Srpska nuklearna posla >

Crvenkapa u radioaktivnoj šumi

Kako "Vreme" saznaje, vlasnik većinskog paketa akcija kompanije koja gradi bugarsku nuklearku je naš stari poznanik – Gasprombanka. Ova firma, koja poseduje više od 62 odsto Gasproma i pripadajući mu deo srpske naftne industrije, od oktobra 2004. poseduje i 54 odsto vlasničkog udela u Atomstrojeksportu. To otvara pitanje ko je Bugarima preporučio da u jeku gasnih aranžmana velikodušno pozovu i Srbiju da se uključi u nuklearni biznis i da, čak, sa sobom slobodno dovede svog novog velikog druga sa Dalekog istoka?

Da li prihvatate učešće nuklearnih reaktora u rešavanju energetskih problema Republike Srbije? Tako bi moglo da izgleda referendumsko pitanje ako ikada dođe do toga da država upita i građane o staroj nuklearnoj dilemi koja je u javnosti ovog avgusta ponovo oživela, i to "iznenadnim" uključivanjem Srbije u jedan projekat koji podrazumeva gradnju reaktora ruske tehnologije. Srbija bi se, naime, mogla uključiti u finansiranje trenutno posustale izgradnje dva VVER-1000 reaktora u nuklearnoj elektrani Belene u Bugarskoj, i to sa oko pet odsto učešća.

Da li je to početak konačnog suočavanja Srbije sa fisijom i svim onim kroz šta su prošle nenuklearne zemlje na putu ka nuklearnoj tehnologiji? Samostalna gradnja samo jednog standardnog reaktora od 1000 MW košta bar dve milijarde evra, odnosno onoliko koliko iznosi i trećina budžeta Srbije, tako da bi ovaj sistemski i zamašan poduhvat, bez obzira na njegove rizike i sa druge strane, ogromne pozitivne efekte po privredu i razvoj, zauzeo centralno mesto među svim državnim projektima.

Kako stvari stoje, već u ovih pet odsto – sa koliko ćemo možda učestvovati u neslavnom Belene poduhvatu – vidimo kako je reč o jednoj sumorno velikoj kombinaciji koja se ne pokreće iznenada, niti je imalo naivna s obzirom na to ko su glavni igrači iz te priče. I kako se, dok sećanja na Černobilj blede, iza nje krije nemilosrdna bitka za nuklearno tržište, na koje je Srbija, naivna kao Crvenkapa, izašla da prošeta i vidi šta se nudi.

MORATORIJUM NA STRAH: Na prvi pogled, nezamislivo je da bi takva avantura mogla početi bez pripreme medijskog miljea – ako na kraju dođe do odluke da gradimo nuklearnu centralu, svakako očekujte veliki radioaktivni cirkus – brojne televizijske talk show programe, javne tribine, proteste minornih organizacija i lančane serije članaka, uz prateću lavinu svih vrsta izjava o nuklearkama, njihovim prednostima i ponekoj mani. Diskutovaće se svuda, kao i uvek, do te mere da će se već i na pijacama birati tip hlađenja reaktora, a u svakoj kafani će se zatvarati finansijska konstrukcija. Nešto od toga smo već videli, a mnogo toga nas tek čeka.

Evo, na primer, predsednik Srbije Boris Tadić. Kad je pre dve nedelje boravio u Bugarskoj, Tadić se sa bugarskim premijerom Bojkom Borisovim, bez ikakvog osvrta na mišljenje svojih podanika ili pak relevantne odluke parlamenta da se ukida važeći moratorijum na izgradnju nuklearki, jednostavno dogovorio da se Srbija uključi u izgradnju dva reaktora od po 1000 MW u nuklearnoj elektrani Belene. Letnja vest o tome je došla uzgred, u paketu sa debatom oko putanje Južnog toka, i izazvala više, uglavnom pravnih nedoumica, o čemu je i "Vreme" pisalo prošle nedelje.

