---

Organizatori muzičke konferencije MaMA u Parizu upitali su nekolicinu zanimljivih ljudi iz muzičkog biznisa i srodnih disciplina šta misle na koji način će muzika biti prisutna u našim životima kroz petnaest godina. Dobili su sedam mogućih scenarija o budućem obliku muzičkog sveta 2025. godine

Sredinom oktobra našao sam se u Parizu, gde je prvi put održana jedna muzička konferencija internacionalnog značaja, pod imenom MaMA, "The international professional music event" (http://edition2010.mama-event.com/en). Osim što smo opet otkrili koliko se u Francuskoj ceni druženje, mogli smo da ustanovimo da je Pariz jedinstveno provokativan baš za ovakva suočavanja – pored baze u Elysée Montmartre, čuvenoj koncertnoj sali u kojoj se istorija pisala od 1807, cela konferencija se odvijala u onim ikoničnim predelima ispod crkve Sakr ker, dakle na Monmartru i Pigalu, gde među malim kafeima, orijentalnim pekarama, fancy restoranima i javnim kućama, bendovi uveče nastupaju u blještavo respektabilnim prostorima koji se vuku tuda još od XIX veka. Preko dana, zahvaljujući prijateljima iz Francuskog kulturnog centra, niz bitnih sastanaka ispunjava dnevnu satnicu, ali van toga ovde samo jedan panel zaista privlači pažnju – srećom, on je zaista izuzetan: zove se "Muzik 2025: scenarios for our future" i posvećen je mogućim viđenjima kako će izgledati muzički svet 2025. godine, sa osvrtom na stanje planete...

Vrsni organizatori su, naime, prevazišli maštu kad su upitali nekolicinu zanimljivih ljudi iz biznisa i srodnih disciplina šta misle na koji način će muzika biti prisutna u našim životima kroz petnaest godina. Sedam scenarija o budućem obliku muzičke industrije koje su oni poslali bili su ponuđeni na uvid svim učesnicima, funkcionišući kao uvod u diskusiju uživo, i još se mogu pročitati na sajtu konferencije.

Situacija na terenu se menja toliko brzo da ceo napor više nalikuje na skok u bazen dok još nismo sigurni ima li u njemu vode, ali uloženi trud da se razmišlja o trendovima iza ćoška donose nam razne zabavne analize – od indijskog hit-intelektualca, neurologa Aniruda D. Patela (Aniruddh D Patel), preko jednog od prvih sociologa rocka, slavnog Sajmona Frita (Simon Frith, "Sound Effects") do Tima Renera (Tim Renner), menadžera jednog nemačkog radija, svi se slažu da nam budućnost već ispostavlja neke račune.

Ali, da li ima muzike u tom vremenu i na toj lokaciji?

DIGITALNI TRAGOVI: Verovatno ste primetili kako izvestan umor od budućnosti počinje polako da zahvata sve načine na koje razmišljamo i ponašamo se. Budućnost nam izgleda kao nešto u čemu ćemo raditi svaki dan ono što već sada radimo, dakle kao nešto ne baš primamljivo. Nade nekako baš i nema; svi znamo da je vera relativna stvar, a milosrđe se slabo zadržava tamo gde je potrebno.

Stare strukture poslovne moći su se raspale na naše oči i danas je svet igralište za sve i svakoga, svi su sa svima u komunikaciji i svi sa svima mogu razmeniti muziku. Toliko smo zasićeni sadašnjošću da nam se čini verovatnim da je budućnost već potrošena.

Vreme je da počnemo da razgovaramo na drugi način. Mi, moderni ljudi, imamo pristup svim kulturnim sadržajima koje želimo u svakom trenutku. Pa čak i ako to u ovom trenutku nije slučaj, dovoljno je saznanje da potencijalno jeste tako.

Ovo je nešto se nikad ranije nije dešavalo. Prema tom procesu odostupnjavanja informacija svih vrsta, treba se odnositi sa novom odgovornošću. U središtu ovog procesa sve što je malo, kućne platforme za svakodnevno trošenje, tailor made tržišnih recepata za bolji život. Promena nije još dosegla sve oblasti, ali u sferi distribucije i prodaje muzike ima vidljive posledice, i to u tom smislu što naizgled sve što je veliko – nestaje.

Velike izdavačke kuće postaju muzeji muzike, koji drže prava na onu staru, uvek popularnu muziku, dok novu muziku sve više kontrolišu tzv. male kuće, odnosno izdavači koji su sve više pod kontrolom samih autora i njihovih menadžera.

Velike prodavnice albuma, u onom klasičnom smislu, polako postaju stvar prošlosti – u Londonu, HMV megastore je danas nešto gde možete popiti espresso dok slušate neku ploču, kupiti karte za koncerte, pa čak i čuti neki manji koncert, dakle kombinacija koncertne sale, audioteke i prodavnice.

