Umetnost >

Zagonetka Eriha Šlomovića

Ovog juna u Londonu i Parizu obaviće se aukcija na koju se čeka skoro 30 godina: aukcija umetničkih dela iz kolekcije Ambroaza Volara. Time je stavljena tačka na slučaj ostavštine Eriha Šlomovića koji je trajao decenijama

Jednog dana krajem 1939. godine, u Parizu, mladi Erih Šlomović, lični sekretar poznatog kolekcionara Ambroaza Volara, poverio je banci Societe Generale na čuvanje deo kolekcije svog poslodavca koji je neposredno pre toga umro od posledica automobilske nesreće, a zatim je otputovao u rodnu Jugoslaviju ponevši sa sobom izvestan broj umetničkih radova i uspomena. Očekivao je da će tako najbolje sačuvati i sebe i kolekciju od nadolazećeg rata. On je, međutim, ubijen krajem 1942. godine u logoru na Sajmištu, a kolekcija je sačuvana: deo koji je doneo u Jugoslaviju nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu, a deo koji je ostavio u banci biće prodat ovog juna na aukcijama u Parizu i Londonu.

Vest o ovoj prodaji, koju su poslednjih dana aprila objavile strane novinske agencije, aktuelizovala je priču o misterioznom Šlomovićevom blagu, priču koja je počela novembra 1980. godine kada je službenik Societe Generale pred komisijom otvorio dva sefa za koje niko ne plaća troškove čuvanja kako bi se, prema pravilima banke, prodajom njihove sadržine naplatio dug. Ispostavilo se da je u njima 40 godina čamilo 140 slika, crteža grafika Sezana, Degaa, Gogena, Renoara, Meri Kasat, Matisa, Derena, Šagala, Pikasa i sličnih, kao i to da je vlasnik tih sefova Erih Šlomović. Tamošnja štampa je odmah izvestila o "malom muzeju velikih majstora", kako su ovo otkriće nazvali stručnjaci, a trgovci su ga procenili na oko dve milijarde franaka. Banka je zakazala aukciju u palati aukcijske kuće Druo 19. i 20. marta 1981. godine. Ali, prema pisanju naše štampe iz tog vremena, ova javna rasprodaja sadržine Šlomovićevih sefova zaustavljena je dva dana pre njenog početka, zato što je Okružni pariski sud uvažio prigovor jugoslovenskih vlasti da banka nije poštovala konvenciju potpisanu između Francuske i Jugoslavije iz 1929. godine po kojoj je o svojoj nameri trebalo da upozna naš konzulat.

UKUS I SLUH: Umesto aukcije, Druo je organizovao trodnevnu izložbu 190 umetničkih dela iz ove kolekcije. Video ju je ceo Pariz, svi su bili oduševljeni eksponatima a naročito stručnjaci i trgovci, i svi su pričali o tajanstvenom Erihu Šlomoviću. Višegodišnji direktor Muzeja grada Pariza Bernard Dorival, koji je napisao predgovor za katalog ove izložbe, kaže da je Šlomović i za njega – enigma. "Moguće je da je Šlomović došao do slika prvo kao avanturista koji je znao uspešno sprovesti svoje avanture i drugo, da je bio mladić s mnogo ukusa i mnogo sluha." Dorivalu je bliža druga varijanta. On smatra da se Šlomović pojavio u Parizu "kao meteor i za pet godina uspeo ući u prisan kontakt s nekoliko najvećih francuskih slikara i pesnika, i skupiti kolekciju gravira, ilustrovanih knjiga, crteža, akvarela i platana pred kojima i najrazmaženiji ljubitelj slikarstva treba da skine šešir". Dorival zaključuje da ta kolekcija najverovatnije ima samo dva izvora: jedan deo je neosporno poklonjen kolekcionaru, kao što su crteži Koktoa, Le Korbizijea (s posvetama) i drugih majstora. Drugi deo potiče od Ambroaza Volara. Kako je ostvaren prenos – kupovinom, darovanjem ili možda na neki treći način, Bernar Dorival nije hteo ni da pretpostavlja.

Javnost je, naravno, najviše intrigiralo pitanje kako je Šlomović uspeo da se zbliži sa Volarom i sa svim tim umetnicima i to u tolikoj meri da su mu poklanjali radove sa posvetom. Kokto mu je, na primer, potpisao 12 crteža a na crtežu s autoportretom je napisao – "Žan Erihu", dok mu je Elijar posvetio rukom pisane poeme. Fotografije su svedočile da je bio u poseti Matisu, Šagalu, Majolu, Bonaru, Korbizijeu... Zna se da mu je Volarovu fotografiju sa posvetom poklonio Volarov brat nakon kolekcionareve smrti.

