---

Između dve vatre >

Lov na 200 najbogatijih

Uspešni poslovni ljudi, naročito od vrste koja je naglo uznapredovala u vreme Miloševićevog režima, suočavaju se ovih dana sa novim izazovima: otmičarima koji znaju kako, od koga i koliko traže, s jedne, i vlastima koje najavljuju oporezivanje ekstraprofita stečenih zahvaljujući "posebnim vezama" sa Familijom, sa druge strane

Skupština Srbije kao da postaje mesto na kom se objavljuju senzacionalne vesti. Na prošloj sednici Dušan Ivković obavestio je poslanike i javnost o početku hapšenja Slobodana Miloševića. Vojislav Šešelj je u ponedeljak 9. aprila otkrio da je predsednik Delta holdinga Miroslav Mišković tog jutra otet. Vest je bila tačna, za razliku od kasnijih novinskih izveštaja u kojima se govorilo o dvojici, trojici ili četvorici maskiranih otmičara, alfa romeu ili lanći u kojoj je Mišković dolazio na posao, gepeku u koji je zaključan Miškovićev šofer, gepeku u koji je ubačen Mišković, zahtevu za otkup od dva i po, pet ili deset miliona maraka...

Otmica je obavljena profesionalno, bar do izvesne mere. Sedište Delta holdinga nalazi se u Geneksovoj kuli kod nadvožnjaka ulice Narodnih heroja i Bulevara Arsenija Čarnojevića na Novom Beogradu. Pri skretanju na službeni podzemni parking pred Miškovićev alfa romeo izleteo je, vozeći unazad, tamnoplavi audi A6 sa zatamnjenim staklima. Iz njega su iskočila trojica maskiranih otmičara koji su, preteći automatskim puškama, primorali vozača da uđe u gepek, a Miškovića ubacili u audi i odvezli se. Oko podneva je od porodice zatražen otkup (najčešće se pominje pet miliona maraka) i obećanje da o kidnapovanju neće obavestiti policiju (koja do srede nije dala nikakvo saopštenje). U utorak rano ujutru Mišković je oslobođen "nakon ispunjenja postavljenih uslova otmičara", prema saopštenju sektora za odnose sa javnošću Delta holdinga (vidi okvir "Javni profil"). Rezerva prema profesionalnosti otmice tiče se podatka da je pre deset dana, upotrebom istog ili sličnog audija, pokušana otmica Miškovićevog sina Marka, takođe na delu autoputa od aerodroma Beograd ka centru grada; MUP je tim povodom izdao saopštenje da postoje indicije o pokušaju otmice. Ostaje nejasno zašto posle toga policija ili Miroslav Mišković nisu preduzeli nikakve mere obezbeđenja.

OTKUP ŽIVOTA: Između svega ostalog, građani Srbije su se proteklih 13 godina vežbali i u sistematskom navikavanju na nerazjašnjena ubistva, državni i paradržavni reket, iznuđivanje, uterivanje dugova i nestajanje ljudi. Visoki policijski funkcioneri uveli su čak i običaj da – svejedno da li iz gluposti ili cinizma – javnost "umiruju" izjavama kako se radi o obračunima između kriminalaca što, eto, u stvari, samo ide na ruku i u korist običnim građanima. Sve dok – nerazjašnjeno, takođe – nisu počele da padaju i ministarske glave. Čak je i nestanak Ivana Stambolića u avgustu prošle godine isprva "objašnjavan" kao obračun zbog dugova.

Mada su u kontekstu "neraščišćenih dužničko-poverilačkih odnosa" ljudi i ranije nestajali, držani u "privatnim zatvorima" dok njihove porodice ili ortaci ne bi namirili dugove ili isplatili ucene, otmice tek od oktobra prošle godine dospevaju u žižu javnosti. Dramatični početak bilo je kidnapovanje Stefana Živojinovića, potvrđeno nekoliko dana kasnije, okončano isplatom ucene i privremenim (?) iseljavanjem Lepe Brene i Slobodana Živojinovića iz Jugoslavije. Otmičari nisu otkriveni. Profesionalizam raste srazmerno zahtevima zločinaca odnosno stvarnom ili fiktivnom bogatstvu žrtava. Ne tako davno, ovde su ljudi ubijani zbog pogrešnog "tipovanja" o količini deviza ili nakita koji drže u kući. Pre dvadesetak dana, 21. marta, policija je – uz jurnjavu automobilima i uzajamnu pucnjavu – na Novom Beogradu uhvatila otmičare Živka Galovića, za čije su oslobađanje tražili 50.000 maraka. Dva dana pre toga uhapšeni su otmičari Dušana Krstovića, koji su za njega tražili 2,5 miliona maraka. U Kragujevcu je oteti Milija Milosavljević 11. decembra uspeo da pobegne pre nego što je isplaćeno dva miliona maraka – ali i kidnaperi su u bekstvu. Slobodan Mandić, otet 30. oktobra u Somboru, takođe je uspeo da pobegne. Trojica otmičara od kojih je jedan radnik saveznog MUP-a, umesto da podele 30.000 maraka, uhapšeni su. "Zaraza" otmica se, izgleda, širi i u pogledu zahteva: za Zorana Panića, kidnapovanog u Aleksincu 13. decembra, traženo je 5500 maraka. Uspeo je da pobegne.

