Pošalji komentar redakciji Odštampaj tekst reagovanje – šešelj i drugi pritvorenici > Puše, debeli su i ne leče se nerma jelačić

Povodom teksta "Haške boleštine" objavljenog u "Vremenu" br. 1030

Poslednjih nedelja neki mediji su reciklirali stare, previše puta korišćene, pogrešno sročene insinuacije u vezi s Pritvorskom jedinicom Ujedinjenih nacija u Hagu. Navodi se kreću od otvorene kritike zbog režima pritvora koji je previše blag, do optužbi da se pritvorenici u Hagu zlostavljaju, da su zdravstveno zapušteni i da su diskriminisani. Sasvim sigurno, i jedno i drugo ne može biti istina. Zapravo, ni jedno ni drugo nije istina, ali navodi poput ovih govore o tome da je javnost zainteresovana za to, zbog čega bi Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) želeo da naglasi nekoliko činjenica.

Pritvorska jedinica u Hagu je prva institucija takve vrste u savremenoj istoriji potrage za međunarodnom pravdom i nešto čime se Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju veoma ponosi. Prva osoba smeštena u Pritvorskoj jedinici je bio Duško/Dušan Tadić, koji je u pritvoru proveo pet godina, pre nego što je osuđen na 20 godina za stravične zločine koje je počinio u zloglasnim logorima u okolini Prijedora.

Tadić i 159 pritvorenika koji su došli posle njega tokom 15 godina postojanja Pritvorske jedinice bili su u istim uslovima i imali isti tretman. Nije bilo razlike, bez obzira da li je u pitanju Srbin, Hrvat, Bošnjak, Albanac ili Makedonac. Bilo je i ostaje bitno za Međunarodni sud da privede pravdi one za koje se smatra da su najodgovorniji za zverstva počinjena tokom rata u bivšoj Jugoslaviji bez obzira na etničku pripadnost, državljanstvo, versku pripadnost ili poziciju optuženog. Ono što je bilo bitno je iskopati i sakupiti dokaze o tim zločinima i dati priliku svedocima, njih sedam hiljada, koji su prošli kroz sudnice da ispričaju svoje priče. Bilo je bitno obezbediti da na hiljade dokumenata, naređenja i druge građe, koji bi možda zauvek ostali po podrumima u gradovima i selima širom bivše Jugoslavije ugleda svetlo dana.

INSINUACIJE: Bez ikakve sumnje je da bismo, da nije bilo Međunarodnog suda i predmeta pred njim, o kojima se puno govorilo, mi iz bivše Jugoslavije mnogo manje znali o nedavnoj tragičnoj prošlosti i živeli bismo u veoma drugačijoj sadašnjosti, koliko god ona bila daleko od savršene. Ipak, mnogi od nas rođeni u onoj zemlji između Vardara i Triglava često se skoncentrišemo samo na negativno i tvrdoglavo traćimo dragoceno vreme u potrazi za kompleksnim odgovorima čak i kada je istina toliko jednostavna da nas gleda u oči. Ovo je takođe slučaj s Međunarodnim sudom i njegovim tretmanom u regionu. Sud je nazivan antisrpskim, antihrvatskim, antibošnjačkim, antialbanskim i antimakedonskim u zavisnosti od dnevnopolitičke situacije. (Ovo je inače sigurna potvrda koja mu je potrebna da to što radi, radi dobro.) Kada je Međunarodni sud trebalo da podvuče crtu nakon 161 optuženog, nazivan je selektivnim u sprovođenju pravde i selektivnim iz političkih razloga; a opet niko nije uvažavao činjenicu da kao jedan ad hoc sud, MKSJ ima ograničen mandat da sudi samo onima koji se smatraju najodgovornijim za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. A, naravno, do dana današnjeg se optužuje da ugađa optuženima s jedne strane, jer im omogućava da kuvaju, slikaju, uče jezike i zajedno učestvuju u sportskim aktivnostima. U isto vreme, neki mediji pokušavaju da vas ubede u navodne zavere u Pritvorskoj jedinici protiv određenih optuženih, da im se u ćelije pušta otrovni gas, da im se ubrizgava vazduh u vene, ili da su u najmanju ruku zdravstveno zapušteni i da se njihove zdravstvene potrebe ignorišu.

LEKARI I SESTRE: Važno je imati u vidu da Pritvorska jedinica Ujedinjenih nacija nije zatvor, već centar za pritvor i stoga svaki optuženi koji se tu drži uživa pretpostavku nevinosti sve dok se ne dokaže suprotno. Kao posledica toga, pritvorenici u Pritvorskoj jedinici Ujedinjenih nacija uživaju prava koja su ista ili veća od onih u pravosudnim sistemima širom sveta, s velikodušnim pravima za posećivanje i dovoljno vremena za društvene aktivnosti s drugim pritvorenicima, između ostalog.

Na raspolaganju im je mnoštvo mogućnosti, uključujući izlazak na svež vazduh, vežbanje, zdravstvenu negu, radnu terapiju, zadovoljavanje duhovnih potreba, omogućeni su im uslovi da pripremaju odbranu, kompjuteri i obuka da rade na njima, mogu da se rekreiraju i bave sportom. Imaju pristup satelitskom TV programu i novinama iz cele bivše Jugoslavije.

