Teorija i praksa nataliteta >

Podizanje dece na zajam

Svi pamtimo crtani film sa sinom Nebojšom u kojem pevac Sofronije, pošto dobije daskom po glavi, kaže: "Velika je glavobolja biti majka." Ko je bio dovoljno hrabar da postane majka u Srbiji, verovatno jako dobro zna o čemu je reč

Zbog visokih cena dečjeg programa, roditelji u Srbiji kupuju isključivo ono što predstavlja neophodan trošak – kozmetiku, dohranu, kašice – dok se krupnije stvari, kao što su kolica, kreveci, hranilice i sve što se od odeće može sačuvati u pristojnom stanju, razmenjuju i nasleđuju. Angela iz Kruševca, ponosna majka troje dece, kaže da je većinu dečije odeće "nasledila". Stvari je razmenjivala sa zaovom, sestrom i sestrinim deverom, pri čemu su iste stvari prošle kroz ruke i noge desetoro dece u četiri porodice. Kaže da su najkvalitetnije bile one koje je dobila od strica iz Švajcarske, kupljene za njegovog sina još 1988, uključujući i krevetac iz koga je prve korake do sada napravilo šestoro dece, među njima i Angelino troje. Ona kaže da je krevetac još uvek u dobrom stanju i da ga je potrebno samo išmirglati i ofarbati.

To "neophodno" će za roditelje dvomesečne bebe iznositi mesečno oko 5400 dinara: pelene oko 3500, vlažne maramice oko 350, kupka oko 200, tuferi oko 600, Pavlovićeva mast oko 250 i fiziološki rastvor, hidrogen, štapići za uši, jod, papirne maramice – sve zajedno oko 500 dinara. U ovaj trošak nisu uračunate flašice i cucle čija cena varira u zavisnosti od proizvođača i uzrasta deteta, i artikli čija potrošnja zavisi od toga da li se dete doji ili ne, kao što je dohrana – po kutiji od 600 do 1000 dinara, ali i pumpe i tuferi za dojke. Iz troškova su izuzeti i deterdžent, struja i igračke. Ovde treba napomenuti i da troškovi za dete variraju u odnosu na uzrast, pa dvomesečna beba ne košta isto koliko i predškolac, čije su, recimo, potrebe za igračkama, bojicama i aktivnostima van kuće veće. Oni snalažljiviji velike nabavke kašica i pelena obavljaju u Hrvatskoj ili Mađarskoj i tako, zajedno sa troškovima puta, uštede do 100 evra mesečno.

Što nije malo ako se uzme u obzir da republički prosek plata za septembar, bez poreza i doprinosa, iznosi 34.570 dinara, a potrošačka korpa za isti mesec 38.360. Kada se od zbira dve prosečne plate odbije jedna prosečna potrošačka korpa, ostaje svota od oko 30.000 dinara. Ona se dalje deli na račune, odeću, obuću i potrebe naše dece. Neophodno je napomenuti da je za statistički proračun korišćen raspon plata od 77.854 do 15.749, pa nas ta donja granica vraća još jednoj Sofronijevoj replici: "Računica je jasna: ništa i ništa su – ništa!", koja važi i u slučaju izračunavanja šta se sve može kupiti dečijim dodatkom koji mesečno iznosi 1946 dinara po detetu, odnosno 2875 za samohrane roditelje. Aleksandar i Aleksandra, roditelji petogodišnje Olivere, snašli su se i sa malim primanjima pa igračke kupuju na zemunskom buvljaku – polovne. Pošto Aleksandra ne radi, a Aleksandar je doskora radio "na crno", Olivera ne pohađa ni privatni ni državni vrtić, budući da u državnim ustanovama prioritet imaju deca zaposlenih roditelja, kao i deca iz osetljivih grupa (Romi i deca sa posebnim potrebama), a za privatne nemaju novca. Dragana Soćanin, predsednica udruženja "Roditelj" kaže da je lakše odgovoriti na pitanje šta sve roditelji ne uskraćuju sebi i deci, nego na pitanju šta uskraćuju. "Primanja su takva da kada obezbedite ono najosnovnije, ne ostane novca ni za šta više."

I tako se sam od sebe nameće još jedan televizijski citat: "Ništa nije onako kako izgleda." S jedne strane smo bombardovani pričom o "beloj kugi", a sa druge?

