TV manijak >

Lice katastrofe

Zemljotres u Kraljevu je protekle nedelje svakako bio medijski događaj prvog reda. Elementarne nepogode ove vrste su za televiziju najbolji test profesionalnosti, jer osim ekskluzivnosti i eksplozivnosti veoma brzo traže "dublju priču". Kada se prve noći zatreslo – naučili smo da na televiziji tražimo informaciju o epicentru. RTS je istini za volju prvi javio da je u okolini Beograda bio zemljotres, ali je bilo potrebno oko sat vremena da saznamo podatak o epicentru – u Kraljevu. Na internetu je ta informacija bila dostupna posle desetak minuta. Prva pouka je dakle jasna – Svet je Jedan, a klimatske, seizmološke i atmosferske prilike delimo sa drugim narodima, baš kao i informacije o njima. Paradoksalno, ali zemljotres nam pokazuje da kada drma u Kraljevu, to se oseća širom Evrope. Poseban kuriozitet predstavlja spor RTS-a i Televizije Pink, jer je ružičasta televizija bez dozvole maznula sliku sa javnog servisa. TV-snimak zemljotresa tako postaje u medijskom smislu predmet krađe, koja se paradoksalno pravda – opštim interesom.

Druga faza medijskog pokrivanja zemljotresa tekla je mnogo uvežbanije. Jedan za drugim su na televiziji prodefilovali predstavnici vlasti koji se drže nepisanog medijskog pravila da se briga o građanima meri brzinom pristizanja na mesto nesreće. Verovatno je to rezultat iskustva u kampanjama, ali Kraljevčanima je kao i ostalim gledaocima veoma brzo (i svaki put sve brže) bila muka od tog paradiranja. Mudri političari zato ne jašu dugo na ovom talasu, gde se simpatija začas okrene u suprotnom pravcu.

U trećoj fazi ekranizacije, medijska mašina je počela da šlajfuje, ponavljajući apele za pomoć i brojeve žiro-računa i iznova emitujući iste snimke čišćenja šuta. U tom trenutku, počeo sam da gledam isključivo lokalnu televiziju Melos (inače riznicu opskurnih narodnjaka), koja je u celini program posvetila slikama iz Kraljeva i okoline. Jedino tu sam video kako izgleda šteta i šta govore obični ljudi o nesreći koja ih je snašla. U ovoj fazi (koja manje-više još traje), vesti o zemljotresu svode se na informacije o naknadnim udarima pri smirivanju tla. Po logici stvari, ti postudari biće sve slabiji, pa će se tako gasiti i priča o zemljotresu u Kraljevu.

Kada se stihija smiri, glavni junaci TV-priče moraju da budu obični ljudi. Svaka tragedija ima svoje žrtve i svoje heroje. Mi smo samo saznali za dvoje poginulih. Moramo da vidimo i čujemo još onih koji su ostali pod vedrim nebom i one koji su došli da pomognu. Figurativno rečeno, umesto slika sa lica mesta (što se svodi na slikanje ruševina), želeo bih da vidim ljudska lica i lične sudbine. Tako se iz svake nesreće nešto nauči da bi se sledeći put šteta umanjila, ali mnogo važnije, stvara se osećaj solidarnosti i empatije. U protivnom, dobijemo slike tragedije, brojke iz rebalansa budžeta i nekakve komisije za procenu štete, kojima nedostaje ljudstvo. Kao u onoj priči Laze Lazarevića, počinje trka za milostinjom – sve će to narod pozlatiti!

Ono što je zemljotres otkrio, a što je mene najviše zabrinulo, jeste tektonska pukotina između Beograda i ostatka Srbije. Ma koliko se govorilo o nekakvoj regionalizaciji, činjenica je da postoji sve dublje nepoverenje ljudi u unutrašnjosti Srbije u odluke koje stižu iz Beograda. Nekoliko puta su Kraljevčani apelujući za pomoć upotrebili izraz: "nek ovo vidi Beograd!" Ja sam taj izraz razumeo kao poruku Vladi, ali i nekakvom Centru gde se odlučuje o svemu, pa i o sudbini ljudi pogođenih zemljotresom. Ovakav izraz govori i o suštinskom jazu između Države i Građana, gde ona nije u njihovoj službi, već je ona tamo u Beogradu i treba je moliti i umilostiti.

Dobar primer je priča o Mionici, gde je pre 12 godina sličan zemljotres devastirao čitava sela. Mnoge od kuća ni do danas nisu obnovljene, a tempom kojim pristiže pomoć za obnovu, Mionica će biti obnovljena za 20 godina. Po toj logici (12+20), Kraljevo će biti cakum-pakum sređeno 2042. godine. Pokazalo se da i naša Vlada duguje za struju i ostale komunalije, pa ne treba očekivati da bude previše od pomoći. Što se tiče obnove, jedini racionalan zaključak koji možemo izvesti jeste savet građanima da se mogu pouzdati samo u sebe i da svoju budućnost ne planiraju na osnovu obećanja. Nije to osobina samo ovdašnje vlasti, nesrećni stanovnici drevnog italijanskog gradića Akvila i danas žive u privremenom smeštaju. Vlast veoma brzo pronađe druge prioritete za finansiranje, čim se zemljotresi umire.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---