---

Roman >

Snovi iz noćnog vozovlaka

Mirko Demić: Trezvenjaci na pijanoj lađi

Agora, Zrenjanin 2010.

Pre ili kasnije neko je morao napisati knjigu kakva je ova; to što je na koncu to učinio baš Mirko Demić nije nikakvo iznenađenje, još manje nepravda ili barem slučajnost. A kakva je to knjiga koja je, ovako ili onako, morala nastati? Za objašnjenje valja konsultovati njen podnaslov: „srpsko-hrvatski roman". To jest, roman koji je sav, bez ostatka, od prvog (d) do poslednjeg (m) slova posvećen toj privlačno-odbojnoj sili Srba i Hrvata, tih poluodraslih naroda koji dele jezik „kao zdjelu bravetine u sočivici", što bi rekao veliki p(j)esnik Ivan Slamnig; velik, a sav od životne običnosti i radosti. A zašto baš Demić, Mirko? Očigledni razlozi su biografske naravi – jer i Demić, od sredine devedesetih Kragujevčanin, pripada onom tankom, ranjivom sloju srpske inteligencije iz „ruralne Hrvatske", tj. onog njenog dela koji se neko vreme groteskno igrao samostalne države – ali važniji su razlozi oni dublji, sudbinski, oni kojih se ne možeš otresti ma kuda pošao, nego ih samo možeš nekako zatočiti u „kutiju olovnih slova", kako je i Krleža učinio raznim svojim ključnim knjigama, ponajviše Banketom u Blitvi i Zastavama.

Vrlo je zanimljivo Demić komponovao svoj roman: tako što mu se skoro sva poglavlja, osim nekoliko uvodnih i završnih, zovu po stanicama na kojima se zaustavlja brzi voz/vlak na relaciji Beograd-Zagreb. Njegov narator, krajiški izbeglica, od nevolje profesor istorije u zaturenoj periferijskoj beogradskoj školi, putuje noćnim vozom u Zagreb, prvi put nakon Deset Krvavih Godina. Jer novo je doba, urra, godina je 2001, i došlo je vreme kada se uspostavljaju oprezni, pipavi linkovi sa prethodnim životima, ili onime (i onima) što je od njih još ostalo. Zanimljivo, i vaš je skromni recenzent iste godine putovao tim vozovlakom, po prvi put u deset neopisivo dugih leta... Neposredan povod profesorovom putešestviju ostavinska je rasprava nad kućom njegovog odrastanja, rasprava koju ima p(r)ovesti sa (polu)bratom s kojim je bio više nego blizak, sve dok im se, U Sumrak Svega, putevi nisu nepovratno razišli, tako što je svako, je li, odabrao stranu... Znamo tačno šta je to tada značilo.

Naravno da je taj motiv (raz)bratstva više nego pogodan i podatan za svakojaka uopštavanja i naravno da Demić neće ni pokušati da odoli da ovu bratovljevsku relaciju – za koju do konca nećemo biti sasvim sigurni da uopšte postoji, tj. da je taj brat zaista nešto više od pripovedačevog konstrukta – transponuje u sveprimenjivu srpsko-hrvatsku metaforu, uz sve što uz to u svim porodicama ide: od ljubavi do brutalnog ubistva. Na drugoj strani, to je i roman nesigurnog, zbunjenog bekstva od ljubavi: tamo iza, u Beogradu, ostala je Ana, žena koju voli, ali nije siguran da ta veza ima budućnost. Mada, ko zna, možda i nije ostala u Beogradu, nego je tu, sa njim, u kupeu, maskirana u Kineza... Kakvog sad Kineza, WTF?! O tome ćemo kasnije.

Ceo je ovaj snoviti noćni roman zapravo veliki unutrašnji monolog našeg pomalo latinoviczevski rastrzanog i preosetljivog naratora, dočim su ostali likovi, njegovi saputnici u kupeu, više „tipovi", nego karakteri, sa svim pripadajućim ograničenostima takve pozicije. Utoliko je i fabulativni sloj romana zapravo relativno nerazrađen, u stalnoj defanzivi pred esejiziranjem, što načelno ne smeta kada je dobro; ta, šta rade ključni likovi velikog Sola Beloua nego stalno nešto „filozofiraju"?! Dakako, Demić nije Belou, ali svi ti silni literarstvujušči ekskurzi ipak ne otklizavaju u dosadu i gnjavež (osim verovatno za nekoga ko bi bio sasvim ravnodušan prema pripovedačevim opsesijama), jer Demić stvar uglavnom drži pod kontrolom. Odlična je i umesna „caka" i to što pripovedač prelazi sa ekavice na ijekavicu baš prispećem voza na granicu. Druga je stvar što ta podela nije sasvim dosledno sprovedena, a osim toga ima tu i malo previše problema sa „ije i je".

Ono što ne mogu da ne zamerim ovom romanu ne tiče se, dakle, „celine", ali se tiče bezbrojnih mikrodetalja. Zašto li premnogi naši pisci misle da se romani koji bitno referiraju na prostorno-vremenske aspekte stvarnosti mogu pisati bez malo istraživanja i obazrivosti prema „trivijalnim" činjenicama?! Ako je roman komponovan po stanicama BG-ZG pruge, onda se tu mora biti elementarno pažljiv. Okej, „skretanje" voza u Jasenovac – kroz koji stvarna pruga uopšte ne prolazi – ima književno opravdanje u referiranju na najtraumatičniji topos ukupne srpsko-hrvatske istorije; i „relociranje" prispeća voza sa Glavnog na Zapadni kolodvor možda se može shvatiti kao hommage Krležinom (inače nepostojećem) Kaptolskom kolodvoru; ali, šta će Inđija u ovoj priči, kad voz BG-ZG uopšte ne prolazi kroz Inđiju?! Dalje, hrvatska lokomotiva ne smenjuje srpsku u Tovarniku, nego u Šidu, hrvatska policija i carina ne kontrolišu putnike tokom stajanja u Tovarniku, nego dok se voz kreće od Tovarnika ka Vinkovcima (važi i obrnuto, u povratku). Ili, znameniti Krležin Kinez je Vu San Pei, a ne Hu, kako je u Demića (da, to je onaj naratorov neobični saputnik...); godine 2001. ajpoda još praktično nije ni bilo (tek je u jesen izbačen prvi, interni i eksperimentalni „tiraž"), a ni internet forumi ovde još nisu bili jače zaživeli, ili se bar nisu tako zvali...

Izobilno se i znalački poštapajući motivima iz dela niza bitnih „srpsko-hrvatskih" pisaca i umetnika, od Matoša, Krleže i Crnjanskog do braće Micić ili Save Šumanovića, i vešto inkorporirajući njihova stremljenja, zablude i sudbine u tkivo romana i razmišljanja njegovog naratora, Demić Trezvenjake na pijanoj lađi trezveno vodi ka zagrebačkome kolodvoru, gde će u svitanje prispeti, ali mi nećemo biti tamo da vidimo taj trenutak, da razrešimo jednom zauvek dilemu postoji li uopšte taj famozni Brat, kao što ti srpsko-hrvatski neurastenici i inače već nekoliko vekova nikako da se opasulje šta su jedni drugima, a šta jedni drugima nikako nisu... Naravno, ni Demić ne gaji iluzije da je ponudio odgovor; kao što znamo, važnije od odgovora je postaviti prava pitanja, i postaviti ih na pravi način.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---