No, izvesno je da, i pre odlaska kod Borisova, ovaj poduhvat za Tadića i prateće lidere domaće energetike nije bio ugrožen važećim moratorijumom, odnosno Zakonom o izgradnji nuklearnih elektrana, koji je 1989. izglasao parlament SFRJ, a koji je SRJ ponovo usvojila 2003. Moratorijum je već pomalo viđen za odstrel, a uz njega će se, konzistentnosti radi, verovatno obrisati i ostale pravne prepreke, poput člana 267. Krivičnog zakona i drugih rasejanih članova koji po raznim pravnim aktima sprečavaju izgradnju nuklearnih objekata. U tom paketu dokumenata je i Strategija o energetici do 2015. godine, koja baš nigde ne pominje nuklearke, ali ko se u Srbiji uopšte obazire na sve te strategije.

Možda smatrate ciničnim što se bilo šta dogovara dok su ovi dokumenti na snazi, ali teško da će tu biti ikakvih sankcija. U slučaju Belene reč je o nuklearnom objektu koji se gradi izvan naše teritorije, pa se u tom smislu Zakon može lako izvrdati. Belene se inače nalazi na srednjem toku Dunava, nedaleko od druge bugarske, inače operativne nuklearke koja je na prilično lošem glasu – Kozloduja. Zbog prevelikog rizika, Evropska unija je, kao uslov priključenja, prisilila Bugarsku da na ovoj lokaciji 2006. ugasi četiri nuklearna reaktora. Mada se uslov nije odnosio na Belene, događaji iz Kozloduja negativno su uticali na tempo ovih radova.

MALI POSAO MEĐU PRIJATELJIMA: Kako se, međutim, došlo na ideju da se uopšte upuštamo u ovaj posao? Sve je počelo pre nekoliko meseci. Nakon gasnog ugovora koji je potpisan sa Bugarima u martu 2010. Srbija je sa bugarske strane dobila poziv da se uključi i u posao na nuklearki, a sličnu ponudu je dobila i Makedonija. Naše se vlasti u toj situaciji nisu samo izvinile moratorijumom i zahvalile na ponudi, kako je to učinio ministar rudarstva i energetike Petar Škundrić kad je, tri meseca ranije, ruski ambasador Aleksandar Konuzin otvoreno preporučilo Srbiji da se opredeli za nuklearnu tehnologiju, i to naravno – rusku nuklearnu tehnologiju.

Naime, Konuzin je još na početku decembra 2009. novinarima u Privrednoj komori u Novom Sadu rekao da je Rusija spremna da izgradi nuklearnu elektranu u Srbiji, napomenuvši da su "prvi razgovori na najvišem nivou već obavljeni". Mediji su tada pomislili da ruski ambasador u datom trenutku samo preozbiljno shvata floskulu da je "energetika ključ saradnje Srbije i Rusije", a ministar Škundrić je dan kasnije rekao da prema pomenutoj Strategiji "nije predviđena izgradnja nuklearnih centrala u Srbiji i do sada nisu preduzimane nikakve radnje u smislu njihovog projektovanja i izgradnje".

Međutim, nakon bugarske ponude, sve to je zaboravljeno. Uz to, naše su se vlasti dosetile da imaju još aduta u rukavu, pa je Srbija upravo preko ministra Škundrića pokušala da u celu igru uvede i – Kineze. Nakon što je sa potpredsednikom Nacionalne uprave Kine za energiju Ćiao Džimenom u Pekingu potpisao memorandum o razumevanju i saradnji dve zemlje u oblasti energetike, Škundrić je u maju ove godine, osim projekta rekonstrukcije ugljenokopa u Kostolcu, Kini ponudio i saradnju na elektrani Belene. Srećom, Strategija energetike Srbije verovatno još nije prevedena na kineski, pa naši daleki veliki prijatelji nisu ni pomislili kako smo im mi vrlo neozbiljna ulaznica na evropsko tržište.

