Pošalji komentar redakciji Odštampaj tekst iz ličnog ugla – sport i homoseksualnost > Ja sam gej, a fudbal mi je OK boris milićević

Meni, moram da priznam, prosto bude pomalo neprijatno kad vidim sve te navijače, igrače, trenere, menadžere, "muškarčine" kako prosto, narodski rečeno, pederski proslavljaju sve te golove. Svaki gej par bi rizikovao teške batine kada bi, na primer, pokušao da uradi bilo šta iz tog repertoara na Terazijama pred navijačima koji odatle kreću na "večiti derbi"

Ljubav prema fudbalu usadio mi je moj otac, kao i svakom drugom dečaku. Zahvaljujući njemu sam i "slobodno" izabrao da navijam za Crvenu zvezdu. Još kao dete stekao sam i dobru naviku da skupljam sličice pred svako svetsko prvenstvo. Evropska ignorišem, ipak nisam toliko lud zaljubljenik. Danas mi mnogi ne veruju da ih i dalje pasionirano skupljam. Valjda misle da sam mator.

Priznajem, ipak mi je trebalo vremena da skupim hrabrost i odem do Terazijske česme na "menjažu". I pored straha da će me prepoznati neki ostrašćeni navijač homofob, kada mi je falilo pedesetak sličica ohrabrio sam se i na kraju se odlično proveo u toj socijalnoj mreži. Bilo mi je bolje nego na Fejsbuku.

Nego, da se vratim omiljenom timu. Teško je danas u Srbiji biti navijač Crvene zvezde. Već tri godine gledam kolege partizanovce iz redakcije veb-portala Mondo dok slave sve te titule. Nikad nisam imao sa njima problem zato što sam gej, ali to što navijam za Zvezdu, nije im po volji. Teško podnosim njihova slavlja. Ipak, i ja nađem utehu, i to u fudbalerima Partizana.

Volim kada Partizan osvaja titule i pobeđuje Zvezdu u derbiju iz jednog "gej" razloga. Moj tim gubi, ali zato ja dobijam priliku da uživam u razgaćenim Partizanovim fudbalerima. Kad god dobiju priliku, oni se prošetaju atletskom stazom od tribine do tribine samo u šorcevima, a ponekad, bogami, i bez njih. Kako čovek da ne uživa u pogledu na Marka Lomića koji samo u Emporio Armani gaćicama pozira pred objektivom, dok kordon policajaca i hiljade "grobara" u ekstazi gleda u njegovo vito telo?

Naravno, vrlo je verovatno da niko od tih ljubitelja mode nema pojma da Đorđo Armani umalo nije batalio modni biznis kada je njegov poslovni partner i životni saputnik Serđo Galeoti preminuo 1985. godine. Kakav bi to bio gubitak za čovečanstvo i za Partizanove navijače i igrača! Ko bi mogao bolje dizajnirati to malo parče tkanine za Lomićev "paket", koje taman dovoljno pokriva da muškarac u njemu bude toliko slavljen i željen? Željen i slavljen i od strane muškaraca.

Fudbal i drugi timski sportovi predstavljaju oličenje kolektivnog duha, gde pojedinac teško može da se izdvoji. Najveće fudbalske zvezde služe ne u svrhe jačanja individualizma, već da bi upravo oni bili vođe tih modernih "ratnih odreda". Koja je razlika između Ronalda, Bekama i Ronaldinja? Ili između Vidića, Žigića i Stankovića? Razlika je samo u sponzorima i nekim fizičkim karakteristikama. Iako uz estradne zvezde i političare sportisti predstavljaju moderne bogove, oni ne mogu niti žele da promene svet.

Ovi moderni ratnici su deo naših spartanskih odreda. Umesto što zabadaju oštrice u pleća protivnika, ovi gladijatori zabijaju golove. Ima manje krvi, ali su znoj i muško izgaranje za tim, klub, grad, naciju i dalje tu. I tu je arena puna ljudi željnih bitke. A među njima ima i pripadnika gej populacije.

Dok u Srbiji mnogi navijači pokazuju veliku mržnju prema gejevima, u Evropi je to malo drugačije. U Engleskoj više od 20 godina postoji udruženje gej fanova fudbala, a njihov fudbalski savez podržava i gej fudbalsku ligu. Već tri decenije se održava svetsko gej prvenstvo u fudbalu, a mnogi evropski klubovi, među kojima i španska Barselona i nemačka Herta, imaju svoje gej navijačke grupe. U Srbiji, ukoliko neko gej udruženje pruži podršku fudbalskom timu, ceo odred navijača nazovu "gejlije".

Uvek mi je bilo fascinantno kako to da homofobični navijači ne primećuju "gej manire" sportista. Kad gledamo fudbalere kako se ljube, grle, maze, orgijastično valjaju, vataju se za guze, naskaču jedan na drugog po zelenom terenu, retko ko od nas vidi tu nešto seksualno. (OK, ono vatanje za međunožje prilikom izvođenja slobodnih udaraca ne može da se ne primeti.) Meni, moram da priznam, prosto bude pomalo neprijatno kad vidim sve te navijače, igrače, trenere, menadžere, "muškarčine" kako prosto, narodski rečeno, pederski proslavljaju sve te golove. Svaki gej par bi rizikovao teške batine kada bi, na primer, pokušao da uradi bilo šta iz tog repertoara na Terazijama pred navijačima koji odatle kreću na "večiti derbi".

