Kriminal >

Zlatna mladež devedesetih

Kad neko običan, iz ovakve ili onakve porodice, siromašne i poštene, poremećene i problematične, od roditelja sa kriminalnom prošlošću, iz dobre građanske kuće čak, zađe u kriminal – to i nije neka senzacija. Odnekud smo svi potekli, pa i kriminalci. Ali, kad zaglavi neko dete slavnih i poznatih roditelja – e, to je onda nešto sasvim drugo

Ovih dana uhapsilo je Vojkana Stojičića, sina bivšeg v.d. ministra unutrašnjih poslova Badže Stojičića, Miloševićevog omiljenog policajca. Briljantna karijera Badžina okončana je u piceriji Mamma mia, na stotinak metara od zgrade MUP-a, dobro grupisanim rafalom iz automata, u aprilu 1997. Bio je u društvu nekog carinika, torbe sa 700.000 maraka i svog sina Vojkana, tada sedamnaestogodišnjaka. Počinilac je ostao nepoznat, mada neki tvrde da su ga ubila ona dvojica Švaba, Hekler i Koh, dok Buca Đurić, bliski saradnik i šef beogradske policije u to vreme, kaže da su ga ubile cigarete. Badža Stojičić nije bio pušač, nego sportista i napredovao je nekako više po fiskulturnoj liniji.

Bilo kako bilo, mlađi Stojičić počeo je posle nekog vremena da prolazi kroz evidencije po narkomaniji i pratećim imovinskim deliktima. Sada je pao zbog serije provalnih krađa, navodno po stanovima bogatijih ljudi od kojih su neki prijatelji pokojnog oca: fudbaler Nenad Bjeković, čaršijski lik Andrija Drašković (odranije poznat i drugim organima, a ne samo pokojnom Badži) i još neki, kako piše "Blic". Tu se sada krenulo u neizbežno psihologiziranje: dečko se potresao; uživao je podršku gde treba, pa je posle ostao na suvom; itd. Svako radi gde zna i može, kazaće vam policajci: neko trafiku i kladionicu, a neko gajbu punu ko brod. Nije Vojkan Stojičić jedini, bez brige. Imamo, srećom kratak, niz sinova znamenitih ljudi koji su ovako ili onako ušli u OKI (operativni kriminalistički indeks) u poslednjih dvadesetak godina i tako stekli medijsku slavu. Zvezdan Slavnić, sin poznatog košarkaša, odležao je osam godina zbog ubistva. Društvo mu je pravio sin Vlade Kovačevića Trefa, osuđen na deset godina jer je ubio čuvara u očevoj firmi tokom pljačke sedam miliona maraka ne baš najjasnijeg porekla. Tref je takođe stradao, i on od cigareta, kažu, ali se njegov štićenik i prijatelj Marko Milošević (od oca Slobodana i majke Mire, rođene Marković) izvukao. Na vreme je zbrisao u majčicu Rusiju od krivičnog progona za nasilničko ponašanje, nanošenje telesnih povreda i – u odvojenom postupku – za šverc cigareta. Sticajem nimalo slučajnih okolnosti, u tom istom predmetu okrivljena je i Trefovica, udovica Bajrušević, ali ona se brani sa slobode, uz kauciju; ishod tog procesa neizvestan je. Marko, ljubi ga mama, obogatio se noseći gajbe, kao što znamo, a viđan je po srednjoazijskim bivšim sovjetskim republikama, gde Interpol ne zarezuju mnogo. Mama Mira takođe se sklonila u Rusiju jer policija želi s njom da razgovara o nekim stvarima, uključujući i ubistvo Slavka Ćuruvije, mada ta želja nije baš fanatična. Kćer Marija takođe je bila sklona "incidentnom ponašanju", ali prolazi samo po onoj blesavoj pucnjavi pred vilom Mir, kad je hapsilo tatu. Sin bivšeg predsednika Zorana Lilića, Darko, prolazi kroz evidenciju po nasilničkom ponašanju, sprečavanju službenog lica u vršenju službe i po iznudi, kako piše "Blic".