PROFESIONALNE NEVOLJE: Kidnapovanje je svuda u svetu svrstano u najteža krivična dela, za koja se može izreći i smrtna kazna ako se radi o otmici dece, na primer. Zastrašivanje pretnjom smrću – ili, doslovno, traženjem otkupa života – ponekad prate "argumenti" tipa odsecanja uva, što se dogodilo američkom multimilioneru Polu Getiju kada mu je, svojevremeno, otet unuk. Zahtev da se o otmici ne obaveštava policija se podrazumeva, porodice ga najčešće poštuju; sve to videlo se i u slučaju Stefana Živojinovića i u slučaju Miroslava Miškovića.

Što se tiče službe javne bezbednosti, dodatnu nevolju, pomenuće je svaki policajac, predstavlja njena neopremljenost da efikasno deluje. Resor javne bezbednosti MUP-a nema čak ni osnovnu opremu za prisluškivanje, snimanje, osmatranje, da "visoku tehnologiju" obeležavanja novca za otkup ovde ne pominjemo. Sagovornici "Vremena" s većom ili manjom dozom rezignacije pominju da je najveći deo sredstava trošen na resor državne bezbednosti i specijalce ove ili one fele, koji se voze u američkim oklopljenim džipovima opremljenim radio stanicama i paradiraju sa "pecaroškim" šeširićima i u čizmama čija se cena meri stotinama maraka. Pompezno najavljena grupa "Poskok" za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala praktično je raspuštena pod firmom "reorganizacije" MUP-a. Neslužbeno, priča se o neradnicima i nesposobnjakovićima kojih se, navodno, SUP Beograda ratosiljao uvaljujući ih republičkom MUP-u.

Problem koji – i u slučaju učestalih "skupih" otmica – postaje sve očigledniji jeste veza kriminalaca sa resorom državne bezbednosti. Od Arkana, koji se još osamdesetih godina legitimisao kao radnik ondašnjeg Saveznog sekretarijata unutrašnjih poslova, da bi se na dan pred ubistvo sreo sa Radetom Markovićem, načelnikom resora državne bezbednosti – navodno zbog rešavanja socijalnih problema ranjenika i porodica poginulih pripadnika Srpske dobrovoljačke garde – broj raznih "saradničkih veza" iz polusveta i podzemlja razmnožio se dotle da se ponekad teško moglo razlikovati ko su žandari a ko lopovi u toj smrtonosnoj igri.

"PROFESIONALCI": Jedan visoki funkcioner Vlade Srbije smatra da je učestalost otmica posledica sužavanja prostora sive ekonomije, nastalog preuzimanjem monopola na trgovinu naftom i derivatima. Mogućnost nekontrolisanog baratanja novcem – ili, bukvalno, njegovim "skupljanjem sa ulice" – biće uskoro još manja, kada država pod svoju kontrolu stavi i trgovinu duvanom. Ne protivrečeći tom uverenju, poznavaoci načina na koji su delovi policije i podzemlja "uspešno" sarađivali godinama smatraju da se u slučajevima "skupih" otmica sa popriličnom verovatnoćom može sumnjati na bivše ili sadašnje saradničke veze državne bezbednosti. U tom smislu oni jesu "profesionalci", pogotovu što priprema otmice zahteva visoku logistiku – od praćenja žrtve i obezbeđenja sigurnog skloništa, do komunikacije sa porodicom otetih (za potonje se najčešće koriste ukradeni mobilni telefoni, tako da ni prisluškivanje razgovora nije od koristi). Prema neproverenim glasinama, povodom najnovijeg talasa kidnapovanja neki viđeniji ljudi beogradskog podzemlja već su bili na informativnim razgovorima, posle kojih su pušteni.