Smilja, majka jednoipogodišnje Vesne, kaže da se poslodavac tokom trudnoće ponašao prema njoj kao da ne postoji, da bi joj pred sam kraj porodiljskog bolovanja rekao da se ne vraća na posao, pošto firma nema mnogo posla. Samo nekoliko nedelja kasnije otvorio je konkurs za njeno radno mesto, pod potpuno istim nazivom. Teško je dokazati da je poslodavac otpustio porodilju zato što je porodilja, a i veoma se mali broj žena, kojima je poput Smilje kasnila plata tokom trudničkog i porodiljskog bolovanja, odlučuje da prijavi poslodavca iz straha od gubitka posla i teškog pronalaženja novog. Inspekcija rada reaguje po prijavi, ali nikoga nije briga šta se sa radnikom dešava posle i ne razmišlja o mehanizmima kojima bi on mogao biti zaštićen od odmazde. Drugi posao je jako teško naći, posebno ukoliko novi poslodavac sazna da ste prethodnog prijavili Inspekciji rada. Dragana Soćanin, predsednica udruženja "Roditelj", kaže da je veliki problem što se svi ne bunimo: "U neke institucije nemamo poverenja s pravom, a u neke institucije nemamo poverenja zato što ih ne koristimo. Mislim da bi sasvim drugačija situacija bila ako bismo barem pokušali da koristimo zakone."

STRATEGIJA BEZ TAKTIKE: Dragana Soćanin kaže da oni kao nevladina organizacija imaju zadovoljavajuću saradnju sa Ministarstvom rada i socijalne politike, kao i da je dosta njihovih komentara na vladinu Strategiju za podsticanje rađanja usvojeno, kao organizacije koja u odnosu na Ministarstvo ima mnogo više uvida u situaciju na terenu i potrebe običnih smrtnika. S druge strane, veliki problem predstavlja činjenica da se ta strategija ne primenjuje aktivno i sistematski. Iako postoje zakonske mogućnosti da otac koristi pravo na bolovanje zbog nege deteta, odnosno da roditelji koriste klizno ili skraćeno radno vreme, kao i rad od kuće, pravo konačne odluke ima poslodavac, već prema proceni potrebe posla. To žene, pre svega, dovodi u situaciju da moraju da biraju između karijere i porodice, a institucija očinstva i uloga oca se ne promoviše dovoljno. To su mere koje ne podrazumevaju novčane izdatke za državni budžet. Ali i njihova primena čeka neka bolja vremena, kao i jednokratna isplata roditeljskog dodatka. Soćaninova kaže da je roditeljski dodatak za prvo dete paradoksalno najmanji, u situaciji kada roditelj mora sve novo da nabavi. Sa druge strane, veće sume novca za drugo i treće dete isplaćuju se u 24 mesečne rate, koje inflacija, pre ili kasnije, pojede.

"Strategija za podsticanje rađanja doneta je kao dokument kojim bi trebalo prikupiti poene za ulazak u Evropsku uniju, budući da spada u dokumenta koja smo obavezni da usvojimo. Ona sama po sebi nije loša, ali se, nažalost, ne primenjuje. Osim toga, veliki je problem što smo preuzeli evropsko radno vreme od devet do pet, ali nismo usvojili nijedan element olakšice za porodicu pri primeni takvog radnog vremena, koji odavno postoje u zemljama EU", dodaje Dragana Soćanin. Tek je donošenjem Strategije za podsticanje rađanja početkom 2008. godine produžen rad vrtića do šest sati i tako usklađen sa radnim vremenom roditelja. Jedan od komentara nevladinog sektora na Strategiju koji je odbačen bilo je i uvođenje obaveznog vrtića u novim poslovnim zgradama, koji bi omogućio rani povratak majki na posao, ukoliko to one žele ili poslodavac to od njih traži, a bez većih posledica po porodicu. Taj sistem, odavno u primeni u zemljama EU, mogao bi imati pozitivan rezultat u promeni slike koju poslodavci imaju o zaposlenoj majci kao opterećenju u procesu rada. Sa druge strane, istraživanja pokazuju da su žene daleko lojalnije radnice i da će se teže odlučiti na promenu firme, upravo zbog potrebe za sigurnošću.

I tako, dok "sami sebe zaplićemo, sami sebe otplićemo", uživajte u deci. Ništa drugo nam ne preostaje. To ne košta ništa. A traje – zauvek.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---