što je sve vodilo kasnijem jam-sessionu kao vrhuncu večeri. Svirao sam solo gitaru, svaki put sa različitim muzičarima raznih profila i generacija. Dakle, u filmu su pored mene: bubnjari Dušan Đukić Đuka (ex Inammorata, Pop mašina, danas Svitanje, KUD Kolo), Nemanja Aćimović (Sila, Jarboli, Lira Vega), Rade Vulić (Popečitelji), Kele (ex-Disciplina kičme), Alek Petrović (ex-Eyesburn), Buca (Disciplin A Kitschme); basisti Miki Ristić (Darkwood dub), Bata Božanić (RTS Jazz orkestar), Branko Marković (RTS Jazz orkestar), Vladislav Rac (ex-KKN, Presing), Švaba (Električni orgazam); udaraljke Dejan Utvar (ex-Eyesburn, kao bubnjar ex-KZU, ex-Lira Vega, Autopark), klavijaturisti Vasil Hadžimanov (Vasil Hadžimanov band, Darkwood dub), Sonja Lončar (ex-E-Play, Jarboli), Miloš Petrović (ex-Jazzy, profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti); gitaristi Željko Nikolić (Roze poze), Vlaca Đorđevic (Sila, Lira Vega), Anton (Partibrejkers); flauta Ljuba Paunić (RTS Jazz orkestar), usna harmonika Banana (Električni orgazam); truba Zerkman (ex-Disciplina kičme, ex-Bukvar bukvar, Zerkman Big Bang), alt i bariton saksofon Dule Petrović (Dvojac bez kormilara, ex-Eyesburn), trombon Nemanja Kojić Kojot (ex-Eyesburn, Hornsman Coyote), koji se takođe pojavljuje u jednoj sceni i kao pevač, dok su ostali vokali Cane (Partibrejkers), Manja Đorđević (Disciplin A Kitschme), Vuča (Darkwood dub), Zoja (Lira Vega), Bojana Bulatović Bo (Bo). (U jednom od bonus snimaka na DVD izdanju pojavljuje se i Darko Džambasov.) U filmu postoji i scena omanjeg benignog incidenta, u kojoj se pojavljuje Peđa Ivanović, vlasnik diskografske kuće i koncertne agencije Odlični hrčak, koji uspešno razrešava nastalu situaciju.

Zašto se Crni Zub upuštao u takvu akciju?

Možda bi sinopsis filma mogao to da objasni: "Beograd 2004. Crni Zub kreće u akciju potrage za kvalitetnim sadržajem. Snimajući zastarelom kamerom usput svet oko sebe, u Klubu FLU Akademija on organizuje pet ekskluzivnih gradskih događaja gde, svirajući električnu gitaru, improvizuje i stvara muziku ‘na licu mesta’, zajedno s eminentnim i raznorodnim beogradskim muzičarima različitih generacija. Animirani kadrovi pripreme, lutanja i doživljaja Crnog Zuba tokom akcije se prikazuju na zidu iza muzičara, kao i u pauzama između improvizacija. Posle 88 minuta intenzivne potrage, akcija je uspešno privedena kraju pozitivnom rock and roll kakofonijom. Misija ispunjena, sadržaj je pronađen!"

Kako je tekla priprema, odnosno na koji način ste se dogovarali i sa kojom idejom se konačno odlučivalo kakav oblik da uzme sledeća pesma?

Svaka od pet postava je imala jednu probu dan pre sessiona, takođe na Akademiji, gde bi se lagano upoznavali i videli kako će to eventualno da funkcioniše. Nikad se nije precizno znao nikakav oblik, imao sam možda neke početne linije, ideje za bubnjara, a onda bi i neko drugi započeo nešto što bi ostale povuklo dalje... Isto važi i za tekst koji su pevači izgovarali – pevali, gde sam takođe imao početne sugestije, npr. sa Canetom o upotrebi reči "sadržaj", dok se Bo baš potrudila, sama napisala kući tekst i to otpevala prvi put na sessionu! Bitno je bilo da sve to ima groove, da možemo cupkat.

Sviranje sa ljudima sa kojima se nikad nije sviralo je avantura. Na koji način su birani ljudi koji su učestvovali mu tim avanturama?

U principu, to nije klasičan jam session gde se sviraju 12-barski blues standardi, nego je više "put u nepoznato". Stoga je logično da su to ljudi koji i inače imaju veze sa džemovanjem, bez obzira na godinu rođenja i bez obzira na to da li su jazz, etno-fusion ili rock usmerenja. Kad sam 2002. ponovo počeo sa delovanjem u Beogradu, primetio sam da se pojavila nova ekipa mlađih rock muzičara, svirački potkovanih, otvorenih i ornih za jam session. Naravno, to je ekipa ljudi dobro upoznatih sa onim što sam radio i sa Šarlom i sa Disciplinom kičme, tako da je naša komunikacija bila spontana i plodonosna.

Šta sve od muzičara zahteva jedan tako visoko improvizovan koncept?

Ništa previsoko, zaista, već samo posedovanje svesti o fuziji stilova, kao i naslušanost nekonvencionalne muzike. Jazz npr. već poseduje taj momenat improvizacije, tako da se ljudi iz tog miljea lakše snalaze u ovakvim situacijama.

Kako se publika snašla?