Veliki rok bendovi i velike turneje su kao koncept gotovo na izmaku. Pravi hit su mali, intimni festivali, na proplanku na brdu, kao što je čuveni nemački Haldern Pop – mesta na kojima zaista vidiš izbliza muzičare, a možda ih i sretneš.

Da li se brzina kojom se raspada svet velikih sistema zaista može smatrati krajem muzike kakvu smo do sad znali?

Ne baš, kažu odrešito govornici na panelu.

KRAJ ARTEFAKTA: Evo jednog podatka: kad bi ljudi sad prestali da prave bilo kakve nove kompozicije, i kad bi svi danas počeli da slušamo do sad snimljenu muziku, ne bi do kraja života uspeli sve da preslušamo. Ne da će to nekog sprečiti da je pravi – u ovom času se proizvodi više muzike nego ikad u poznatoj istoriji. Ovaj riplijevski podatak ne znači nam mnogo, jer više ne znamo ni ko je Ripli, niti smo u stanju da se mnogo čudimo. Zaboravili smo i kako to izgleda.

Ipak, jasno je da postoji jaka i neupitna potreba da se muzika pravi i deli sa drugima. Osim toga svi učesnici pomenute debate složili su se da je nova generacija, rođena u vreme početka digitalizacije, oko 1995, prva generacija suočena sa nesavladivom količinom dostupnih informacija. Dok su se naraštaji pre 1995. dovijali i borili da nekako dođu do informacije – bilo kakve – o bendu koga vole, danas je mnogo važnije izbeći suvišne i nepotrebne podatke kojima nas zasipaju. Naraštaj ovog veka mora da se bori da dođe do kvalitetne informacije u moru šumova, tako da razvija veštine usmerene na izbegavanje informacija, na odabir, a ne na izlaganje njima.

Ova borba za manjak informacija, odnosno za izbegavanje overloada, ogleda se u promeni karakterističnog ponašanja potrošača muzike, koji više ceni kad do nečeg dođe sam, nego da mu se to servira kao gotovo, više ceni bilo kakvu proaktivnu ulogu, u kojoj se oseća kao da on vodi igru, nego kad mu je nešto dato. Mada je u ovom trenutku višestruko zbunjen, jer ne zna gde da ide da kupi ploču ili CD, ne zna čak ni da li da kupuje ili downloaduje, ne zna ni gde da se obavesti šta je "in" i ne može da se reši da li je važniji "sadržaj" ili "fazon", savremeni kupac vrlo dobro zna da drži do sebe, traži što jeftinije i ako može džabe.

Drugi važan podatak jeste da muzika gubi materijalna svojstva – nova, digitalizovana privreda nije više zasnovana na materijalnim primercima, nego na fajlovima, koji stoje u "oblaku" na netu i uvek su dostupni. Slatka priča koju je ispričao Tim Renner govori o tome: "Kupili smo nov kompjuter, a mojoj mlađoj ćerki iPod. U jednom trenutku je spazim kako odnosi sve svoje CD napolje van kuće i pitam je šta namerava da uradi s njima? Kaže: pa da ih bacim, sve sam snimila da slušam na iPodu. Stvarno – a šta ćemo da radimo u neverovatnom slučaju da se iPod pokvari? Ne brini, sve sam snimila na hard drive..." Nerazumevanje je kompletno. Nova generacija nema odnos prema materijalnim objektima, niti deli našu naklonost za buđave stranice knjiga, miris omota vinilnih ploča ili prašnjave i puknute kutije kompakt-diskova. Naše uobičajeno neracionalno ponašanje sa čuvanjem kupljenih artefakata pokazuje da smo ili veoma bogati prostorom i vremenom, ili da nismo ni najmanje odgovorni, ali da u svakom slučaju nismo više iz ovog mobilnog vremena.

Konačno, Anirud D. Patel, neurolog je koji od 1998. istražuje, ali je pre tri godine prvi objavio knjigu u kojoj se pozabavio odnosom muzike, jezika i rada mozga – smatra da postoje ozbiljni razlozi zašto muzika uopšte postoji, te da je ona transformativna tehnologija uma. Smatra se dokazanim da ovaj ljudski proizvod ustvari ima efekte na ne-muzičke oblasti kao što su upotreba jezika i pažnja, mada je jasno da nas muzici privlače pre svega dve stvari – prenošenje emocija i strukturisanje rituala. Sasvim je jasno zašto, onda, nikad neće nestati potreba da se muzika pravi, jer će uvek biti emocija koje bismo hteli tim putem da izrazimo i prenesemo drugima, kao i važnih društvenih rituala u kojima želimo ili moramo da učestvujemo.

