---

"Nijedan strani konzul nije uspeo da uspostavi tako prisne odnose sa bilo kojim srpskim vladarom u XIX veku, kao što je to učinio Hodžes"

U petak 21. januara stupio je na dužnost novi ambasador Velike Britanije u Srbiji Majkl Hejvord Devenport (Michael Hayward Davenport), koji je zamenio dosadašnjeg ambasadora Stivena Vordsvorta (Stephen Wordsworth), kome je istekao četvorogodišnji mandat. To je i prilika da se podsetimo na dolazak prvog diplomatskog predstavnika iz Londona, koji je daleke 1837. stigao u Kragujevac, tadašnju prestonicu Kneževine Srbije.

PRVI KONTAKTI: Istorija srpsko-britanskih odnosa započela je aprila 1832. godine, kada se diplomata i publicista, tada sekretar britanske ambasade u Carigradu, Dejvid Urkvart (David Urquhart, 1805–1877), pri povratku iz Carigrada u London, kraće zadržao u Srbiji. Tom prilikom Urkvart se sastao sa knezom Milošem Obrenovićem, da bi to učinio i sledeće godine u novembru pri novom odlasku za Carigrad. Najvažnija tema njihovih susreta bila je mogućnost uspostavljanja diplomatskih odnosa između dve zemlje, značajnog uslova za lakše ostvarivanje obostranih, kako trenutnih tako i dugoročnih strateških interesa.

OBOSTRANI INTERES: O svojim razgovorima sa Milošem, ali i sa kneževim bratom gospodarom Jevremom i uticajnim Avramom Petronijevićem i Dimitrijem Davidovićem (ovaj poslednji će za nekoliko meseci biti postavljen za "popečitelja inostranih del i prosvešćenija"), Urkvart je krajem 1833. podneo svojoj vladi opširan poverljiv izveštaj, u kome je prvenstveno otkrio spoljnopolitičku doktrinu srpskog kneza, da se uz pomoć britanske vlade oslobodi ruskog protektorata i uticaja, kako bi samostalno vodio spoljnu politiku (posle rusko-turskog rata Rusija je 1829. godine Jedrenskim mirom i Unkjar-Iskelesijskim ugovorom dobila kao pobednik pravo protektorata nad Srbijom).

S druge strane, tada vodeća industrijska i kolonijalna sila sveta imala je na Balkanu svoje ekonomske i političke interese. Plašeći se prvenstveno ruskog širenja na ovo područje i preuzimanja kontrole nad moreuzima (Bosfor i Dardaneli), a pri tom ne misleći na ugroženi turski državni suverenitet nego na svoj ugroženi kopneni (trgovački) put za Indiju, London pribegava politici očuvanja Otomanskog carstva kroz podršku balkanskim narodima u sticanju autonomije (kasnije i nezavisnosti), koji bi, čuvajući svoju državnu tekovinu, bili ujedno i barijera ruskom širenju na Balkan.

Konkretno, Britanija je u Srbiji videla tržište za svoje industrijske proizvode, ali i izvore sirovina i hrane za svoje fabrike i sve mnogoljudnije gradove. S druge strane, put u Indiju i dalje na Daleki istok, oko rta Dobre nade, postao je problematičan, jer je brodovima na paru, koji su se počeli koristiti, bilo potrebno toliko uglja i vode za dugu plovidbu da je ostajalo malo prostora za teret. Rešenje je bilo u povratku na stare bliskoistočne puteve koji su delom vodili preko Turske carevine (Suecki kanal je otvoren tek 1869. godine).