Pritvorska jedinica ima savremenu medicinsku opremu i u njoj rade jedan lekar opšte prakse i dve medicinske sestre koji brinu o 39 pritvorenika. Poređenja radi, isti broj medicinskog osoblja u Srbiji brine o nekoliko stotina zatvorenika. Statistike nisu ništa bolje u drugim državama regiona, pa i šire. Pritvorenici na MKSJ imaju na raspolaganju psihijatra koji na poziv dolazi iz bivše Jugoslavije koji takođe redovno posećuje Pritvorsku jedinicu radi individualnih vizita. Bolesti i povrede koje se ne mogu tretirati u Pritvorskoj jedinici mogu se tretirati u zatvorskoj bolnici zemlje-domaćina koja je u potpunosti opremljena da pruži širok spektar tretmana i zahvata, kao i stomatološku negu. Osim toga, mnogi pritvorenici se upućuju na tretman u bolnice širom Holandije, što je tretman koji mnogi ne bi mogli sebi da priušte u sistemima u državama iz kojih potiču. Pravilnik o pritvoru dodatno omogućuje da se svaki pritvorenik konsultuje s lekarem po sopstvenom izboru. Što se tiče troškova, pritvorenici na MKSJ-u imaju svaku vrstu nege, bez obzira na troškove. Godišnje se u proseku troši preko 4000 evra na zdravstvenu zaštitu po pritvoreniku, ne uključujući troškove gore pomenutog medicinskog osoblja i opreme. U poređenju sa tim, pritvorenici u Srbiji i širom bivše Jugoslavije na raspolaganju imaju samo ograničen nivo usluga, dok za kompleksnije zahvate moraju da plate sami, a stomatološka nega se svodi na vađenje zuba. Prema pravilniku o pritvoru, pritvorenici MKJS-a se mogu konsultovati s lekarom po njihovom izboru.

Čitaocima će možda biti zanimljivo da saznaju da pritvorenici na MKSJ-u imaju pristup zdravstvenoj zaštiti u Holandiji koji prevazilazi pogodnosti koje uživaju državljani Holandije ili osoblje Ujedinjenih nacija koje tu radi. Na primer, pritvorenici u proseku dobiju tretman specijaliste brže nego "običan građanin". Ovo su usluge koje daleko premašuju medicinsku negu i tretman koji su optuženi imali, pre prebacivanja u Pritvorsku jedinicu. Za mnoge pritvorenike, visok kvalitet medicinske nege koju pruža Pritvorska jedinica rezultirao je značajnim poboljšanjem njihovog zdravstvenog stanja.

Bilo je mnogo spekulacija, čak i u uglednim medijima širom regiona, o smrtnim slučajevima u Pritvorskoj jedinici. Svaka od četiri smrti u Pritvorskoj jedinici je bila događaj vredan dubokog žaljenja, uključujući one tri u kojima optuženi nisu dočekali da se njihov predmet završi presudom. Osim toga, svaka smrt je bila individualna tragedija na nekoliko nivoa. Nažalost, smrtni slučajevi se dešavaju u zatvorima širom sveta. Tokom 15 godina postojanja MKSJ je imao dva slučaja (Slobodan Milošević i Milan Kovačević) i dva samoubistva (Milan Babić i Slavko Dokmanović) što je 10 do 15 puta manje nego godišnji broj smrtnih slučajeva u zatvorima u bivšoj Jugoslaviji. U nekim zapadnim državama broj smrtnih slučajeva u pritvoru je čak i veći.

SMRTNI SLUČAJEVI: Naravno da je svaki smrtni slučaj u Pritvorskoj jedinici loš, i zbog toga je nakon svakog od tih smrtnih slučajeva usledila interna, kao i nezavisna istraga (u nekim slučajevima i više od jedne), čiji su rezultati dostupni javnosti, uključujući i veb-sajt Međunarodnog suda i trebalo bi da budu dovoljni da zaustave neutemeljene navode koji se i dalje pojavljuju u medijima. Slično tome, dobro je poznato da u inspekciju Pritvorske jedinice Međunarodnog suda redovno dolaze ugledne međunarodne organizacije s čijim se predstavnicima pritvorenici mogu sastati nasamo kako bi razgovarali o bilo kom pitanju vezanom za uslove pritvora.

Dovoljno je reći da niko nije ignorisao Miloševićeve pritužbe na zdravlje, što se vidi iz pedantnog spisa u kojem je data istorija njegovog medicinskog tretmana u Hagu, opisana u izveštaju o njegovoj smrti. Zapravo, desilo se upravo suprotno, i u izveštajima se zaključuje da je Milošević ignorisao savete niza lekara koji su se o njemu brinuli u Hagu, odbijajući da se pridržava prepisane terapije, i izabravši da umesto toga prošvercuje lekove i sam sebi određuje terapiju što je na kraju i doprinelo njegovoj smrti.