Od izloženih radova, Derenov pejzaž Drveće u Koliuru, naslikan 1905. godine u južnoj Francuskoj, prema proceni kolekcionara bio je najvredniji. Slično je ocenjena i Matisova slika Gitarista koji stoji, poslednji put viđena na izložbi 1904. godine, a zapažene su bile i Pikasova grafika Skromni obrok iz 1904. godine i Degaova monotipija Praznik zaštitnice iz 1878. godine. U pokazanoj kolekciji najviše je bilo Renoarovih dela – četrnaest; Pribadanje šešira i Volarov portret procenjeni su kao najvredniji. Veliku pažnju privukao je Sezanov Portret Emila Zole, Sezanov Autoportret, Forenov Portret Renoara, Renoarov Portret Rodena, Koktoov Autoportret...

Posle ta tri dana, kolekcija je opet sklonjena do konačne sudske presude. Na nju se čekalo skoro trideset godina.

PRODAJA: Krajem prošlog meseca agencija Beta prenela je informaciju koju je objavio BBC News da će u junu biti ponuđeno na prodaju "više od 140 slika, vlasništvo francuskog trgovca umetničkim delima Ambroaza Volara, koje je u sef u banci u Parizu (1981. godine bilo ih je 190 – p.a.) sklonio njegov asistent Erih Šlomović posle Volarove smrti 1939. godine". Pri tom se objašnjava da je parnica koju su naslednici Volara i Šlomovića poveli nakon neostvarene aukcije 1981. godine, okončana tek 2006. Pred ovom drugom aukcijom nema pravnih prepreka: većinu radova dobili su Volarovi naslednici; Šlomovićevima su pripali samo oni radovi i knjige koje su lično njemu posvećene, a banka je naplatila dug za ležarinu. Aukcijska kuća Sotbi, organizator i domaćin prodaje, objavila je da su se pravni korisnici Volarove imovine složili da se prodaja umetničkih dela – obavi.

Za 22. jun zakazana je aukcija Derenovog pejzaža Drveće u Koliuru, glavne "zvezde" kolekcije, u londonskom Sotbiju, dok će sva ostala dela biti ponuđena na prodaju u pariskom sedištu ove kuće. Očekuje se da će Derenovo platno biti prodato za 9 do 14 miliona funti, a da će ukupna zarada dostići 17 miliona. Agencije su prenele očekivanje Helene Njuman, zamenice predsedavajućeg Sotbijevog odeljenja umetnosti impresionizma i modernizma, da će Derenovo platno izazvati izuzetan utisak kod kupaca iz celog sveta. Kako "Vreme" nezvanično saznaje, na ovoj aukciji Srbija neće pokušati da kupuje.

BEOGRADSKI DEO: Veći deo Šlomovićeve kolekcije je u Beogradu. Prema predgovoru iz kataloga izložbe Šlomovićeve zbirke, koju su 1989. godine zajednički priredili Narodni muzej iz Beograda i Muzejsko-galerijski centar u Zagrebu, u Narodnom muzeju je 359 predmeta Šlomovićeve zbirke i to: 58 slikarskih dela stranih majstora, 286 crteža i grafika stranih majstora i 15 radova jugoslovenskih umetnika. Ove vrednosti su dospele u Narodni muzej po želji Ruže Šlomović, Erihove majke, koja je ponudila dr Ivanu Ribaru, porodičnom prijatelju, da kolekcija pripadne državi. On joj je pomogao da je prebaci iz sela Bačina gde je tokom Drugog svetskog rata bila zazidana u duplom zidu kuće u kojoj su se krili Šlomovići, stavio joj je na raspolaganje teretni vagon u vozu kojim je trebalo da doputuje do Beograda. U blizini Velike Plane voz se sudario sa drugom kompozicijom, i – Ruža Šlomović i dvoje dece njene snaje Mare Hercler su poginuli. Smatra se da je vest da jedan strani diplomata kupuje umetničke predmete od naših građana podsetila Ivana Ribara na ponudu Ruže Šlomović, pa je, izgleda, dao nalog da se ispita šta je sa kolekcijom. Nađena je u Beogradu, gde ju je sklonila Mara Hercler koja je tada već bila u Peći, ponovo udata.

