Mozak i govor >

Moždani karantin za strane reči
i tuđice

Koliko se moždani "centri" za govor razlikuju kod onih ljudi koji istovremeno govore kineski i francuski, a koliko kod onih koji govore srpski i hrvatski? I šta još krije arhitektura mozga

U višegodišnjoj, politikom obojenoj debati o tome da li Crnogorci, Bošnjaci, Hrvati i Srbi govore samo jednim ili više jezika, koja je poslednjih nedelja ponovo dobila medijsko ubrzanje, neke tajne bi možda mogla da odgonetne struktura mozga stanovnika Zapadnog Balkana. To bi se dalo zaključiti na osnovu toga da li ljudi u našim krajevima zaista imaju mozak sa više centara za govor ili pak samo jedan. Naime, prema rezultatima savremenih neuroloških istraživanja moždane kore, centri za različite jezike u mozgu nisu na istom mestu – kada, pored maternjeg, ovladate još jednim jezikom, u mozgu se praktično formira novi centar koji služi za njegovo razumevanje i govor.

Kako pokazuju snimci tomografskog skeniranja mozga, kod osoba koje od ranog detinjstva govore dva jezika centri za govor se nalaze u sličnoj oblasti mozga, ali kod ljudi koji su drugi ili bilo koji sledeći jezik naučili kasnije u toku života, ovi centri su jasno razdvojeni. Kada osoba koja istovremeno govori dva jezika povredi lobanju i ošteti jedan od centara, nastaviće da govori onim jezikom čiji je centar ostao neoštećen, što ne mora biti maternji jezik. No, ostaje otvoreno pitanje šta biva sa pozajmicama, strancizmima i novim rečima? Da li one u mozgu prolaze kroz nekakav karantin pre nego što im određeni centar izda vizu za ulazak?

Upravo zbog ovakvih paradoksa, višejezičnost se smatra jednim vrlo složenim fenomenom. Sa druge strane, kako su u strukturi mozga presudne individualne razlike kod svakog pojedinca, nikako se ne može govoriti o "srpskom", "hrvatskom" ili "kineskom" mozgu. Neurološka istraživanja zasad pokazuju samo da će jedan pojedinac imati razdvojene centre kod različitih jezika. No, da li će se ovi "centri" za govor više razlikovati kod osoba koje istovremeno govore kineski i francuski nego kod onih koji govore srpski i hrvatski? Bez sumnje da hoće, posebno jer nema baš nikakvih nalaza da bilo ko sa Balkana ima u mozgu više centara za govor, mada sasvim jasno razume šta se priča u takozvanoj Jugosferi.

O kakvim je tu moždanim centrima uopšte reč? Mozak je anatomski podeljen na dve hemisfere koje kontrolišu funkcije leve i desne hemisfere tela – iz dosad neobjašnjenih razloga, hemisfere i njihovi "feudi" su međusobno ukršteni. Istorijski, prema kostima lobanje, neurolozi su moždani korteks, koru velikog mozga, delili na četiri moždana režnja. Međutim, sa razvojem elektro (EEG) i magneto cefalografije (MEG), kao i drugih savremenijih metoda za skeniranje mozga poput SPECT, PET ili fMRI, pokazalo se da funkcije mozga nisu strukturalno raspodeljene po ovim režnjevima.

No, evidentno je da su i za sasvim slične aktivnosti, kao što je slušanje muzike i govora, različite moždane funkcije razdvojene i lokalizovane u mozgu na različitim mestima. To se može primetiti i u svakodnevnom životu, bez upotrebe posebno naprednih moždanih skenera koji bi snimali električnu aktivnost raznih delova mozga.

Poznat je slučaj francuskog kompozitora Morisa Ravela, koji nakon povrede leve hemisfere mozga nije više bio u stanju da komponuje i izvodi melodije, ali je i dalje bio u stanju da ih čuje i sasvim jasno raspoznaje. To pokazuje da su centri za prepoznavanje i izvođenje muzike razdvojeni. Slučaj slavnog revolucionara Ernesta Če Gevare pokazuje da su oni sasvim odeljeni i od centara za govor. Naime, Če Gevara je bolovao od takozvane kongenitalne amuzije, nesposobnosti da uopšte raspoznaje muziku, ali je sa druge strane, ostao poznat kao nadahnut i talentovan govornik.

