---

 

Osmeh u parku

"Prebijanje, otimanje i zaštita"; VREME 1043-1044

Meni je jasno zašto se toliko priča o dečjim pravima, fizičkom kažnjavanju, pedofiliji... Ovo što sad svakodnevno isplivava, dešavalo se uvek, ali zakopano najčešće unutar porodice sa prećutnim nemešanjem onih koji su to znali. Ali da ne bismo upali u drugu krajnost koja je možda isto toliko opasna treba reći i sledeće:

Deci je potrebno poverenje u ljude i u svet! Poverenje je prvi korak neophodan u zdravom odrastanju (psiholog Erik Erikson je to lepo opisao kao krize identiteta koje čovek treba da savlada u svom razvoju, a sticanje poverenja je prva), a pitanje je da li je to moguće ako se svi u strahu od optužbi za pedofiliju sklanjamo od dece, a roditelji sumnjičavo gledaju svakog ko se njihovom detetu makar osmehne u parku.

Često se pitam da li su možda kontraproduktivna upozorenja deci da postoje razne čike sa sumnjivim idejama, i da ih se treba kloniti. Kad sam radio u školi moja deca su jurcala svuda okolo, a zabrinutim roditeljima sam objasnio (i oni to uglavnom prihvatili) da je lakše izlečiti jednu polomljenu ruku ili nogu nego lečiti hronične krive kičme i atrofiju kao posledicu nekretanja. Bojim se da je slično i sa odnosom odraslih i dece koji je u velikoj krizi. Roditelji skloni batinama su ostali bez "sredstva za rad" (sto je odlično), ali ih niko nije naučio kako drugačije. Roditelji skloni objašnjavanju su dobili potvrdu da tako treba, i sad objašnjavaju deci i što treba i što ne treba (a deci do 7 godina najčešće ne treba, već im je neophodno da odrasli preuzimaju odgovornost i odlučuju o onome za šta oni nemaju ni znanja ni mogućnost). Ja sam tri godine radio u Švajcarskoj sa decom iz problematičnih porodica, a zatim su još 10 godina deca iz Švajcarske sa poremećajem ponašanja dolazila ovde na individualni tretman. Još tada sam uočio jedan isti problem koji se provlačio kroz ponašanje sve ove dece – svi su bili ŽELJNI autoriteta, koji njih oslobađa prevelike odgovornosti koja im je nametnuta; svi su tražili fizički kontakt, pa sam ja sa njima igrao basket ili vežbao aikido, kao društveno prihvatljiv način za ono za čim su oni čeznuli. I pre 10-15 godina bilo mi je jasno da je to jedna tendencija koja će brzo doći i kod nas, i da ćemo barem u tom segmentu brzo ući u Evropu.

Dakle, moje mišljenje je da treba naći finu meru između zaštite i prezaštićenosti dece, i da stručnjaci treba da se mnogo više posvete edukaciji roditelja i budućih roditelja. Pedagogija je u krizi, roditelji su u grču, učitelji su zaplašeni i povlače se pred problemima, a društvo je zabezeknuto kad se dese divljanja kao na paradi ponosa ili fudbalskim utakmicama.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---