Bakl(j)ava

teofil pančić

Kad sam bio mali, u naizgled idilično doba poznog titoizma, u ideološkom imaginarijumu Es-Ef-Er-Jot civilizacije Albanac je bio egzotično biće koje peče kol(j)ače i ne može pravilno da izgovori slovo l. Bilo je to nekako neodvojivo od zamišljenog bića našeg Albanca (koji se razlikuje od albanskog Albanca po tome što je, zapravo, Šiptar), isto kao što je Bosanac imao zadatak da bude glup, Gedža zatucan, Lala naivan i miroljubiv, Crnogorac lenj, Dalmoš srebroljubiv (i takođe lenj), Zagorac prepreden i večito pijan od jeftinog Cvičeka, a Slovenac i Pirotjanac škrti. To je, dakle, bio njegov, Albančev doprinos bratstvu & jedinstvu: da peče ćevape i kolače i da gleda svoja posla. Uslužna delatnost, sve u svemu; u "kulturnim", nejestivim stvarima i pitanjima, Južni Sloveni, u svom nesvesnom, nehajnom rasizmu, nisu znali šta bi s njim započeli, jer o njemu ionako nisu ništa znali, a mnogi su sumnjali da uopšte i ima nešto da se sazna. A onda je komunistički Kralj Ujedinitelj umro: još nisam postao punoletan, a Albanac je već dobio drugo, politizovano simboličko značenje: postao je Onaj Koji Diže Kontrarevoluciju iliti Onaj Koji Ruši Državu. Bilo je to, okreni-obrni, zbogom jednom detinjstvu; važnije od toga, bio je to kraj vremena kada su i mnogi odrasli i naizgled ozbiljni ljudi dirljivo verovali i mislili da je Titovina zauvek ostavila za sobom famozne aveti istorije, i da ćemo Mi, onako Zbratimljeni, živeti u slozi i miru do kraja sveta, jedući banjalučke ćevape i albanske bakl(j)ave po jednoobraznim pečenjarnicama i poslastičarnicama naše bolje prošlosti, rasutim od Bitolja do Tržiča.

Kada je, tokom poslednje decenije veka, nekontrolisana epidemija histerije identiteta poharala naše krajeve, ostavljajući za sobom gomilu ruševina i leševa, gotovo sve koordinate naših života su se promenile. Kao da niko i ništa od onoga što smo znali kao deca nije na svom mestu, kao da je baš sve ispreturano, možda baš u inat onima koji su – mnogo pre izvikanog Fukujame – mislili da smo s državom samoupravljanja, nesvrstavanja i bratstva đ jedinstva dotakli vrhunac, a samim tim i kraj istorije.

Stvari su još nekako štimale, ili bar nisu sasvim otišle dođavola, dok izvesni Ramiz Keljmendi nije u septembru 1987, u osvit legendarne Osme sednice, u kasarni u Paraćinu pobio nekolicinu svojih vojničkih sapatnika. Neki dan kasnije, povelika grupa Delija (ili čega već) porazbijala je po Beogradu – tada već mentalno i duševno spremnom da klicanjem pozdravi Demona – sve što joj je ličilo na albansko vlasništvo. Jedna zemlja koja je imala ugrađen problem da je bila bolja od sopstvenih stanovnika počela je ubrzano da se raspada.

Danas, na kraju desetletnog procesa krvavog raspadanja, baklave i tulumbe po Beogradu, kao i po većini drugih mesta od Bitolja do Tržiča, peku neki drugi ljudi. I nije da te baklave nisu sočne, tmaste, lepljive i blaženo teške, ali ipak nekako nemaju onaj neponovljivi ukus naših detinjstava; kao da je (i) iz njih iščilelo nešto nematerijalno a sveprisutno, kao da je neka božanska supstanca koja se može osetiti i uživati samo u lagodnom beskraju svakodnevice zauvek izgubljena, jer Bog hoće da bude data samo mirnim zemljama i spokojnim ljudima. Danas, u srpskoj prestonici, majstor koji na nekakvom sklepanom štandu prodaje leblebije, kikiriki, semenke i ostale zanimacije obavezno ističe firmu "Goranac", da neko ne daj bože ne pomisli da pripada Proskribovanoj Naciji; prvih dana najnovijeg rata, radnja majstora – jednog od retkih preostalih albanskih zanatlija plemenite sorte – na Zelenom Vencu kod stanice sedamdesetkeca ostaje bez svih stakala, a ovaj nemoćno uzvraća natpisom "Hvala što ste uništili radnju jednog pravog Jugoslovena".

Hm, da: Jugosloven; sećate se, dakako, te reči? Jugoslaviju sam voleo, ali jugoslovene, odnekud, nisam baš cenio. Kao da sam slutio da će se iz njihovog pregrejanog patriotizma jednom ispiliti i neka neželjena deca – deca ponoći – koja će svu tu odbojnu državotvornost, himničnost, kolektivni narcizam Nas Unikatnih U Kosmosu postaviti na nove, etničke osnove. I koja će kamu vratiti iz muzeja u svakodnevnu upotrebu, a reč koljači će ponovo (zauvek?) izgubiti banalno-vickasto značenje koje su joj pridali nadmeni analitičari izgovora albanskih sladoledžija.

O, da, ima pravo Đerđ Konrad: identitet i histerija su reči koje u tužnoj centralno-istočnoj Evropi uvek treba pisati zajedno. Pa ipak... čitam ovih dana na webu o problemima dvojezičnog obrazovanja u multi-kulti Americi, i ne mogu da ne pomislim: jelenskih mi rogova, pa to je u Subotici još pre dvadeset-trideset godina bilo mnogo bolje rešeno! I svi su spontano divanili srpski i mađarski, kako se kome zalomi. A onda uđeš u radnju kod pijace, na sladoled; i mrkoliki ljudi, okupljeni oko stola u ćošku, pričaju živo na albanskom, i samo povremeno opsuju na srpskom: pićka materina. I ta pićka materina je sve što je ostalo od jedne zemlje, tj. od jedne civilizacije, od istorijske Atlantide... Nestade jakože dim, pisalo bi tim povodom kod Krleže, da je jošte živ. Pićkin dim, dodao bi setno spontani recenzent iz narečene poslastičarnice. I ostalo je, naravno, sećanje na sve one izmaštane i pojedene bakl(j)ave, kad te otac i majka uhvate za ruku, povedu u šetnju i nagrade te obilno jer si Bio Dobar. A gazda se smeška s druge strane pulta, i časti te l(j)imunadom, sevap je. Nikada, do kraja sveta, više neće biti ničega tako slatkog na ovom svetu. Jer smo se uprljali, jer smo izgubili nevinost, jer danas ljudi od Bitolja preko Beograda do Tržiča nose kartonske table da obaveste Bližnjeg da nisu to što ovaj, možda, misli da jesu. Dok još jesu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

OSTALI TEKSTOVI