---

Dilema se ne svodi na pitanje "ući u NATO ili ne". Sećanje na 1995. i 1999. godinu u Srbiji je suviše snažno da bi odgovor na to pitanje mogao biti potvrdan i to ne razumeju samo ostrašćeni krugovi na Zapadu

Malo je pitanja koja izazivaju veće podele i sporenja na srpskoj političkoj sceni od pitanja odnosa Srbije i Severnoatlantskog pakta zbog čega su oni bili i ostali tabu tema srpske politike. Razloga za to ima više. Prvi je onaj da su Srbi, najpre u Bosni i Hercegovini a potom i u Srbiji, jedini narod koji se našao na meti oružanih napada ovog saveza i da je to stavilo tačku na "i" na njihove odnose. Drugi je Kosovo gde su interesi Srbije i NATO-a gotovo beznadežno suprotstavljeni: za Srbiju je ovo pitanje od vitalnog nacionalnog interesa, dok je za NATO posle 1999. godine postalo pitanje od koga zavisi budućnost ove organizacije. Treći je Rusija, koja se kategorično protivi svakom širenju NATO-a i koja je za Srbiju ključni saveznik i u pitanju Kosova i u mnogim drugim pitanjima.

Nasuprot ovim mišljenjima stoje argumenti onih koji smatraju da nijedna bivša socijalistička zemlja nije ušla u EU dok nije postala član NATO-a i da su članstvo u NATO-u i EU neizostavni deo onoga što se naziva "zapadnom porodicom vrednosti". Takođe se ističe da će se Srbija u dogledno vreme naći u potpunom okruženju ovog vojnog pakta i da će, kao i 1999. godine, pitanje njene bezbednosti postati nerešivo bez članstva u njemu. U prilog tome ponekad se kaže da čak i Rusija, koja i danas u NATO-u vidi glavnog rivala, već godinama strpljivo gradi partnerske odnose sa ovom organizacijom. Ima i onih koji upozoravaju da je čak i "Titova Jugoslavija", tokom spora sa SSSR, našla interes da uđe u bliske odnose sa NATO-om i da se posredstvom Balkanskog pakta nađe pod "kišobranom" ovog pakta.

Za srpske političare pitanje nije novo. Jedan od prvih koji je otvorio pitanje članstva Srbije u NATO-ovoj organizaciji "Partnerstvo za mir" još u Miloševićevo vreme bio je tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović, ali za to nije bilo spremnosti u tadašnjem rukovodstvu. Ovo pitanje je ponovo došlo na dnevni red srpske politike posle petooktobarskih promena. Kada je aprila 2001. godine izbila pobuna u Preševskoj dolini, novi srpsko-albanski sukob sprečen je neočekivanim sporazumom između SRJ i NATO-a. To je, verovatno, bila šansa da se odnosi Srbije sa ovom organizacijom postave na novi kolosek i time možda spreči kasniji razvoj događaja na Kosovu. Nijedan od tadašnjih lidera DOS-a nije, međutim, bio spreman da sredinom 2001. godine otvori ovo pitanje.

Srbija je te godine ipak počela rad na reformi civilno-vojnih odnosa, a prvi stručnjaci iz inostranstva koji su na tome radili došli su iz Švajcarske, zemlje koja je aktivni član programa "Partnerstvo za mir", iako verovatno nikada neće napustiti svoju neutralnu međunarodnu poziciju. Srpski premijer Zoran Živković, koji se na tom mestu našao posle ubistva Zorana Đinđića, zbunio je domaću javnost prilikom posete Vašingtonu kada je neočekivano izneo predlog o učešću tadašnje SRJ u operaciji NATO-a u Avganistanu, Njegov predlog je izazvao gotovo jednodušnu osudu i vojne i civilne javnosti u zemlji. Srbija je kasnije pristupila "Partnerstvu za mir", ali su njene aktivnosti u ovom programu do danas ostale dosta uzdržane.

Iako su odnosi Srbije sa NATO-om nedavno podignuti na ambasadorski nivo, pitanje međusobnih odnosa je i dalje tabu tema za srpske političare. Pored prethodno navedenih razloga protivnici daljeg približavanja često ukazuju i na neizvesnosti u pogledu budućnosti NATO-a za koga mnogi veruju da je relikt Hladnog rata za koji, posle iskustava operacija u SRJ, Avganistanu i Iraku, zapravo i nema pravog mesta u savremenom svetu. Ove dileme nije otklonio ni nedavni izveštaj "NATO 2020" koji je, pod rukovodstvom Medlin Olbrajt, izradila grupa američkih i evropskih eksperata. Najoštriji zapadni kritičari cinično primećuju da ni pored svojih ogromnih nuklearnih i konvencionalnih potencijala NATO nije sprečio najveću pretnju bezbednosti zapadnog sveta – svetsku ekonomsku krizu – koja nije došla ni iz Pjongjanga ni iz Teherana nego iz centra svetskog kapitalizma na Volstritu. Izjava Olbrajtove da bi NATO bio spreman da upotrebi nuklearno oružje ukoliko bi kineski i ruski hakeri ugrozili kompjuterske mreže na Zapadu, naišla je osude pa i na podsmeh i u samim SAD.