USPOSTAVLJANJE DIPLOMATSKIH ODNOSA: Prvenstveno na osnovu saveta Dejvida Urkvarta, ministar spoljnih poslova Lord Palmerston (Henry John Temple Palmerston, 1784–1865) doneo je odluku da u Srbiji otvori konzulat, dok je dekret o postavljenju prvog konzula, pukovnika Džordža Lojda Hodžesa (George Lloyd Hodges, 1792–1862), potpisao sam kralj Viljem IV (William IV) 30. januara 1837. godine. Mesec dana kasnije Hodžes je od svog pretpostavljenog dobio politička uputstva za rad u Srbiji, da bi se već krajem maja našao u Beogradu, a 1. juna u Kragujevcu (od Londona do Beograda putovao je tri nedelje). I konačno, u subotu 3. juna 1837. srpski knez je u svojoj prestonici svečano primio akreditivna pisma od pukovnika Hodžesa, čime su zvanično uspostavljeni diplomatski odnosi između Velike Britanije i Srbije. Samo dve nedelje kasnije na presto je stupila kraljica Viktorija, započevši dugu vladavinu (do 1901), kasnije nazvanu viktorijanskim dobom, stvorivši "imperiju u kojoj sunce nikad ne zalazi".

PRISNI ODNOSI: Kako je Srbija u to vreme bila autonomna provincija Turskog carstva, zvaničan zahtev britanske diplomatije da u Beogradu otvori konzulat upućen je Porti u Carigrad. Tako je Hodžes po dolasku u Srbiju prvo posetio beogradskog vezira, ali kako još nije imao sultanov berat (stići će nešto kasnije), ovaj ga je primio sedeći, što je ponosnog Engleza jako uvredilo.

Za razliku od vezira, srpski knez je prvog britanskog diplomatu primio sa svim počastima. Srdačni odnosi uspostavljeni na prvom susretu, vremenom će prerasti u prisne, da bi kao takvi, uz obostrani interes, ostali sve do prvog Miloševog odlaska sa vlasti u junu 1839. godine, odnosno Hodžesovog odlaska na novu diplomatsku dužnost u Aleksandriju. Tako su pune dve godine poverljivi razgovori između Miloša i Hodžesa (u međuvremenu imenovan za generalnog konzula u Srbiji) bili i trn u oku opozicije, koja je težila, uz pokroviteljstvo Rusije, da ograniči kneževu vlast. Ali, jedno je bilo sigurno: "Nijedan strani konzul nije uspeo da uspostavi tako prisne odnose sa bilo kojim srpskim vladarom u XIX veku, kao što je to učinio Hodžes" (Radoš Ljušić).

OCENA: Iako se, pored političkih aktivnosti (suzbijanje ruskog uticaja uz svesrdnu Miloševu pomoć), Hodžes zauzimao i za uspostavljanje trgovine sa Srbijom, na tom polju – osim ambiciozno napravljenih planova, doduše i konkretnih predloga – nije imao uspeha. Realno, to mu se ne može mnogo ni zameriti, jer je tadašnja glavna orijentacija najjače ekonomske sile sveta bila okrenuta ka njenim kolonijama u Aziji, Africi i na Bliskom istoku. Možda najbolju ocenu o njegovom političkom radu dao je u engleskom parlamentu tri godine kasnije Benjamin Dizraeli, potonji premijer: "Konzul je olako shvatio svoje dužnosti i uključio se u političke intrige. On čak nije bio ni opozvan od strane sekretara za spoljne poslove, već je proteran od domaćeg stanovništva kada je Princ (knez Miloš, prim. Z.J.), koga je podržavao, izgubio presto."

Što se tiče Srbije, koja je u to vreme sticala sve veći stepen autonomije od Turskog carstva i polako izlazila na evropsku političku scenu, Hodžesov mandat se može oceniti kao pozitivan, jer je doprineo da mladoj balkanskoj kneževini približi moderne ideje zapadne demokratije i liberalizma.

Majkl Hejvord Devenport je 47. diplomatski predstavnik Velike Britanije u Srbiji (Her Britannic Majesty’s Ambassador to Serbia), računajući i periode kada je naša zemlja osim srpske imala i jugoslovensku komponentu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---