Nauka i religija >

Čovek koji je želeo da
postane jeretik

U kom delu pakla bi mogao završiti britanski fizičar Stiven Hoking? Da li će ga poslati u onaj kopernikanski kutak, gde će mu društvo praviti zanimljiva skupina sa Galileom Galileijem i Đordanom Brunom ili je svojim proglašavanjem Boga za "nepotrebnog" Hoking već otišao nekoliko krugova predaleko

"Plašite li se smrti?", upitala je Stivena Hokinga televizijska novinarka tokom jednog od brojnih intervjua koji su sa slavnim, šezdesetosmogodišnjim britanskim fizičarem organizovani prethodnih nedelja povodom njegove nove knjige Veliki dizajn. Hoking je u ovom popularnom prikazu savremenih teorija o nastanka svemira, Boga proglasio "nepotrebnim" za nastanak i širenje Svemira i sukobio se sa praktično svim savremenim crkvama, što je pokrenulo pravu medijsku buru.

Već decenijama oboleo od aminotrofične lateralne skleroze (ALS), koja mu je oduzela sve organe osim mozga, tako da je vezan za specijalno dizajnirani simulator govora, Hoking je saslušao pitanje o smrti, a sa zvučnika njegovog uređaja počelo je da dopire kontinuirano pištanje visoke frekvencije. Najzad, preko ovog tona, sintetizovani glas je rekao: "Ne plašim se smrti, samo ne nameravam uskoro da umrem."

Kako bi Hokinga, kao nesumnjivog jeretika, danas saslušavala Sveta inkvizicija? Da li bi mu samo reprogramirali uređaj za sintetizovanje govora kako ne bi dalje hulio na Tvorca ili njegovu savremenu personifikaciju u obliku Inteligentnog dizajna? Ili bi mu, s obzirom na veličinu jeresi koja dovodi u pitanje samu suštini religijskog shvatanja sveta, pripale teže kazne poput javnog davljenja, kakvu je dočekao sledbenik spaljenog Đordana Bruna, Lucilio Vanini (1585–1619) ili pak javnog kuvanja u ulju, kome je nešto ranije podvrgnut student Pomponio Algerio (1531–1556).

Sukob religije s naukom bez sumnje ima duboke korene i zadržao je, od Galilejevog doba do danas, svoju glavni odliku da se odvija – javno. Nekada je ubeđivanje u zlo i zabludu naučne jeresi za primer prikazivano na trgovima, a danas se sve odvija u televizijskim studijima, sa gotovo indentičnim ciljem – da se suprotno viđenje raskrinka. Mada je Hokingova kontroverzna knjiga Veliki dizajn tek objavljena, ona je promptno izazvala oštru reakciju brojnih teologa i lidera svih crkava na Zapadu – nekoliko nedelja se vodi vrela planetarna rasprava kroz stotine televizijskih emisija, hiljade članaka i milione internet tekstova. Međutim, nešto tu ipak nije jasno.

NAUČNA REVOLUCIJA: Po čemu je Hokingov napad na crkvu drugačiji od tolikih drugih ateističkih kritika, pa da izaziva ovoliku pažnju? Sve to može da se objasni samo ako se udaljimo od Hokinga i podsetimo na poznati istorijski presedan. Jer, sukob religije s naukom, tačnije sukob represivnih crkvenih dogmatika sa ljutitim naučnicima ateistima, ima i ogromne istorijske posledice.

Iz njega je, zahvaljujući javnoj moralnoj pobedi nauke i nazaustavljivom širenju ideja kroz tek otkrivenu štampu, svojevremeno iznikla takozvana naučna revolucija XVII veka, kopernikanski obrt kojim je uz filozofske radove Frensisa Bejkona (1561–1626) sa jedne, i naučna istraživanja Galilea, Keplera i Njutna sa druge strane, definisan naučni metod i put kojim se kreće savremena civilizacija.