Poznavaoci debate koja se o ovom pitanju vodi u krugovima NATO-a rado navode da i dalje nema sasvim jasnih ideja o "budućoj misiji" ove organizacije. Tako se, na primer, kao jedan od glavnih argumenata vidi da je i Sarkozijeva Francuska našla razloge da se vrati u ovu organizaciju i tako odustane od jednog od glavnih nasleđa degolističke Francuske. Sarkozijevi argumenti bili su naizgled jednostavni i svode se na krilatice da je "onaj ko je odsutan uvek kriv" i da se "mora biti prisutan za stolom za kojim se odlučuje". U njihovoj pozadini su ozbiljniji razlozi koji verovatno potiču iz lošeg iskustva koje je Francuska imala pošto se svojevremeno suprotstavila intervenciji u Iraku. Ma koliko vojna misija NATO-a danas deluje problematično, i Francuska i druge članice veruju da je on ostao nezamenljivi instrument komunikacije i političkog sporazumevanja između Evrope i SAD.

U to veruju i bivše socijalističke zemlje, za koje je NATO bio i ostao garancija američke podrške članstvu u EU i obezbeđenje od periodičnih erupcija evroskepticizma u Nemačkoj i drugim zapadnoevropskim zemljama i zahteva da se zaustavi dalje širenje EU ili nove članice marginalizuju. Ovaj argument još je ubedljiviji na Zapadnom Balkanu u čemu, verovatno, prednjače Hrvatska, Makedonija i Albanija a odnedavno i Crna Gora. Nijedna od ovih zemalja nema dilema da su njihove šanse za članstvo u Uniji minimalne bez snažne podrške SAD i da put do EU vodi preko NATO-a. Ovaj argument nije bez značaja ni za Srbiju. Izgledi da se u dogledno vreme nađe potpuno okružena članicama NATO-a, uključujući i one s kojima ima otvorene sporove, razlog je zbog koga ni Srbija ne može ostati sasvim po strani ovih razmišljanja.

Prvi argument je opet Kosovo. U mnoštvu mišljenja koja su se u poslednje vreme čula povodom ovog problema pomalo je ostao neprimećen stav da bi određena rešenja, kakvo bi bilo "ograničena korekcija granica" (Nikolas Gvozdev i Morton Abramovic) i sl., bila moguća samo ako bi Kosovo po skraćenoj proceduri bilo primljeno u NATO. Takva razmišljanja sadrže skrivenu pretnju da bi se Beograd u odnosima sa Prištinom mogao ponovo naći suočen s ovim vojnim blokom. Srbija je, čak i mnogo više od Širakove i Sarkozijeve Francuske, proteklih decenija osetila posledice logike da je "onaj ko je odsutan uvek kriv" i "da se mora biti prisutan za stolom na kome se odlučuje o vama". Tim argumentima nije odolela ni postsovjetska Rusija, koja je uprkos usponima i padovima u odnosima sa NATO-om ostala prisutna i nastavila dijalog sa ovom organizacijom.

Drugi argument je činjenica da bi se većina Srba koji danas žive van Srbije uskoro mogla naći u okvirima NATO-a. To se odnosi i na Srbe u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori, i u drugim susednim državama u kojima žive i koje su ili će uskoro postati članice NATO-a. Njihov položaj i mogućnost da Srbija utiče na njega u tom slučaju bi se suštinski promenio, što bi donelo nove izazove i po njih, ali i po samu Srbiju, koja je i dalje jedna od najvećih multietničkih i multikonfesionalnih zajednica u regionu. Postpetooktobarska Srbija je verovala da je iza sebe ostavila probleme i tragediju devedesetih. Ubrzo se, međutim, pokazalo da ni ona nije imuna na pretnje i pritiske i da bez preispitivanja odnosa ne samo sa EU nego i sa čitavom "evroatlantskom zajednicom" ne može nastaviti putem kojim je pošla.

Dilema se ne svodi na pitanje "ući u NATO ili ne". Sećanje na 1995. i 1999. godinu u Srbiji je suviše snažno da bi odgovor na to pitanje mogao biti potvrdan i to ne razumeju samo ostrašćeni krugovi na Zapadu. Bivši američki ambasador u Beogradu Kameron Manter u svom oproštajnom govoru beogradskim studentima poručio je da su SAD u slučaju Srbije spremne da načine izuzetak i da članstvo u NATO-u, što se Vašingtona tiče, ne mora biti uslov za prijem u EU. Njegov stav nije demantovao ni potpredsednik Bajden prilikom prošlogodišnje posete Beogradu. Kada je Rusija u pitanju, stav Moskve je nedvosmislen i za one koji nemaju smisla za diplomatski rečnik ruski ambasador Rogozin ga je nedavno bez okolišenja ponovio. Ni on, međutim, nije postavio ograde razvoju političkog dijaloga i odnosa Srbije i "evroatlantske zajednice", barem ne u meri u kojoj to i sama Moskva čini. Ima mnogo razloga da se veruje da će se u narednim godinama ti odnosi razvijati čak i ako vreme ne bude dalo za pravo onim američkim i ruskim stručnjacima koji veruju da će NATO svoju novu misiju naći tek kada Rusija postane njegov član.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---