Dakle, na osnovu iznetog izvedeno je sedam zaključaka koji jasnije ocrtavaju moguću budućnost muzike:

1. nemamo pojma o pametnim načinima na koje će se muzika prodavati 2025, ali znamo da će biti jeftinija nego ikad;

2. već je polako počelo doba nematerijalne stvarnosti, muzika je stalno dostupna i zauzimanje fizičkog prostora kompakt-diskovima veoma je neekonomično i neekološki;

3. muzika postaje deo oblasti usluga, a ne prodaje robe;

4. muzičar postaje centralni deo te oblasti oko koga se vrte menadžeri raznih oblasti i tehničari koji ga povezuju sa publikom;

5 snimljena muzika više nije glavni oblik u kome se ona prodaje, to je pre iskustvo uživo;

6. to iskustvo uživo više neće biti deo monster turneja i koncerata, nego malih intimnih događaja koji su često i lako dostupni;

7. muzika ima svoju neurološku ulogu, i potreba za njom neće nikad nestati.

ČUDNI DANI TRAJU: Stvari mogu postati još čudnije. Snimljen pre tačno petnaest godina sa radnjom smeštenom u poslednji dan 1999, kultni film Ketrin Bigelou Strange Days, možda je došao po svoje deset kalendarskih godina kasnije u odnosu na vreme radnje koju prikazuje – u jednom od ponuđenih scenarija na tribini "Muzik 2025", u formi muzičko-fantastične priče govori se o mogućnosti da se preko čipa na svoju odgovornost ugrađenog u mozak muzika doživljava punije i plastičnije nego ikad. Tehničko izvođenje ove cyberpunk realnosti nije tako daleko i neobično podseća na oživljenu virtuelnu realnost i prenošenje sećanja iz pomenutog filma. Lik futurističke rok zvezde koji Džulijet Luis predstavlja u svojim nezaboravnim momentima, zove se Faith (Vera) i predstavlja metaforu vere u ljubav i sve dobro glavnog junaka, smotanog detektiva Ralfa Fainsa – još jednom, filmska poezija je dala najbolju dijagnozu šta nam nedostaje na ovom putu u neumitnu buduću stvarnost zasnovanu na vulgarnoj komercijalizaciji svih naših potreba.

Ali, može biti i još čudnije: Nil Jang je u intervjuu za magazin "Q" pre desetak godina rekao nešto pomalo misteriozno. Upitan kako vidi digitalni način beleženja u odnosu na analogan, u svetlu njegovih ličnih priprema za objavljivanje CD box seta na kome je radio sa svojim vernim toncem, kopajući po starim arhivama svojih snimaka, on je izjavio da će vreme digitalnog beleženja zvuka biti zapamćeno kao "mračno doba". Sve što podrazumeva seckanje analogno zabeleženog zvuka i njegovo sastavljanje kao informacije u digitalnom svetu, po njemu nema veze sa tehničkim mogućnostima koje već sad postoje, i predstavlja svetogrđe koje se čini samo radi lakše distribucije i prodaje muzike. Po njemu, već postoje laboratorije u kojima se istražuje organsko beleženje zvuka kao jedini veran način memorisanja i reprodukovanja. Na šta je mislio nikad kasnije nije objasnio, ali napredak biotehnologije obećava da je Jang možda suštinski pogodio glavnu temu – vernost reprodukovog iskustva biće sve važnije pitanje.

Na kraju uspešne i zabavne tribine, tu je i naš govornik, Vladimir Vodalov iz Exita – festival je dobio posebnu reč zbog inovativnog pristupa besplatnoj distribuciji muzike. Pozvan da zaključi celu priču jednom rečenicom o poziciji muzike u budućnosti, on je odlučno poentirao sa: music will be free, što je propraćeno iskrenim aplauzom. Međutim, da li će biti slobodna (free) ili besplatna (for free), to su dve stvari, i ova dilema se u nekim krugovima razvija u žustru raspravu po završetku debate...

Izašli smo napolje iz starog bioskopa koji je bio domaćin ovom razgovoru, engleski delegati nisu imali mnogo lepog da kažu o francuskoj organizaciji, pošto se sve vreme čulo neko kuče kako laje iz obližnjeg dvorišta. Nama ta komšijska familijarnost nikako ne smeta, čak deluje umirujuće kao kontrast prizorima zapadnog sveta u stanju neobičnog previranja. I dok milion ljudi upravo protestuje na ulicama Pariza protiv Sarkozijevog plana da smanji penzije, dok su rafinerije blokirane i niko nije siguran koji avioni sutra poleću, postaje jasno da upravo jesmo u budućnosti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---