Sa potonjim razbuktavanjem protestantskih ratova u Evropi i zaštitom koju su naučnicima pružali antipapski raspoloženi kraljevi i plemići, astronomi i fizičari su iz svog dvorišta već bili sasvim izgnali religiozne dogmatike, jezuite i inkvizitore. Domen fizike i njoj srodnih egzaktnih nauka koje su shvaćene kao proces ispitivanja kako svet funkcioniše, postao je gotovo sasvim neutralan od religije kojoj je umesto Kako? pripalo pitanje Zašto? I pride, sveukupni paket ljudske utehe.

Kako god, u praksi je zavladalo jedno dugoročno primirje. Mnogi vodeći naučnici u XVIII I XIX veku bili su čak izrazito religiozni, uključujući i najvećeg među njima, Isaka Njutna (1643–1727), koji je svojim delom Philosophiž Naturalis Principia Mathematica utemeljio novu fiziku sveta. No, sukob se zapravo nije ponovo otvarao ni kasnije, bez obzira na rast ateista među naučnicima. I Sveta inkvizicija je (može se reći – hvala Bogu) u međuvremenu ukinuta i to zahvaljujući "oslobođenju" koje su Napoleon i Francuska revolucija doneli većem delu Evrope.

Ovo primirje fizike i crkve dostiglo je takve razmere da su pojedini teolozi sa krajnjom ozbiljnošću razmatrali privatna verovanja Alberta Ajnštajna (1879–1955), a ni mnogim savremenim naučnicima nije strano da kažu, kako istražujući Svemir zapravo tragaju za "Božjim mislima". Neke elementarne čestice su čak dobile "božanske" nadimke, kao što se neuhvatljivi Higsov bozon proslavio kao "Božja čestica". Danas čak postoji izdašna nagrada Templtonove fondacije koja se dodeljuje naučnicima za "napredak u religiji". Većina laureata su kosmolozi koji istražuju Inteligentni dizajn u svetlu Velikog praska.

EVOLUCIJA DOGMI: No, u međuvremenu, takozvana naučna jeres nije zamrla. Ona je izrasla i razbuktala se na sasvim drugom frontu – u biološkim naukama. Sve je počelo sa teorijom evolucije i toliko se razvilo, tako da ova debata vrlo aktivno traje već 150 godina, ali se njeno razrešenje ne nazire – po internet forumima se vode slične rasprave o Pejlijevom paradoksu i promisli o stvaranju čoveka kakve su vođene još u Darvinovo vreme.

"Da li su vam majmuni preci po majčinoj ili očevoj liniji?", upitao je oksfordski biskup Semjuel Vilberfors slavnog engleskog biologa Tomasa Hakslija, poznatog "Darvinovog buldoga", oca agnosticizma i ideje o naučnom obrazovanju. Čuveno pitanje, Vilberfors je postavio u jednoj od najslavnijih naučnih debata koja je u subotu 30. juna 1860. godine održana u prostorijama Muzeja prirodne istorije Univerziteta Oksford.

Na ovom skupu Britanskog društva za napredak nauke raspravljalo se o teoriji evolucije i godinu dana ranije objavljenoj knjizi Poreklo vrsta Čarlsa Darvina, koja je zabrinula religiozne dogmatike kako biološka istraživanja nisu nikada pre toga učinila. Nakon biskupovog pitanja začuo se smeh u sali, ali je Haksli sasvim mirno ustao i tiho odgovorio: "Mnogo je verovatnije da sam potekao od majmuna nego od čoveka koji je isključio svoj razum."

Sa buđenjem genetike i Krik-Votsonovog otkrića strukture DNK zavojnice, rasprave o evoluciji i poreklu čoveka preselile su se na teren gde se sukobljavaju ljutiti ateisti sa takozvanim kreacionistima. Jednu takvu višegodišnju diskusiju kroz svoje knjige i javne nastupe sa savremenim hrišćanskim dogmaticima vodi evolucionista Ričard Dokins, poznat kao "krstaš ateizma", o čijoj smo knjizi Zabluda o Bogu i kritici tradicionalnih religija više puta detaljno pisali u "Vremenu".

