Beleške sa festivala – »Granice Evrope – Književnost na putu« >

Između ljutenice i smokvi

Iskeženo lice tržišta plazi se i u tekstove naših pisaca i kolega (koleginica) iz Evropske unije, i tamo i ovde lako je prepoznati tabu teme, ali je, čini se, tamošnje suočavanje sa nedavnom, a pogotovo daljom prošlošću daleko funkcionalnije i neopterećenije od ovdašnje skučenosti sveukupne kulturne scene, gde kvazipolitičke i ine predistorije lirskih subjekata sve brže i još sigurnije zauzimaju preostali prostor i gotovo isteklo vreme

Književni festival "Granice Evrope – Književnost na putu" već je u svojoj najavi na lajpciškom sajmu knjiga dobio na egzotičnosti. Naime, kada mi je Inge Najman iz berlinskog LCB-a (Literarisches Colloquium Berin) saopštila nameru da se šesti po redu književni festival "European Borderlands" na jesen održi: "In Belgrade and Pecz", mogućnost da vidim rodni grad Davida Albaharija i Metohiju, o kojoj je skoro pa albaharijevski pisao Danilo Nikolić, učinila se i te kako neverovatnijom od naknadnog saznanja da ćemo nakon Beograda, umesto na jug, ipak putovati ka Srednjoj Evropi, u ovogodišnju evropsku prestonicu kulture, koju Srbi, Hrvati, Bosanci, Hercegovci, Crnjaci i Gorci znaju kao Pečuj.

Do sada se ovaj književni festival održavao u Lajpcigu, Bukureštu, Jašiju i Kišinjevu, a prošle godine su pisci iz Litvanije, Belorusije, Nemačke, Poljske i Ukrajine bili gosti u Viljnusu i Minsku.

Ove godine su organizatori iz već pomenutog LCB-a i minhenske fondacije Alianc (Alianz Kulturstiftung) odlučili da granicu književne Evrope dovedu u naš glavni grad, u Paviljon Veljković i CZKD, podno nemačkog konzulata, pred kojim, valjda, više nema onih sabajle redova za odlazak "preko".

Tako je beogradska publika imala priliku da 21. i 22. septembra upozna pisce iz Nemačke, Mađarske, Slovenije, Hrvatske, Švajcarske i Srbije. Književne boje regiona tako su branile slovenačka pesnikinja Stanka Hrastelj, koja će ove evropske zime a južnoameričkog leta nastupiti zajedno sa našom Anom Ristović na velikom pesničkom festivalu u Bogoti, te hrvatska dramska umetnica i romanopisac Ivana Sajko, koju ćemo imati priliku da još jednom čujemo i vidimo na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu.

Domaću reprezentaciju su sačinjavali Goran Petrović, Igor Marojević, Sonja Veselinović i potpisnik ovih redova.

Kao svojevrstan katalog Festivala, u saradnji sa redakcijom subotičkog časopisa "Symposion" štampan je vanredni, a izvanredni broj ovog književnog glasila na mađarskom, nemačkom i srpskom jeziku. Festivalski "Symposion" je sjajno grafički uređen, a sem priča, odlomaka iz romana i poezije učesnika Festivala, u njemu možete naći provokativne ilustracije mladih dizajnera i stripadžija.

U uvodnom tekstu se, između ostalog, kaže: "Namera priredaba u Beogradu i Pečuju jeste da zainteresovanim čitaocima predstave noviju književnost, ali i da podstaknu pisce na dijalog".

Tako je prve beogradske večeri Festivala, u dvorani Centra za kulturnu dekontaminaciju, publika imala priliku da čuje sve pristigle učesnike, koji su svoje tekstove čitali na svojim jezicima, dok je preko video-bima emitovan prevod na srpski. Druge večeri je u istom, istina manje posećenom prostoru (u isto vreme se odvijao Rendeov rođendanski književni kermes) održana panel diskusija o temi "Literatura i istorija: pozicije, prožimanja, granice".

Panel je vodila književna kritičarka, teoretičarka i profesorka Tatjana Rosić, a na njena intrigantna i sadržajna pitanja trudili su se da odgovaraju Nora Bosong iz Nemačke, Kornelija Dereš iz Mađarske, te Igor Marojević i Vule Žurić.

Razgovor se odvijao na sasvim evropskom engleskom, a publika je imala mogućnost da simultani prevod prati preko slušalica.

I ove prohladne septembarske večeri se pokazalo da, kao i u fudbalu ili u proizvodnji kugličnih ležajeva, postoje koliko identični toliko i oprečni problemi sa kojima se suočavaju ljudske jedinke sa dve strane šengenske platinaste zavese.

Iskeženo lice tržišta plazi se i u tekstove naših pisaca i kolega (koleginica) iz Evropske unije, i tamo i ovde lako je prepoznati tabu teme, ali je, čini se, tamošnje suočavanje sa nedavnom a pogotovo daljom prošlošću daleko funkcionalnije i neopterećenije od ovdašnje skučenosti sveukupne kulturne scene, gde kvazipolitičke i ine predistorije lirskih subjekata sve brže i još sigurnije zauzimaju preostali prostor i gotovo isteklo vreme.

U diskusiji su učestvovali još neki učesnici Festivala, potrudivši se da svojim kolegama objasne svoje pozicije naspram, na primer, odnosa pisca i znanja, naučene i stvarne istorije, dakle skrivene istine o dobro naučenoj laži.

Naredni dan Festivala bio je određen za selidbu u Pečuj, koja je protekla u sasvim radnoj atmosferi. Naš mali autobus je, naime, proveo skoro više od sata na hrvatskom graničnom prelazu, čekajući svoj red na ljubazan i temeljan pregled putnih isprava.

Ipak, vredelo je čekati, jer se, nakon putovanja kroz Slavoniju i Baranju i nakon konačnog prelaska sasvim političke granice između ujedinjene Evrope i raspale Jugoslavije, na obroncima vilanjskog vinogorja ukazao ovogodišnji evropski glavni grad kulture.

I koliko je našim evropskim gostima prijala užurbanost i srdačnost Beograda, koliko su im prijale naše neprskane jabuke i tek spremljena ljutenica, toliko je nama prijao tako poznat, a opet neočekivan mediteranski i orijentalni karakter prelepog Pečuja.

Ovaj umiveni grad je svoje univerzitetsko lice pokazao tokom čitanja naših tekstova na mađarskom, koje je priređeno pod zaista vedrim nebom u zidinama nekadašnje tvrđave, jer su pažljivu publiku sačinjavali uglavnom studenti.

Poslednji dan Festivala bio je u potpunosti posvećen upoznavanju sa istorijom i legendom Pečuja, koja ne zaboravlja ni skoro svih stotinu i pedeset godina pod Otomanskim carstvom, o čemu svedoči i velika Gazi Kasimova džamija na centralnom strmom gradskom trgu, koja je sada pretvorena u hrišćansku bogomolju.

O važnosti Pečuja svedoče i ranohrišćanske nekropole, koje predstavljaju jedan od važnih pečujskih turističkih aduta.

Na izlazu iz tog muzeja pod strmom mađarskom zemljom, obasjano septembarskim suncem, dočekalo nas je stablo smokve, koje se povijalo pod zrelim plodovima.

Stekli smo tako pravo da sasvim spisateljski pomislimo kako smo, možda, u Istanbulu.

Beograd je i tada ostao na granici.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---