Tokom jula iz Pekinga je stiglo nešto u vidu odgovora – Kineska razvojna banka (CDB) pokazala je interesovanje da finansira učešće Srbije u izgradnji elektrane Belene. Tada je viceguverner CDB-a Gao Jian rekao da ova banka, pored postojećih investicija u energetski sektor Srbije, razmišlja da finansira i nove infrastrukturne i energetske projekte koje Srbija ugovori sa drugim državama. I Tadić je posle toga, sa podrškom druge ekonomije sveta u džepu, mogao sasvim mirno u Bugarsku.

RUSKA MREŽA: No, da li su Rusi zaista tako lako istisnuti iz kombinacija? Naprotiv. Nekakav oportunista bi čak mogao reći da je svrha operacije i bila u tome da se padne u njihovu stupicu. Naime, kako je bugarska Vladina tenderska komisija odlučila još krajem 2006. godine, elektranu Belene za sav novac praktično gradi ruska kompanija Atomstrojeksport, koja je vodeći ruski vendor u poslu gradnje nuklearki i totalni monopolista na ruskom tržištu još od početka devedesetih. U posao su, doduše, uključeni i nemački Siemens i još nekoliko partnera, ali kao podizvođači, u razmeri koja teško da iole ugrožava Atomstrojeksport.

Ova kompanija je, inače, na sličan način gradila nuklearne elektrane u Iranu, Maroku, Tajvanu, Turskoj, Bangladešu i celoj Rusiji. Naše bugarske komšije tu i nisu imale puno izbora – u elektrani Belene se, zbog zavisnosti od tehnologije koju su odabrali, podižu reaktori rusko-sovjetske VVER tehnologije, a Atomstrojeksport ih u suštini jedina na svetu gradi i postavlja. Atomstrojeksport u svom dugoročnom planu namerava da narednih godina kontroliše bar 20 odsto sve aktivnijeg posla gradnje reaktora, a u svoju zonu očigledno namerava da uvuče i Srbiju.

Posebno je zanimljiva mreža koja se u tom smislu nadvila nad srpskom energetikom. Kako "Vreme" saznaje, vlasnik većinskog paketa akcija ove kompanije je naš stari poznanik – Gasprombanka. Ova firma, koja poseduje više od 62 odsto Gasproma i pripadajući mu deo srpske naftne industrije, od oktobra 2004. poseduje i 54 odsto vlasničkog udela u Atomstrojeksportu. To otvara pitanje ko je Bugarima preporučio da u jeku gasnih aranžmana pozovu i Srbiju da se uključi u nuklearni biznis i da sa sobom slobodno dovede svog novog velikog druga sa Dalekog istoka?

TEHNOLOŠKA ZAMKA: Kako smo pisali u prošlom broju, elektrana Belene je sve samo ne projekat koji obećava. Počela je da se gradi pre četiri decenije – još 1970. godine, u vreme dok se u SFRJ tek donosila odluka o izgradnji prve nuklearke u Krškom, koja je izgrađena 1984. i radi nesmetano već 25 godina. Inače, ceo posao u samoj Bugarskoj ima previše neprijatelja, uglavnom među ekološkim i antinuklearnim organizacijama koje neprekidno ukazuju na potencijalne opasnosti.

Bugari su isprva planirali da naprave četiri VVER-1000/V reakatora od po 320 MW, ali su osamdesetih godina završili samo oko 40 odsto posla i zaustavili se početkom devedesetih godina. Potom je, uz puno problema, gradnja nekako nastavljena 2002. godine, ali je tek od oktobra 2006. posao krenuo novim smerom kad je od Evropske unije dobijena saglasnost da se u Belene postave nešto drugačiji reaktori koji predstavljaju treću generaciju VVER-1000/V-446B reaktora. Planirano je da to budu dve jedinice ukupne snage oko 2000 MW, koje bi bile podignute otprilike do 2015.