U takvom svetu "muškarčina" igrača i navijača nema mesta za neke čudne "dečake" koji ruše pravila igre voleći na malo drugačiji način. Zanimljivo je da je gejevima i lezbejkama dozvoljeno da služe vojsku u zemljama zapadne civilizacije, koje su trenutno najraspoloženije za vođenje ratova, ali ne i da se deklarišu kao "open gay" u grupnim sportovima.

Izrael, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, pa i SAD, koja konačno ove godine ukida svoju "Ne pitaj, ne govori" (DADT – Don’t Ask, Don’t Tell) politiku, samo su neke od zemalja koje su tako došle u paradoksalnu situaciju da se njihove gej muškarčine znoje po ratištima, ali njihovi gej muškarci u kolektivnim sportovima ne smeju da zucnu o svojoj seksualnosti.

Zašto je to tako, možda najbolje objašnjava slučaj jedinog profesionalnog gej fudbalera koji je do sada progovorio o svojoj seksualnosti. Igrač Norviča Džastin Fašanu zablistao je u sezoni 1979/80. engleske prve lige redovno zabijajući golove, od kojih su neki ušli u istoriju ostrvskog fudbala. Njegov gol protiv Liverpula 1980. godine proglašen je za najbolji gol sezone, a njemu je doneo prvi milionski ugovor za crnog igrača u Britaniji.

Legendarni engleski trener Brajan Klaf, koji je predvodio Notingem Forest u osvajanju dve evropske titule, digao je preko noći u zvezde tada dvadesetogodišnjeg centarfora Fašanija, ali ga i još brže sahranio. Klaf je bio poznat i po tome što je bio veliki diktator, alkoholičar, čitavog života ogorčen na to što je morao da prerano prekine svoju fudbalsku karijeru zbog teške povrede u 27. godini. Ubrzo nakon što je Fašanu prešao u Notingem, Klaf je saznao da je ovaj igrač gej i krenuo da ga progoni. Izbacio ga je iz prvog tima, retko kad ga puštao u igru, da bi mu na kraju zabranio i da trenira sa kolegama iz tima i oterao ga u Sauthempton. Klaf u svojoj autobiografiji Hod po vodi priseća se kako je reagovao kada je čuo da Fašanu odlazi u gej klubove.

"Gde ideš kad ti treba vekna hleba?", pitao sam ga.

"U pekaru, pretpostavljam."

"Gde ideš kada ti treba jagnjeći but?"

"U mesaru."

"Zašto onda stalno ideš u taj jebeni pederski klub?!"

Nakon toga Fašanuova karijera je krenula nizbrdo. Osećaj krivice pokušao je da pobedi tražeći utehu u crkvi, u kojoj je suludo pokušao i da se izleči od homoseksualnosti, ali ga je i ona odbacila. Odao se alkoholu, lakim drogama, da bi se 1990. godine ispovedio javnosti u opširnom intervjuu "Dejli mejlu" kako bi sprečio da ga jedne druge novine autuju. I sam je bio iznenađen kako je javnost oštro reagovala. Prvo ga se odrekao njegov brat, a zatim i čitava crnačka zajednica u Britaniji. Nakon toga je trenirao male klubove u SAD, a život je tragično završio kada se 3. maja 1998. godine obesio u napuštenoj garaži u Londonu, pošto je dva meseca ranije optužen da je silovao jednog tinejdžera u SAD. U oproštajnoj poruci je rekao: "Shvatio sam da sam već proglašen krivim. Ne želim više da činim neprijatnosti svojim prijateljima i porodici." Istragom je kasnije utvrđeno da nije postojao nalog za njegovo hapšenje, kao i da je američka policija prekinula istragu zbog nedostatka dokaza.

U zemlji domaćinu ovogodišnjeg Svetskog prvenstva zabeležen je tragičan slučaj lezbejke Eudi Simelane, fudbalske reprezentativke Južne Afrike, koja je 28. aprila 2008. godine nađena mrtva u potoku u svom rodnom gradiću. Na njenom telu je nađeno 25 uboda u predelu lica, grudi i nogu, a obdukcijom je utvrđeno da je pre smrti prebijena i da ju je silovalo više muškaraca u nadi da će je "izlečiti".

Kada se pogleda sudbina ovo dvoje igrača, koji su upamćeni po tome što su bili gej i što su doživeli tragičnu sudbinu, umesto po svom velikom fudbalskom talentu, onda ne čudi što među 120.000 fudbalera u Srbiji nema nijednog ko je javnosti priznao da je gej. Kada pogledamo navijače naših klubova, među kojima oni najglasniji prete ubistvima učesnicima gej parade, na šta fudbalski funkcioneri ostaju nemi, ne možemo ni da očekujemo da će neki fudbaler skoro skupiti hrabrost da se "razotkrije". U Južnoj Africi, gde homoseksualnost leče silovanjem, tokom predstojećeg Svetskog prvenstva to sigurno niko neće učiniti.

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

POVEZANI ČLANCI

• Vojska i loptanje

  Sofija Pribić Petrov, elektronski komentar

• Istorija učešća afričkih timova na mundijalima  >

  Afrika je svet

  Momir Turudić