I dok se to odvijalo, fizičari su uglavnom ćutali, što uključuje i Stivena Hokinga, koji je i sam koristio alegoriju sa "Božjim mislima" i u jednoj prilici čak razgovarao sa rimskim papom. Međutim, sada je došlo do neočekivanog preokreta – jedan fizičar i to onaj koji nesumnjivo spada u svetske zvezde sukobio se sa Crkvom. Zato bi Hokingov rat možda mogao da preraste sve dosadašnje javne rasprave naučnika sa Crkvom.

Naime, Hoking kao fizičar iza sebe nema samo teoriju evolucije, koja, ma kako nesumnjiva, nema autoritet kakav poseduje ogromna, više vekova podizana građevina egzaktne fizike, koja je potpuno utemeljena na eksperimentalnim proverama. To celoj stvari daje veću ozbiljnost. Međutim, to ne mora značiti da počinju krstaški ratove religije i fizike. Jer, Hokingov glas je prilično usamljen, a njegove teze ni naučnici ne smatraju nesumnjivima.

VELIKI DIZAJN: Sam sukob je počeo početkom septembra kad je, najavljujući novi bestseler, londonski "Tajms" objavio odlomak iz knjige o konačnoj teoriji Svemira koju je Hoking napisao zajedno sa američkim fizičarem Lenardom Mlodinovim. U ovom odlomku je posebnu pažnju izazvao Hokingov stav kako, da bi se odigrao Veliki prasak, "nije potrebno prizivati Boga da zapali varnicu i pokrene Univerzum".

"Zbog prirodnih zakona kao što je gravitacija, Univerzum može sebe da stvara ni iz čega i to će i činiti. Spontano nastajanje je razlog što postoji nešto umesto ničeg, što postoji Univerzum, što mi postojimo", navodi Hoking koji se u pisanje ove knjige upustio nakon što se povukao sa mesta šefa katedre na Univerzitetu u Kembridžu.

Hoking je ogroman ugled u nauci stekao svojim radovima iz teorije crnih rupa i kosmologije, ali je postao širom sveta slavan nakon što je 1988. objavio naučnopopularni bestseler Kratka povest vremena, koji je prodat u 25 miliona primeraka. U međuvremenu je objavio još naučnopopularnih knjiga, ali samo Veliki dizajn možda preti da ugrozi uspeh Povesti – pojedini komentatori smatraju da je Hokingovo slanje Boga na klupu samo veliki izdavački trik kojim bi se povećao tiraž.

No, Hokingov napad na Crkvu je već prerastao okvire bilo kakve reklamne kampanje, pre svega zbog žestokog odgovora koji dolazi sa druge strane. Sukob se naime događao uoči i tokom dolaska pape Benedikta XVI u Veliku Britaniju, i to usred klime vrenja među tradicionalnim crkvama. Sa jedne strane, Katolička crkva trpi žestoke kritike javnosti zbog čitave serije slučajeva pedofilije, dok se, sa druge, u mnogim zemljama Zapada donekle zaoštrava netrpeljivost između islama i hrišćanstva. Jedino što ih u ovom trenutku nedvosmisleno ujedinjuje je – kritika Hokinga.

Sama Hokingova kritika je u svojoj suštini, usmerena ne toliko na religioznu praksu, koliko na koncept NOMA (Non-Overlapping Magisteria), ideje da se oblasti nauke i religije uopšte ne preklapaju, koju je pre deset godina predložio Stefan Guld. Odgovarajući na Hokingovu tezu da je Bog nepotreban, većina teologa, biskupa i imama upravo se na to pozivala, pominjući kako nauka ionako nema ništa sa Bogom. Međutim, NOMA je ipak samo plitka brana na liniji nenapadanja između religije i egzaktnih nauka koju je Hoking sada pregazio, a koju fizika nije prelazila još od vremena kopernikanske revolucije.

