Kultura sećanja >

Bila jednom jedna braća

Dokumentarni film o prijateljstvu, raskidu prijateljstva i pokušaju izmirenja između čuvenih košarkaša Vlada Divca i Dražena Petrovića pokušaj je da se objektivnije sagleda proces raspada nekada zajedničke države

Na nedavno održanom prvenstvu sveta u košarci u Turskoj, svetska košarkaška organizacija ukazala je čast nekima od najzaslužnijih igrača i trenera izborom u Kuću slavnih. Od onih "mlađih" među njima videli smo mitske konkurente Vlada Divca i Arvidasa Sabonisa i izgledalo je da samo jedan čovek nedostaje, onaj za koga se misli da je "najveći beli igrač" svih vremena – Dražen Petrović.

Dok je primao "plaketu" i pozdravljao se sa onima koji su već bili na terenu, Divac je verovatno razmišljao o tome da bi tu kraj njega trebalo da bude čovek sa kojim je delio sobu dok su nastupali za reprezentaciju SFRJ kasnih osamdesetih godina prošlog veka.

"Dok smo igrali protiv Hrvatske u četvrtfinalu, zamišljao sam da je Dražen pored mene", rekao je Divac novinarima u Turskoj.

Američka medijska kuća ESPN emitovala je sredinom oktobra devedesetominutni dokumentarni film Jednom braća (Once brothers) u kome je prikazan odnos između dvojice možda najvećih košarkaša koje je imala nekadašnja Jugoslavija. Ono što nijedna domaća televizija nije uspela da učini, napravila je velika inostrana produkcija preispitujući značenje događaja od pre dvadeset godina koji su doveli do raspada države i nasilnog prekida nekih važnih prijateljstava. Kroz odnos između dvojice velikih sportista autori filma su pokušali da ispričaju priču o surovosti rata koji je nekada bliske ljude sa jednog prostora uspeo da možda zauvek razdvoji na vrlo surov način.

Autori filma uspeli su da pronađu neki balans između patetike međusobnih odnosa, koji ovde idu od bratske ljubavi, preko potpunog nerazumevanja do pokušaja izmirenja, i objektivnih istorijskih okolnosti koje su direktno uticale na taj odnos. Dihotomije Srbin – Hrvat, duhoviti i talentovani dugajlija – predani i vredni bek, dosledno su sprovedene i naglašene da bi gledaocima u svetu čitav kontekst bio jednostavniji za razumevanje. Zbog toga neke scene i replike izgledaju za lokalnog posmatrača prepatetično, ali je efekat uživljavanja postignut i mnogi će, ne samo iz bivše Jugoslavije, pustiti suzu gledajući ovaj program. Za "gledaoce iz regiona" koji su već u ogromnom broju odgledali film na portalu Jutjub, biće zanimljivi detalji iz Divčeve i Draženove NBA karijere i ono što o njima dvojici govore prave legende košarke: Irvin Medžik Džonson, Klajd Dreksler, Deni Ejndž, Lari Bird, Džeri Vest i drugi.

Vlade Divac je danas predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, član Kuće slavnih FIBA i legenda američke profesionalne košarkaške lige u kojoj je proveo 16 sezona. O njegovoj karijeri su ispričane sve priče i autori ovog filma su se u većoj meri bavili njegovom "ljudskom stranom" i specifičnim odnosom koji je imao sa Draženom Petrovićem, koji je tragično poginuo 1993. godine u Nemačkoj u godinama kada je u najjačoj ligi sveta počeo tek da pokazuje ono zbog čega su ga mnogo godina ranije u Evropi prozvali "košarkaškim Mocartom".

Divac, poznat po svom specifičnom šarmu, nastupa kao pripovedač u ovom dokumentarcu i kamera ga prati od doručka sa njegovom porodicom u jednoj beogradskoj pekari, odlaska u rodno Pljevlje kod roditelja, pa preko obilaska važnih toponima u SAD i razgovora sa saigračima do odlaska u Zagreb i posete Draženovoj majci i bratu i konačnog odlaska na groblje na kome je sahranjen Petrović.

Film obiluje detaljima iz Divčevog i Petrovićevog života: priča paralelno prati dva košarkaša od njihovih prvih koraka u rodnim Pljevljima, odnosno Šibeniku. Vidimo Divčev prvi teren i čujemo njegovu majku koja kaže da je uvek bio viši od svih u generaciji. Draženova majka govori o tome kako je on, pošto su stanovali blizu hale u Šibeniku, ustajao u šest sati ujutro i išao u dvoranu da trenira sam.

Hronološki pratimo razvoj dve karijere. Dok je Divac tek počinjao svoju profesionalnu karijeru, Petrović je već bio evropska zvezda.

"On nam je svima bio uzor", kaže Divac u jednom trenutku.

Petrović, još od dana kada je sa Šibenkom osvojio šampionat početkom osamdesetih, važio je za "čudo od deteta": njegova sposobnost da neumorno dribla i pogađa brzo je postala legendarna jer je često uspevao da postigne preko 40 poena po utakmici. On se pojavio posle povlačenja slavne generacije iz sedamdesetih koju su predvodili Dragan Kićanović, Dražen Dalipagić i ostali i bio je neka vrsta mosta između te ekipe i one koja će dominirati svetskom košarkom od 1988. do 1991. godine. Sredinom osamdesetih, u danima kada je Divac tek dolazio u Beograd, Dražen je već bio prvak Evrope dva puta sa zagrebačkom Cibonom i dominirao je u domaćoj ligi. Oni koji se sećaju tih godina znaju da je danas gotovo umorena Crvena zvezda bila jedina koja je pokušavala da se suprotstavi "Vukovima s Tuškanca", kako su zvali ekipu iz Zagreba.