Publike je uvek bilo taman toliko koliko je neophodno za ovakva dešavanja, ni previše, ni premalo. Igrali su, a poneko je izlazio i na binu da nešto izjavi ili otpeva... Inače, i nismo preterano reklamirali te sessione, ideja je bila da se pokriju troškovi i da muzičari dobiju neku crkavicu.

Ko je sve učestvovao u pravljenju video-zapisa, kako su oni rađeni i sa kojom idejom?

Za snimanje u Klubu bili su zaduženi Tomo Vukadinović, Aleksandar Gubaš, Dragan Vildović, Vesna Čurčić, Miroslav Vrcelj, a kadrove napolju, audio/video montažu i animacije sam radio sam. Sve je rađeno sa idejom napretka i boljitka, dakako.

Film je sad pred nama i predstavlja neobičan spoj ritma filmskog i muzičkog jezika. Da li si imao neki primer iz istorije filma kao vodilju?

Pa, osim što sam u detinjstvu, bežeći sa časova u školi, gledao 17 puta film Tommy u bioskopu Jadran, te se kasnije nagledao svakakvih filmskih i video projekata u vezi sa muzikom, umetničkih ili akcionih filmova sa muzikom kao vrlo jakom podlogom, kao i klasičnih muzičkih dokumentaraca, nemam nijedan konkretan primer. U filmu se pojavljuju i kadrovi i imidži iz nekoliko omiljenih filmova Crnog Zuba...

Jezik kolaža ovde primenjen na filmsku traku, pardon video-traku, odnosno digitalni zapis, nagoveštavaju da su inspiracije došle i iz neke druge oblasti vizuelne umetnosti?

Digitalni zapis, a kako drugačije? Audio je sniman na 24-kanalni hard disk snimač, unutra je snimano DV kamerama, spoljni kadrovi su snimljeni na traku sa starom, VHS-C kamerom pokvarene glave, dakle DIY, ništa skupo, ali spontano. Ne pratim vizuelnu umetnost, pa ne bih znao odakle su došle inspiracije. Biće onda da je iz glave.

Kako i koliko dugo si birao dokumentarne snimke koji upotpunjuju film, kao neka vrsta animacije sastavljena od snimaka iz gradskog života?

Stvar je jednostavna: video-radovi koji su se vrteli iza muzičara na video-bimu sada u filmu često dolaze u prvi plan, pošto sam u montaži sledio mahom ono što je tog trenutka bilo na zidu iza nas... Naravno, negde i nije tako. Tako da je to jedna opšta audio/video improvizacija. Mnogo stvari je bilo prepušteno slučaju i uz višemesečnu montažu i neka montažerska dovijanja, koje sam u stvari stekao baveći se godinama montiranjem video-spotova, pokazalo se da sve opet funkcioniše i kreira sadržaj.

Veliki posao otkrivanja druge strane Beograda nikad ne može da se završi, ali jedan mogući pravac si pokazao samim snimcima – od poslastičarnica, preko trafika do zapisa kamera iz ulaza i zgradu. Šta sve to znači Crnom Zubu?

Crnom Zubu je drago. Milo mi je što sam uspeo da ovekovečim neke trenutke i momente po gradu, kojih, nažalost, danas, samo pet godina posle, više nema, kao što je npr. knjižara Kultura, koja se nalazila na plakatu za sessione, potom bioskopi 20. oktobar, Avala. Da, poslastičarnice koje se takođe gase ili pretvaraju u nešto drugo, sve one radnjice kratkog veka sa suludim imenima. Tu je i enigma iz mladosti – gargojl u Ul. majke Jevrosime, kojeg je Crni Zub u prošlosti često posmatrao, kao i uvek inspirativna skulptura Peruna s Novog Beograda. I, naravno, puno gradske vreve...

Koja su očekivanja od filma i koji način prikazivanja bi bio najbolji za ovakvu vrstu muzičkog filma, sa nekim dodatnim produženim dešavanjima ili samo projekcija?

Očekivanja su umerena, ovo je avangardni muzički animirani dokumentarac za određeni broj ljudi koji vole angažovanu muziku... Mislim da je jedini pravi način prikazivanja – projekcija u bioskopu, old style. A ponekad posle može i u disko. Potrudio sam se da se to i desi na beogradskoj premijeri filma na Festivalu autorskog filma prošlog decembra u Domu omladine. Inače, film je dosad bio prikazan u Zagrebu, Beogradu, Novom Sadu, potom u Nišu, Vranju, Leskovcu, Gornjem Milanovcu, Pirotu, Zaječaru, a u planu su i Skopje, Ljubljana, Sarajevo... To su mahom ili festivali ili projekcije sa mojim gostovanjem, tj. razgovorom sa autorom filma posle projekcije. Dosta partizanski, reklo bi se. Mislim da je svaka projekcija FLCZ-a vrlo bitna, čisto da se zna da postoje stvari koje nisu jeftini Tv reality show ili koje ne moraju da se dešavaju na "spektakularnim" nastupima po sportskim arenama i halama. Mislim da ljudi i ne znaju da je to moguće.

Svi znamo da i Koja i Zeleni i Crni Zub vole da se izražavaju vizuelnim sredstvima. Ukoliko se jednog jutra probudimo i novac ne bude problem, koje filmove bi još voleo da snimiš?

Kad će biti to jutro? Nešto nisam siguran, ali definitivno volim i mogu da smontiram i smislim još nešto. Ke videme.

 

Trejler za film "Fank-i-lastiš Crnog zuba" možete pogledati ovde

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---