Egipat >

U ime hleba i demokratije

Svedok sam revolucije egipatske mladosti i crnih noći na Nilu, dok mi suzavac štipa oči čitam parole upućene predsedniku Hosniju Mubaraku: "Faraone, odlazi! Dosta nam te je." Sa sigurnošću mogu da odgovorim na pitanje u čemu je tajna uspeha ovih mladih ljudi: prvi put, posle stotina i stotina godina, u Egiptu se zajedno, rame uz rame, bogataš i siromah bore za iste ciljeve i traže da im se vrate dostojanstvo i ponos kojih nije bilo u ovoj zemlji u proteklih 30 godina dok je vladao zakon o vanrednom stanju

Za "Vreme" iz Kaira

Neočekivani obrt događaja u proteklih nekoliko dana izazvao je gorčinu kod mnogih Egipćana. Nacionalni protest u biti su organizovali frustrirani mladi ljudi koji traže socijalne, ekonomske i političke reforme. Sve je počelo miroljubivo, baš kako je i bilo planirano, tako što su "gnevni mladi ljudi" masovno izašli na ulice zahtevajući ništa drugo do svoja legitimna prava, a u nadi da će ovakva vrsta pritiska naterati zvaničnike na ustupke. Međutim, tenzija je naglo počela da raste kada su demonstranti shvatili da su umesto bilo kakvog odgovora dobili samo jedno neobjašnjivo ćutanje države praćeno sve agresivnijim i gorim ponašanjem snaga bezbednosti. Do utorka je ubijeno oko 150 ljudi, među njima i nekoliko policajaca, a ranjeno je blizu dve hiljade. Zatvori su puni uhapšenih demonstranata koji su zamenili grdne kriminalce i lopove. Nikakvog problema nije bilo da ih smeste iza rešetaka, jer su pre toga iz zatvora pobegli grdni kriminalci i lopovi uz izvesnu pomoć onih koji su ih do juče čuvali.

Javnost je počela da ključa kada se policija povukla sa ulica, bolje rečeno, kada je pobegla pred demonstrantima. Situacija na ulicama Kaira, Aleksandrije, Sueca i mnogih drugih gradova u delti Nila pretvorila se u tragediju. Izrastajući iz jedne civilizovane pobune koja je u prva dva dana dobila podršku gotovo svih slojeva egipatskoga društva, ulične borbe i destruktivna tendencija gladne gomile prošlog petka dovele su do toga da se stvari otrgnu kontroli i eksplodiraju. Obrazovane mlade ljude koji su dobro znali koliko je važno njihovo prisustvo na ulici vrlo brzo su zamenili lopuže i marginalizovani ljudi sa dna društva koji su razarali, palili ili krali sve što im je došlo pod ruku. Uspeli su čak da provale u Nacionalni muzej i da pokradu mnoge vredne eksponate, dok su druge porazbijali.

Sada svi govore da bi jedan na vreme dat odgovor zvaničnih vlasti, a nadasve predsednika Hosnija Mubaraka, koji se bavio palestinskim pitanjem dok mu se zemlja pretvarala u haos, sprečio veliku štetu koja je naneta Egiptu. Jer, dok je na početku protesta mladih postojala nada da se krenulo u bolju budućnost, danas je svima jasno da je ova zemlja duboko zakoračila unazad.

HAOS: Na egipatskim aerodromima vlada haos, mnoge avio-kompanije obustavile su letove, hiljade ljudi čeka da nekako izađe iz zemlje. Srpski turisti koji su boravili u letovalištima na Crvenom moru Šarm el Šeik i Hurgada konačno su u ponedeljak sleteli u Beograd. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije i JAT su za prošli utorak nagovestili vanredni let za oko 120 državljana Srbije koji su se u Kairu prijavili za povratak u zemlju. A ambasada Srbije u Kairu, pošto nije u stanju da uradi ništa, kako je to već postao običaj, daje "optimistične izjave" i šalje poruke u Beograd "…da su svi zdravo i dobro". U nedelju posle podne ambasada nam je dojavila preko svojih "dobrovoljaca" u malenoj srpskoj koloniji da bi bilo najbolje da počnemo da se pakujemo i vratimo se u Srbiju. Naravno, zaboravili su jedino da nam kažu – kako.

Policijski čas, zaveden još pre neki dan, traje od četiri po podne do osam ujutru, pa, mada ga se demonstranti ne pridržavaju, većina ljudi koristi to vreme da ode u kupovinu. Ali, slaba vajda, jer su dućani bukvalno počišćeni pošto su kupci sve pokupovali predosećajući teške dane koji dolaze.

Živi se u haotičnoj situaciji u kojoj niko nikoga ne razume, niti mu veruje. Jedina svetla tačka su demonstranti koji ne gube snagu, a ni nadu, da će uspeti da oteraju Mubaraka i njegove ljude sa vlasti i sa jednim novim režimom krenuti u novi život u kome će imati "i ponos i dostojanstvo i hleba i demokratije", mada većina Egipćana ne zna šta reč demokratija uopšte znači. Živeli su više od 30 godina pod zakonom o vanrednom stanju, rađali se "u tom stanju".