Ukoliko je pomenuta ocena o sužavanju prostora za nelegalno i nekontrolisano obrtanje velikog novca tačna i ako zaista počinje pucanje dosadašnjih veza podzemlja sa državnom bezbednošću i policijom, doskora zaštićenih sa najviših mesta, onda bi se najnoviji talas otmica mogao posmatrati i kao znak izvesne nervoze i žurbe da se preostalo vreme što "bolje" iskoristi. To, naravno, ne smanjuje rizike i opasnosti, kao što ni skok cena usluga obezbeđenja ne znači da je ono efikasnije.

Na meti su ljudi koji raspolažu velikim novcem i koji – kao u slučaju Miroslava Miškovića – milione maraka mogu da isplate za manje od 24 sata. Otud je neizbežno pitanje ko su takvi i, takođe, povezivanje odgovora sa najavljenim ili započetim akcijama Vlade Srbije. Vuk Obradović, potpredsednik zadužen za borbu protiv korupcije, u petak je izjavio da preduzeća i biznismeni sa famozne "liste 200" često formalno nisu kršili zakon, nego su koristili pogodnosti koje su uživali pod okriljem Miloševićeve vlasti. U utorak je na sednici skupštine Srbije ministar finansija Božidar Đelić najavio akciju vladine komisije za ispitivanje imovine i transakcija. Oni s nešto dužim pamćenjem mogli su da se sete velike akcije za ispitivanje porekla imovine s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina. I ishoda, takođe: za desetine hiljada slučajeva sažetih u nalazima stotina komisija i povezanih u desetine knjiga u Arhivu Srbije niko se nikada nije interesovao. No, čini se da bi na predsedništvu DOS-a usaglašeno i već ove nedelje očekivano usvajanje zakona o oporezivanju ekstraprofita moglo da znači početak nekog raspleta.

EKSTRAPROFITERI: Procene o broju firmi i bogataša koji bi mogli doći pod udar zakona kreću se od 200 do 5000. Nacrtom koji bi trebalo da bude usvojen predviđeno je oporezivanje svih koji su imovinu sticali pod uslovima nedostupnim običnim građanima počev od 1. januara 1989. Izričito su nabrojani korišćenje primarne i sive emisije novca u finansijskim transakcijama; kupovina valute po zvaničnom kursu; iznošenje deviza iz zemlje po osnovu avansnog plaćanja fiktivnog uvoza (tj. sklanjanje novca u inostranstvo); uvoz i distribucija akciznih proizvoda (nafte, cigareta, alkohola, kafe) bez plaćanja carina, uvoznih dažbina, akciza i poreza; uvoznici i izvoznici roba na režimu kontingenata odnosno kvota ako su koristili posebne pogodnosti, korišćenje novca firmi bez plaćanja dažbina (neuplaćivanje pazara, skrivanje prihoda); poslovanje s robnim rezervama pod privilegovanim uslovima (bez licitacije); zloupotreba javnih fondova, sredstava javnih preduzeća, budžeta ili socijalnog osiguranja; nenamensko trošenje sredstava dnevnica solidarnosti, taksi na poslovne transakcije i doprinose solidarnosti za zemljotrese; zloupotreba u privatizaciji preduzeća, stanova i stambenih kredita većih nego što pripadaju, poslovnog prostora i kredita za njih; "pozajmljivanje" sredstava iz piramidalnih banaka i podizanje štednih uloga većih od 10.000 maraka; korisnici zajma za preporod Srbije.

Procene vrednosti pljačke koja je po tim osnovama od 1989. do danas obavljena veoma se razlikuju, a kreću se u rasponu od nekoliko do 30 milijardi dolara. Broj firmi, preduzeća i pojedinaca koji su koristili "pogodnosti" nedostupne običnom svetu – od privilegovanog položaja kakav je, bez konflikta interesa, imao predsednik republičke vlade Mirko Marjanović koji Mirku Marjanoviću, direktoru "Progresa", obezbeđuje poslove, fakultativne obaveze uplaćivanja poreza i doprinosa. Po ovom drugom pitanju samo osam firmi u Srbiji – uglavnom "privrednih giganata" – duguje državi 176 miliona maraka. Od osam do 200 – ili 5000 – ekstraprofitera ima mnogo. Otuda sama lista, to jest imena onih koji će se naći na udaru zakona (vidi okvir "Dopunite sami"), nije važna koliko pitanje hoće li ove vlasti imati volje, snage i sposobnosti da stvar (is)teraju do kraja. I, naravno, ostaje ono večno pitanje: ko će se izvući, u ime kog interesa i po koju cenu? U ovom drugom slučaju, otmica za mnoge može biti jeftiniji oblik jednokratnog poreza.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---