Kada vam je neka reč na vrh jezika, ponekad možete da se setite njene "melodije", ili pak kojim slovom ili slogom počinje i završava, ali ne i kako glasi cela reč. To pokazuje da se postupak formiranja reči u mozgu, kad se spremate da nešto kažete, ne odvija po sistemu "sve ili ništa", već da se to događa u fazama koje su uzajamno nezavisne. Neurolozi i anatomi već skoro dva veka zapažaju da su za pojedine poslove zaduženi različiti delovi mozga – ta su istraživanja dominantno bila bazirana na autopsiji onih mozgova koji su tokom života imali nekakav "deficit" pa se tražilo mesto na kome je takav mozak oštećen. Međutim, oštećenja su retko tako lokalizovana da nisu oštećeni i drugi centri, pa je teško doneti zaključke samo autopsijom.

Inače, ljudski mozak je izuzetno složen organ sa oko 10 milijardi nervnih ćelija u korteksu i oko 1000 triliona sinaptičkih veza. Po mnogim viđenjima, on je potuni vrhunac par milijardi godina biološke evolucije, a njegova sposobnost da vlada govorom najsofisticiranija je veština u živom svetu.

Uprkos velikom razvoju neuro-nauka, posebno tokom "dekade mozga", kako su nazivane devedeset godine, mozak je i dalje prilična nepoznanica, ali se odavno ne može govoriti da se u njemu naučnici ne snalaze. Veće moždane "ulice" su dovoljno poznate da se neurolozi sa lakoćom kreću po njima, a odnedavno je čak poznato i da urbanistički plan celog moždanog grada nije "hijerarhijski ustrojen" (Videti sledeći tekst).

Prema organizaciji ćelija, takozvanoj citoarhitekturi, mozak se delio na 52 Brodmanove oblasti za koje su još od 1909. vezivane razne neurološke funkcije. Centar za vid se tako nalazi u zadnjem režnju, u oblasti 17, dok tomografski snimci pokazuju da se prilikom govora aktiviraju oblasti 44 i 45, koje obuhvataju takozvani Broka region. Ovaj deo mozga se nalazi u levoj hemisferi pa se zato obično kaže da je leva hemisfera zadužena za govor. To je tačno za čak 97 odsto dešnjaka, kojima je leva hemisfera mozga razvijenija. Međutim, kod jednog priličnog dela levorukih ljudi i centar za govor je na drugoj strani mozga, u desnoj hemisferi.

Broka oblast u levoj hemisferi dobila je ime po francuskom anatomu i antropologu Polu Broki (1824–1880), koji je, proučavajući mozgove ljudi koji su imali ozbiljne govorne mane, zapazio da u tom delu mozga imaju fizička oštećenja. Broka region je prvi otkriveni pojedinačni moždani centar. Deset godina posle njega, do sličnog otkrića je došao i nemački anatom Karl Vernike (1848–1905) koji je uočio da bolesnici sa problemima u razumevanju jezika imaju oštećen jedan drugi deo leve hemisfere mozga. Ta se oblast naziva Vernike region i povezana je sa Broka površi gustim snopom nervnih vlakana koji se naziva arcute fasciculus.

Savremena istraživanja su potvrdila da su moždane aktivnosti u obe ove oblasti presudne za pravilnu upotrebu govora, međutim danas je poznato da takvih centara ima znatno više. Zato se ne govori o jednom ili dva centra, već o široj mrežu uzajamno povezanih oblasti mozga zaduženoj za govor, za njegovu percepciju, razumevanje, oblikovanje i pokretanje mišića pri izgovaranju. Pokazuje se da ako u ranoj mladosti dođe do oštećenja jedne hemisfere, centri iz te mreže se mogu preseliti i uspostaviti u drugoj.

Kada čovek dostigne 20 godina starosti, njegov mozak i dalje može da premosti pojedine centre, ali mnogo teže, mada obnavljanje nervnih ćelija nikada sasvim ne prestaje, kako se ranije smatralo. Međutim, smatra se da mozak odrasle žene sadrži 149.000 kilometara aksonskih vlakana, a muškarca oko 176.000 kilometara. I gotovo je nemoguće bilo koju aktivnost sasvim lokalizovati i isključiti uticaj ostatka mreže.

Da li je sama ta mreža sa svim njenim centrima dovoljna za sve ono što čini čoveka, njegove misli, svest i osećanja? Kad je američki astrofizičar i popularizator nauke Karl Segan (1934–1996) posetio Muzej čoveka (Musée de l’Homme) u Parizu, u njemu je zatekao stotinak tegli u kojima su se nalazili mozgovi u formalinu koje je, u svojim istraživanjima, koristio Pol Broka. Među njima i mozak samog Broke. Segan ga je osmotrio i postavio jedno od kultnih pitanja savremene nauke: "Koliko se od čoveka kog su znali kao Pol Broka još uvek nalazi u ovoj tegli?"

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---