Šlomovićeva kolekcija je predata Narodnom muzeju na čuvanje 1949. godine, dok se ne reši sudski spor sa Šlomovićevim naslednicima. Šlomović, kao ni Volar, nije imao direktnih potomaka, a kao naslednici su se javili Anat Pijamente i Jaron Bloh iz Izraela. Oni su se godinama sporili sa državom zbog prava na zbirku. U jednom trenutku, 1996. godine, Prvi opštinski sud ih je proglasio jedinim naslednicima, pa je postojala opasnost da Pijamente i Bloh iznesu zbirku iz zemlje (vidi "Vreme" 10. avgust 1996), ali je viša sudska instanca tu odluku poništila.

Dela iz Šlomovićeve kolekcije bila su u stalnoj postavci Narodnog muzeja sve do 1996. godine, kada je Zbirka inostrane umetnosti povučena nakon krađe Renoarove Kupačice kako bi na bezbednom mestu sačekala da se njenim vrednostima obezbedi pravilno čuvanje. Ko ima prava na nju, javno je pokazano 2004. godine izložbom "Impresivno" u atrijumu Narodnog muzeja, kad se danima u redovima čekalo zbog 17 velikih i važnih dela francuskih impresionista. Iduće godine, dela iz Šlomovićeve zbirke gostovala su u Japanu, gde je Narodni muzej tri meseca gostovao sa 123 remek-dela iz svoje kolekcije. Dve godine kasnije Šlomovićeve moderniste su videli Italijani na izložbi u Komu – da pomenemo samo neke od izložbi.

ŽIVOTNA PRIČA: Erih Šlomović i njegova kolekcija bili su tema filma Donator Veljka Bulajića i knjige Mome Kapora Dosije Šlomović i, naravno, mnogih naučnih istraživanja. Tatjana Bošnjak, šef odeljenja istorije umetnosti Narodnog muzeja, priprema monografiju o kolekciji francuske umetnosti Narodnog muzeja, u kojoj će se, prirodno, posebno baviti Erihom Šlomovićem. To će pojasniti razne nepoznanice o njemu.

Prema jednoj verziji rođen je 1901. godine u Vinkovcima, ali su se biografi složili da je to ipak bilo 1915. godine u Đakovu. U Zagrebu je studirao hemiju kojom se nikad nije bavio. Kako je Šlomović pričao, jednog dana je napisao pismo Ambrouzu Volaru puno divljenja zbog njegove knjige o Renoaru s molbom da mu pomogne u trgovini umetničkim predmetima. Volar ga je pozvao u Pariz, i od tad Šlomović postaje sastavni deo Volarovog ateljea u Ulici Lafit – važnog sastajališta tadašnjih umetnika. "Ostalo je, međutim, još nedovoljno poznato pariško razdoblje njegovog života, kad je tokom nekoliko predratnih godina razvio poznanstva s najvećim slikarima i stekao prijateljstvo najuglednijih galerista, i od anonimnog došljaka meteorski se uzdigao do redovnog uzvanika najpoznatijih slikarskih salona i galerija", piše u katalogu beogradsko-zagrebačke izložbe iz 1989. godine. "Koristeći se razgranatim vezama, osobnim stilom komunikativna i otvorena čovjeka, sposobnošću da postavi cilj i da odabere uspješna sredstva, on je u kratko vrijeme, između 1935. i 1940. godine uspio formirati zbirku koja mu ponovo osigurava imaginarni život poslije prerane smrti u vrtlogu svetskog rata." U Jugoslaviju se vratio, navodno, pun planova – na primer, da u Beogradu osnuje galeriju savremene jugoslovenske umetnosti a u Zagrebu muzej zapadnoevropske. Uspeo je da u Zagrebu 1940. godine priredi izložbu dela koja je doneo iz Pariza. U katalogu je evidentirano 429 jedinica. U izveštaju s te izložbe, "Politika" je objavila informaciju da "Šlomović ima i veliki broj slika u Švajcarskoj". Iz Zagreba, Šlomović je preneo zbirku u Beograd pa u selo Bačinu, odakle su ga nacisti tragajući za partizanima i Jevrejima s ocem Bernardom i bratom Egonom odveli navodno kao tumača. Grob im nije poznat.

Nepobitno najvažnije o Erihu Šlomoviću je, da opet citiramo katalog beogradsko-zagrebačke izložbe, ipak sledeće: "Tko je to drugi Jugoslaviji (bilo živeći i radeći u njoj ili izvan nje, na primjer u Parizu) toliko konkretno donio skupivši u tako rekordno kratkom vremenu toliko vrhunskih pariških, zapravo svjetskih umjetnina i umjetnina-dokumenata!? Tko? Kad?"

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---