Razgovarao sam sa mnogima od njih, dok smo zajedno plakali od suzavca i pričali o svemu i svačemu. Odgovarali su vrlo rado na sva moja pitanja, a jedan od njih mi je rekao, dok smo negde oko pola noći stajali na nadvožnjaku u pozadini muzeja: "Ja sam bogat čovek, imam dobar posao. Učestvujem u demonstracijama jer hoću da mi se vrate dostojanstvo i ponos. Hoću da hodam ovim svetom dignute glave." "A ovi što kradu i pale?", pitam ja dalje, a njegov drug kaže: "Sve te lopove, a pre svega one koje je pustila iz zatvora, organizovala je vlast kako bi pred svetom osramotila demonstrante kojima je čak stavljeno na dušu da su opljačkali bolnicu Kasr el Aini u centru Kaira."

KO VLADA ZEMLJOM: Prema nepotvrđenim vestima, Hosni Mubarak dogovorio se sa svojim starim prijateljima i generalima Omarom Sulejmanom, do pre neki dan šefom obaveštajne službe a sada potpredsednikom Republike, i Ahmedom Šafikom, bivšim komandantom ratnog vazduhoplovstva, sada predsednikom vlade, da oni preuzmu sve dužnosti šefa države i obavljaju ih ubuduće bez mnogo priče. Ovaj dogovor trojice generala postignut je na zahtev Mubaraka, koji niti beži iz zemlje niti želi da podnese ostavku, kako to traži njegov zemljak sa američkim pasošem Mohamed el Baradej, bivši direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju, koji se nametnuo kao politički lider protesta. Ovakvo ponašanje još uvek zvaničnog šefa egipatske države Mohameda Hosnija Mubaraka postaje mnogo razumljivije, ako se zna da je on teško bolestan i da mu doktori ne daju više od nekoliko meseci života, kako to tvrde zapadni diplomatski izvori u Kairu, i da je ponosit čovek koji do kraja želi da spava u istom krevetu, u kome je spavao proteklih 30 godina. U isto vreme priča se da se Mubarakova porodica već nalazi u Londonu. Sve ove vesti koje potiču iz zapadnih diplomatskih i obaveštajnih izvora, u trenutku pisanja ovog teksta niko ne želi ni da demantuje ni da potvrdi.

Egipat ima vojsku koja broji 450.000 vojnika, policijsko-bezbednosni ešalon od 350.000 ljudi i predsedničku gardu od 22.000 vojnika. To bi trebalo da bude dovoljno da se sačuva mir, ali još uvek se ne zna gde ko stoji i ko je sa kim na nacionalnoj šahovskoj tabli. Još u nedelju se pucalo na sve strane, jer su se izgleda bande lopova domogle i oružja pa haraju na sve strane. Gorele su brojne zgrade, kako u Kairu tako i u Aleksandriji i Suecu, ali se ljudi nisu razilazili sa ulica. Među njima su hodale uplakane porodice onih koji su poginuli tražeći ih valjda po ulicama, u izgorelim automobilima ili bornim kolima.

Svedok sam revolucije egipatske mladosti i crnih noći na Nilu, čitam parole koje nose: "Faraone, odlazi! Dosta nam te je", poručivali su Mubaraku. Sa sigurnošću mogu da odgovorim na pitanje u čemu je tajna uspeha ovih mladih ljudi: prvi put, posle stotina i stotina godina, u Egiptu se zajedno, rame uz rame, bogataš i siromah bore za iste ciljeve i traže da im se vrate dostojanstvo i ponos kojih nije bilo u ovoj zemlji u proteklih 30 godina dok je vladao zakon o vanrednom stanju. Kako taj zakon i dalje vlada, u trenutku dok pišem ovaj izveštaj, nad glavom mi lete borbeni avioni i to u niskom letu, tako da bubne opne pucaju.

PROVALA NEZADOVOLJSTVA: Ovaj talas protesta od koga se sada trese ceo Egipat samo potvrđuje davnašnja strahovanja da tempirana bomba nezadovoljstva mladih ljudi može da eksplodira svakog trenutka. Egipćani su dugo, dugo tugovali svoju tugu a nezaposlenost, niske nadnice i stalno povećanje cena hrane samo su doprineli sve snažnijem talasu narodnog nezadovoljstva praćenog štrajkovima i demonstracijama. Zajedno sa pokretom "6. april", još tuce manjih grupa, među kojima i "Narodni demokratski pokret za promene", "Mladost i pravda" i desetine hiljada ljudi sa ulica egipatskih gradova poručuju: "Da bismo nastavili ono što smo započeli 25. januara, ne smemo napuštati ulice. Pri tom moramo stalno da zahtevamo pravo na život, slobodu i dostojanstvo. Zato pozivamo sve zemljake da izađu na ulice i da sa tih ulica ne odlaze sve dok svi zahtevi egipatskog naroda ne budu udovoljeni."

A jedan od prvaka vladajuće Nacionalne demokratske partije, koja snosi veliku krivicu za sve što se danas ovde dešava, reagovao je, za divno čudo, vrlo razložno i staloženo: "Trebalo je da promenimo naše odnose sa ovom novom generacijom, koja je izašla na ulice. Oni su mnogo obrazovaniji i otvoreniji prema svetu, i njihove ambicije brže rastu nego što je to bio slučaj sa prethodnim generacijama. Država bi morala da se potrudi i da bolje razume ove mlade ljude. Ne bi smela da zauzima stav suprotan stavu mladih Egipćana. Valjalo bi da država poradi i prebrodi jaz koji je deli od mladih."

Dakle, da se nešto preduzme, ili da čekamo Godoa? "Mubarak neće da shvati da ga u Egiptu više niko ne voli", kaže moj komšija. "Ne samo obrazovani mladi ljudi, već ni obični ljudi, vojska, policija, ama baš niko."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---