Gradnja je počela, ali to nije bio kraj nevolja jer se u međuvremenu ispostavilo da se ne može finansijski završiti. Uporedo sa pozivima da se u poduhvat uključe i partnerske države, u junu 2010. godine bugarski mediji su objavili kako će Bugarska zamrznuti projekat na neodređeno vreme. Ulazak Srbije sa sve Kinezima u taj posao dao je poduhvatu nov vetar u leđa i ostao je samo eho na neodgovoreno pitanje – da li nama, pored svih naših nedovršenih poslova, treba još jedan, tuđi? I to jedan vrlo radioaktivan?

Najviše što u njemu možemo da dobijemo jeste da steknemo iskustvo i vidimo kako to sve ide u svetu nuklearki. I da, šetkajući po radioaktivnoj šumi, uzgred omirišemo tehnologiju na kojoj bismo obučili kadrove. Ali, upravo je implicitno vezivanje za VVER reaktore ono najgore što nam se može desiti. I moglo bi se zaključiti da je baš to ono što žele ajkule poput Atomstrojeksporta i Gasprombanke – inače, zašto su nas zvali da delimo njihov kolač? To ne znači da su VVER reaktori najgori od sve dece, ali je zaista nejasno zašto bismo bili osuđeni samo na njih, kao što odavno jesu naši novi bugarski partneri.

IDEOLOŠKI MAMAC: Naše bi se vlasti vrlo lako mogle preigrati sa ovim poslom. Jer dosadašnja matrica priče o nuklearkama liči na sve ostale u koje se upustila Demokratska stranka sa partnerima. I zato ne treba očekivati da će najvažnija pitanja rešiti na drugi način – verovatno će nas samo obavestiti da je tehnologija reaktora već određena, da je izabrano mesto za elektranu između tajnih lokacija kod Kostolca, Smedereva ili sela kod hrvatske granice na Dunavu, da se aktuelni moratorijum ukida i kako samo treba da izađemo na referendum. I izaberemo jesmo li za gotovo sasvim besplatnu struju i veliki razvoj Srbije ili relativnu bezbednost za još četrdesetak godina, koliko uglavnom žive reaktori dok ih ne zaliju armiranim betonom?

Hoćete li takav referendum o nuklearnim elektranama bojkotovati ili odgovoriti sa NE, kako je (uz pitanje slično onom na početku teksta) učinila većina birača pre dvanaest godina kad se birala "sudbina Kosova"? U oba ta slučaja zajedničko je da ako pogrešno procenite rizik, dvanaest godina kasnije zaista ništa nećete moći da učinite. Zbog dobrog ukusa nećemo prizivati havariju, niti govoriti o zabranjenoj zoni oko nekada sovjetskog Černobilja – onoj kod danas avetinjskog ukrajinskog grada Pripjata, kao ni o stotinama hiljada otrovanih i milionima raseljenih, o radioaktivnim kišama i oblacima iznad zapaljenih cezijumskih šuma. No, bilo bi lepo i da oni koji generacije naših potomaka uvlače u ovaj posao, u pomenutoj kosovskoj temi i nuklearkama opet ne pronađu nekakvu ideološku vezu.

Jer, jasno je kako se to završava. Možda zaista poznajete nekog ko iz ideoloških razloga vozi automobil ruske proizvodnje. Nesumnjivo da ima takvih vlasnika i to onih koji ih ne voze samo silom prilika – naviknuti na njihovu robusnost, krpe ga i popravljaju i ako putuju obazrivo, uz poštovanje pravila, uopšte ne moraju da predstavljaju posebnu pretnju na putu. No, da li biste se i sami odlučili za takvo vozilo? Da li bi vaša odluka bila drugačija ako njime prevozite i decu? I decu njihove dece?

A da li biste, isto tako, kupili i ruski nuklearni reaktor? Jer jedan takav bi mogao stići u Srbiju tačno 25 godina od katastrofe u Černobilju.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---