KONAČNA TEORIJA: Svoje zaključke Hoking utemeljava na matematičkom uspehu takozvane M teorije, jednog vrlo ambicioznog konstrukta kojim su teorijski fizičari ujedinili pet teorija struna u jednu, navodno konačnu teoriju Svemira. Ova je teorija nastala kao rezultat više decenija težnji da se, nakon uspeha teorije relativnosti na velikim skalama i zapanjujućih rezultata kvantne fizike u opisivanju mikroskopskih fenomena tokom XX veka, pronađe teorija koja bi ih ujedinila.

Tako se razvila M teorija, bazirana na čudovišno komplikovanom matematičkom aparatu, stranom i većini profesionalnih fizičara, a podrazumeva svet sa mnogo više od tri dimenzije. U prilično banalnom tumačenju, moglo bi se reći da se u M teoriji tvrdi kako strukturu materije u svetu ne čini komplikovano mnoštvo elektrona, protona i svakojakih drugih čestica, već samo strune koje vibriraju na različite načine – kad to rade na jedan način, vidimo jednu vrstu, a na drugi, drugu vrstu elementarnih čestica.

Jedini mali, ali gadan problem sa ovom matematički zaokruženom teorijom jeste što za nju trenutno nema eksperimentalnih potvrda. Ako se izuzme nekoliko mogućih eksperimenata o broju dimenzija koji će se izvoditi na LHC-u, u CERN-u u Ženevi, teorija gotovo i da ne ispunjava Poperov uslov opovrgljivosti jer barata sa vremenskim skalama, objektima i pojmovima koji se ne daju proveriti na bilo koji način. To je svrstava u lepe modele, zajedno sa šahom i nekim genijalnim ekonomskim modelima, ali joj ne plaća ulaznicu u eksperimentalno ustrojeni svet egzaktne fizike.

Stoga, dok se Hokingova teza o suvišnosti Boga zasniva samo na M teoriji, u njenoj odbrani mu sva ona fizika, od njegovog prethodnika Njutna do danas, neće pomoći previše. Jer, ma kako ugledan, kad iznosi stavove koji su neproverljivi eksperimentom, Hoking zapravo – ne govori kao fizičar.

Zato je rat nauke i religije ponovo izbio kao vrlo žestok, ali je daleko od totalnog. Bilo bi sasvim drugačije da se u celu stvar upleo i eksperiment. Ali, sva tajna je upravo u tome što nema takvih eksperimenata koji bi rekli bilo šta o tome ima li Boga? Možda se, upravo zato, jedan od najjačih osnova za veru u Inteligentni dizajn i više sile pri kreaciji Univerzuma može tražiti baš u toj našoj potpunoj nemogućnosti da ga stavimo na test.

Međutim, sam sukob Hokinga i tradicionalnih crkava ne treba potceniti – strogo naučno posmatrano, ni Đordano Bruno (1548–1600) u onome što je konkretno tvrdio svojevremeno nije bio u pravu. Od konkretne rasprave mnogo je važnije pogledati šta sam sukob donosi – javno proglasivši Boga za nepotrebnog, britanski je fizičar zapravo na M teoriju stavio ogroman ulog, tačnije, najveći mogući.

Kada se u budućnosti pojave bilo kakvi predlozi za eventualne eksperimentalne provere M teorije, bilo da je reč o novim akceleratorima poput onog u CERN-u ili nečem drugom, može se očekivati da će biti ne tako malo interesovanje među onima koji finansiraju inače sve skuplje i skuplje eksperimente fizike visokih energija.

Ako se finansijerima i političarima kaže da neki eksperiment neće za rezultat imati samo potvrdu trenutnog modela u vrlo neintuitivnom svetu čestica, već da će nas približiti odgovoru da li je Bog "potreban", nije teško pretpostaviti da će im biti lakše da za takve eksperimente odvoje milijarde i milijarde. Time bi nauka mogla da povrati deo moći koju je izgubila sa krajem Hladnog rata i trke u naoružanju, sada na uštrb monopola religije nad nekim temama.

A o tome je uvek reč kad se ratuje oko Boga – o raspodeli moći na zemlji.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---