Pozorište >

Infantilni duh palanke

Karl Šternhajm: Iz junačkog života građanstva
Reditelj: Iva Milošević
Jugoslovensko dramsko pozorište

Kroz tri komada Karla Šternhajma (1878–1942), Gaće, Snob i 1913", zajednički nazvana Iz junačkog života građanstva, Iva Milošević varira scensko istraživanje večite malograđanske (ne)moralne namere, da se prilagodi svakoj situaciji iz koje proizlazi lična vajda. Ma kako bio aristokratski, i ma kako to aristokratsko ponašanje koristio kao kamuflažu (što reče Radomir Konstantinović, u Filozofiji palanke), ovaj sitnošićardžijski malograđanski duh, u svojoj svesti, na kraju uvek pobeđuje. Svet prilagođava samom sebi.

Postavljajući čitavu Šternhajmovu trilogiju na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Iva Milošević dobija izvesnu širinu freske o duhu malograđanštine, oličene u likovima koji se ponavljaju i transformišu, da bi, neminovno, u svom moralnom kodu, ostali potpuno isti. Na infantilan način (što ekspresionističko pozorište vrlo dobro podupire), Teobald Maske, glavni lik komada, pretvara se da je neko drugi, glumi sopstvenu projekciju društvene i kapitalističke funkcije, stvarajući sopstveno pozorište, njemu samom potrebno. Trajni infantilizam malograđanskog duha, spremnog da zaigra i na potpunoj suprotnosti smislu (kako je to činilo pozorište apsurda, na primer), bio je dobar povod da Iva Milošević, u podelu za svoju predstavu, uzme majstore scenske ironije, kakvi su Dragan Mićanović, Jelena Đokić, Nada Šargin ili Predrag Ejdus. Svako od njih je, na veoma delikatan, prostudiran i efektan način, odigrao satiričnu ideju nepomirivog jaza između njihove projekcije svog položaja i stvarnog istorijskog trenutka Šternhajmove drame. Dovodeći – spuštajući, bolje rečeno – žanr komada do kupleta, rediteljka i glumci su, nesumnjivo, postigli efekat koji, svojim zamamnim kičem, ima svaka "palp stori". Naročito u prvoj drami, Gaće, koja, navodno, govori o užasnom događaju, kada je jednoj kreposnoj dami spao donji veš u trenutku kada je krunisana glava prolazila u paradi, Šternhajm postiže najviše – da se jasno i čitko razume kolike su dimenzije umišljaja da si deo velike društvene konvencije, a da si, očigledno, fatalno daleko od nje. Izuzetni Dragan Mićanović (Teobald Maske), a onda i odlični Jelena Đokić (Lujza Maske), Nada Šargin (Gertruda Dojter), Marinko Madžgalj (Frank Skaron), Nikola Vujović (Benjamin Mandelštam), Bojan Lazarov (Stranac), u toj prvoj drami, veoma su dobro prikazali malograđanski recept za ispunjen život – sopstvena korist i zadovoljstvo, uprkos svemu očiglednom. Kompleks inferiornosti tog stanja duha ovde najbolje "radi". Kasnije, u dramama Snob, a naročito 1913, on se usložnjava novim motivima, pa Teobald Maske (u ove dve drame tumači ga Predrag Ejdus) ličnu beskrupuloznost prikazuje praveći se da nije ono što jeste – minorna figura u društvenom okruženju, ili manipulant kome sopstvena porodica ima značaj samo ukoliko donosi korist. Moralni sunovrat, neophodan kao poruka u ovoj vrsti društvene komedije slabi u ishodu čitave predstave. Varirajući ideju o odnosu pojedinca prema moći, Iva Milošević ostaje na svojoj početnoj poziciji do kraja – da je pozitivan ishod nemoguć. Uz pomoć vrlo dobrih saradnika, scenografa Gorčina Stojanovića, kostimografa Lea Kulaša, kompozitora Vladimira Pejkovića, u odličnom prevodu sa nemačkog Boška Milina, rediteljka do kraja trosatne predstave, ipak, gubi onu dragocenu koncentraciju publike na "komičnu napetost". Tačna je Konstantinovićeva tvrdnja da, za malograđanina, "nema sveta izvan duha palanke". Ali, za scensku percepciju ove teze neophodna je sublimacija pomenute napetosti, koja moralni sukob između vrline i lične strasti za moć čini vidljivim i prepoznatljivim.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---