U filmu Jednom braća Divac govori o svom doživljaju i nema perspektivu navijača. Dražena nisu nikada voleli u Beogradu jer i Zoran Radović, nekadašnji kapiten Crvene zvezde i poznati "odbrambeni igrač", nije mogao da zaustavi Dražena kada bi se ovaj raspucao. Tih godina mu je zamerano da se nije sportski ponašao jer bi u trenucima kada je dokusurivao protivnika znao da se okrene ka publici i raduje se zbog dominacije. Naime, tada se mislilo da igrač treba da igra a može da podigne ruku u znak radovanja samo kada se utakmica završi.

Veliki deo filma je posvećen generaciji jugoslovenskih košarkaša koja je u periodu od četiri godine bila srebrna na Olimpijskim igrama u Seulu i ubedljivo osvojila dva evropska prvenstva i jedan svetski šampionat. Divac pripoveda o tome kako su bile organizovane pripreme, kako je tim koji je sa klupe predvodio Dušan Ivković funkcionisao besprekorno, i kako je deleći sobu sa Draženom izgradio sa njim bratski odnos.

"Izgledalo nam je da možemo da igramo zatvorenih očiju", kaže u filmu Dino Rađa, objašnjavajući jedinstvo koje je tada vladalo u timu.

Međutim, slava i sloga koju je taj tim imao (za čije se krajnje domete uvek patetično svi pitaju ovde u Srbiji) nije mogla da spreči ono što su pravi vladari države spremali. Dok je ekipa trenirala, dok su Divac i Petrović osvajali SAD, u SFRJ su se oštrili noževi, kupovale puške i pravili spiskovi za odstrel komšija.

Politika će se najružnije umešati posle finalne utakmice na SP u Argentini 1990. godine kada je Divac otrgao zastavu nekadašnje NDH koju je na parket doneo neki od navijača. Iako su igrači nastavili da se raduju na terenu pod zastavom Jugoslavije, po povratku u domovinu su videli da se nešto krupno desilo. Hrvatima je smetalo što je Divac oteo i sklonio zastavu sa šahovnicom i ništa nije vredelo objašnjenje da bi on uradio isto i da je na terenu bila zastava sa ocilima. U filmu Divac kaže da je to trenutak koji će ga progoniti čitav život.

Ta ekipa je godinu dana docnije, 1991, u kritičnim trenucima po državu odigrala i ubedljivo osvojila EP u Rimu, i to je bilo sve. U SFRJ je počeo rat koji će udaljiti one koji su do tog trenutka bili nerazdvojni.

Govoreći o ratnom periodu, Toni Kukoč, jedna od košarkaških legendi iz Splita, objašnjava u filmu da su morali na neki način da izaberu stranu i da je zbog toga prestala komunikacija sa kolegama iz Srbije.

"Meni su drugari bili na prvoj liniji fronta, familija mi je tu živela", kaže Kukoč.

Divac i Petrović, koji su 1989. zajedno otišli u NBA i čuli se svakodnevno, prekinuli su komunikaciju kako se rat rasplamsavao. U filmu je prikazano da se to dogodilo zato što je srpska strana izvršila agresiju na hrvatske gradove. Divac, koji nikada nije podržavao nijednu političku opciju, izgledao je kao čovek koji zove svoje prijatelje, ali ga oni izbegavaju i tu nema promene.

Čitav odnos dobija na novom značenju kada Dražen Petrović gine u saobraćajnoj nesreći 1993. godine. O tome svi govore kao o užasnom događaju koji ih je sve promenio i potresao. Divac je na odmoru i vest ga tamo zatiče. On čitavu stvar doživljava tragično, naročito što nema ni kome da se javi jer su prijateljske veze pokidane.

Kada se u zimu ove godine pojavi u gostima kod majke Dražena Petrovića, on joj upravo o tome govori i zahvaljuje se što je dobio mogućnost da sa njom o tome razgovara i da ispriča koliko ga je čitav događaj potresao. Scene iz kuće Petrovića su patetične, ali se autori nisu ni trudili da fingiraju dramatizaciju: ljudi sede za stolom, Divac je u Zagrebu posle dvadeset godina, toliko je toga potrebno reći, a da se ne kaže nešto pogrešno što će opet obustaviti komunikaciju. Zvuči vam poznato?

Zato su najbolji razgovori o lepim prošlim danima kada smo svi bili i mladi i lepi i kada je sve izgledalo tako sjajno. Na kraju, Divac odlazi na groblje Mirogoj, a šta se tamo dogodilo, moraćete sami da pogledate.

Jednom braća govori o žrtvama rata na poseban način evocirajući događaje koji su "grejali srca" milionima u nekadašnjoj zajedničkoj državi. Nažalost, za generacije koje su rođene u vreme kada se sve opisano dešavalo i docnije, ovo može da bude samo priča o dvojici prijatelja koji nisu mogli da utiču na svoju sudbinu i koji su uprkos svetskoj slavi bili "lutke u rukama moćnih". Petrović će ostati hrvatska košarkaška ikona, a Divac će pokušavati da "svojima" u Srbiji ostane u sećanju više kao dobar čovek i košarkaš, a manje kao preduzetnik i "sportski radnik". Ovaj film mu može u tome pomoći.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---