Ima i ozbiljnijih slučajeva: Luka Bojović (od oca Vuka, direktora Zoološkog vrta), trenutno u bekstvu, još početkom devedesetih počeo je da se ističe u kriminalnom podzemlju (pamti se izvesna pucnjava u kafiću Trozubac u Nušićevoj, koja je bila zataškana). Luka je, u međuvremenu, stvorio veoma efikasnu nevladinu organizaciju na planu heroina i učvrstio se. Imao je bratsku saradnju sa sličnim firmama iz Crne Gore i drugih susednih zemalja. Njegova desna ruka i putujući ambasador je i izvesni sin izvesnog bivšeg strašno važnog okružnog tužioca, koji rado tuži novine (što nije čudno), ali i dobija parnice (što je već čudnije, s obzirom na notorno poznate činjenice o njemu), pa ga nećemo pominjati po imenu. Taj sin, ljubi ga tata, u poslednje vreme nešto je proredio svoje boravke u Srbiji i Beogradu – od kada je za Lukom Bojovićem i njegovom grupom raspisana poternica zbog atentata na Andriju Draškovića, Zorana Nedovića i Branka Jorgu Jeftovića; o heroinu i da ne govorimo. Neko ima tatu, neko mamu, a neko tasta. Vanja Bokan, sin uspešnih roditelja, rano je pokazao talenat za poslove, ali su ga nepravedne i ničim zaslužene sankcije 1992. iz posla sa najskupljom firmiranom garderobom ("Made in Romania", pa zašivamo etikete) oterale u trgovinu cigaretama. Tu se istakao. Njegov tast, naime, bio je gen. Neđo Bošković, načelnik, da prostite, Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije 1992–1993; Slobo ga je brzo izgustirao i smenio. Sklonio se u Crnu Goru, Gospodar mu je sve milostivo oprostio i danas je savetnik crnogorske vlade za već nešto. Dok si rekao "Sacra corona unita", dakle, Vanja je već imao dva "Iljušina 76" i srećno leteo iz Roterdama i Švajcarske za, kao fol, Azerbejdžan i slična mesta. Avioni puni cigareta sletali su u Golubovcima i Tivtu "iz razloga tehničkog kvara" (izgovor zbog sankcija) i nastavljali dalje prazni. Već 7. oktobra 2000. Vanja Bokan ubijen je u Atini, gde se bio udobno smestio, dok je izlazio iz svoje "mečke" 500 C. Legenda kaže da je bio iznerviran; počeo je da preti da će sve da ispriča: kako su ga Cane Subotić i Marko Milošević istisnuli iz posla s cigaretama, jer su srbijanskim funkcionerima iz carine i MUP-a omogućili povoljnije ugrađivanje itd. Vanju je bio glas da je cicija, dodaje legenda.

E, sad: šta je svim ovim koloritnim likovima zajedničko? Jesu li im zajedničke cigarete, heroin, nasilničko ponašanje, ubistva, ugrađivanje u unosne poslove iz povlašćene pozicije, bogaćenje bez poreza itd.? Ili im je zajedničko to što su sve to mogli zato što su ih tate i mame, tastovi, rođaci... štitili? U vreme Slobinog bezdržavlja nije bilo jednostavno uhapsiti sinove dokazanih "patriota" poput Bojovića, Lilića i drugih; o Marku i da ne govorimo. Mladi Slavnić je – istini za volju – radio sam, uz neodobravanje porodice. Vanja Bokan bio je em zet, em koristan za državu – dok je bio koristan, to jest. Vojkan Stojičić bio je kolegino siroče, dok nije bilo prekasno. Onaj bezimeni saradnik Luke Bojovića bio je sin jako važnog okružnog tužioca u vreme nenarodnog režima, dok Luka nije dolijao. Ukratko, imali su bolju startnu poziciju. Možda bi ionako uspeli, ali ovako je bilo lakše.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---