Na sličan način, izveštaj o Babićevoj smrti zaključuje da on nije pokazivao nikakve signale suicida dok je bio u pritvoru. Babić je bio pod režimom nadzora od svakih trideset minuta, i izvršio je samoubistvo između dve posete stražara. Dokmanović je takođe bio pod režimom polučasovnog nadzora, što nas dovodi do otrežnjujuće realnosti da nikada ne možete zaustaviti nekoga ko je zaista rešen da sebi oduzme život, čak i ako tu osobu smestite u tapaciranu ćeliju. Što se tiče Kovačevića, on je imao kompleksnu kombinaciju zdravstvenih problema kada je došao u Pritvorsku jedinicu i bio je pod tretmanom, lekar ga je posetio dva puta i bio je pod tridesetominutnim nadzorom tokom noći u kojoj je umro. Kao posledica spekulacija u medijima koje su usledile, dvadesetšestorica optuženih, koliko ih je tada bilo u pritvoru, napisali su otvoreno pismo međunarodnoj zajednici u kojem su uveravali javnost da je kvalitet smeštaja bio zadovoljavajuć i da su s osobljem Pritvorske jedinice radili na rešavanju svih otvorenih pitanja. Jedan od potpisnika ovog pisma je i Duško Tadić.

Kada su u pitanju kapaciteti i zdravstvena zaštita u Pritvorskoj jedinici značajno je napomenuti da je isto kao što mi snosimo odgovornost za svoju dobrobit, briga o zdravlju pritvorenika prvenstveno njihova obaveza. Drugim rečima, čak i uz najbolju zdravstvenu zaštitu, niko ne može biti primoran na neki medicinski tretman ili da uzima lekove.

Uvek će, naravno, biti zdravstvenih problema, od kojih su mnogi povezani s činjenicom da je prosečna starost optuženih koji su trenutno u pritvoru 57,1 godina, dok je zatvorska populacija u većini država, uključujući i Srbiju, u proseku u srednjim tridesetim godinama. Zdravstvene komplikacije počinju da se manifestuju u četrdesetoj godini života. Polovinom devedesetih godina prošlog veka prosečna starost optuženih je bila 38 godina. Kako se prosečna starost povećavala, tako su rasli i broj i kompleksnost zdravstvenih problema. Treba imati u vidu da je protiv većine optuženih optužnica podignuta kada su bili znatno mlađi, a mnogi od njih su proveli niz godina u bekstvu.

Uslovi života pre dolaska u pritvor takođe doprinose trenutnoj slici zdravstvenog stanja nekih od pritvorenika. Nedostatak odgovarajuće nege hroničnih bolesti, i životni uslovi, su loše uticali, a u nekim slučajevima i nepovratno ubrzali tok bolesti ili doprineli njihovom nastajanju. Za te pritvorenike Pritvorska jedinica Ujedinjenih nacija zapravo predstavlja priliku da se dugo zapostavljana zdravstvena stanja ublaže redovnom lekarskom negom, tretmanom, zdravijim načinom života i uravnoteženom dijetom.

Međutim, način života u regionu je takođe doprineo razvoju bolesti. Gotovo polovina pritvorenika na MKSJ-u puši, više od 56 ima prekomernu telesnu težinu, a 35 procenata se smatra klinički gojaznim. Zdravstvene implikacije u ovom slučaju ne treba potcenjivati. Izmene dijete i vežbanje su potrebni i preporučeni ali, baš kao i vas ili mene, niko ih ne može primorati da se pridržavaju tih pravila – to je stvar ličnog izbora.

Da li ste znali da otprilike 58 procenata pritvorenika MKSJ-a pati od kardiovaskularnih problema koji proističu iz njihove starosti, ranijeg ponašanja i nezdravog načina života pre prebacivanja u Pritvorsku jedinicu. Najčešći psihološki problemi su stres, depresija, sindrom posttraumatskog stresa i anksioznost.

U ovakvim slučajevima, medicinski tim će im obezbediti komfor i režim tretmana, koji pritvorenici imaju pravo da odbiju, ukoliko to žele. Na isti način se utvrđuju pritvorenici visokog ili umerenog rizika, a specijalne procedure služe da bi se pripremili za situacije koje mogu nastati usled njihovih zdravstvenih problema.

Zbog kompleksnosti postupaka i optužbi koje su protiv njih podignute, mnogi optuženi pred MKSJ-om provedu po nekoliko godina u pritvoru, što je razlog više da Međunarodni sud uzima zdravlje pritvorenika izuzetno ozbiljno. Iako faktori poput starosti pritvorenika, hronične bolesti od kojih boluju i, u nekim slučajevima, odbijanje da se pridržavaju propisanog tretmana, stvari dodatno komplikuju, Pritvorska jedinica je ponosna na to što tokom poslednjih 15 godina pruža zdravstvenu negu najvišeg kvaliteta. Ovo će i dalje biti slučaj do kraja mandata Međunarodnog suda.

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

POVEZANI ČLANCI

• Šešeljev medicinski karton  >

  Haške boleštine

  Tamara Skrozza