Srpsko-evropska posla >

U potrazi za Vukom

Kako u evropskom gradu sa dve stotine hiljada Srba pronaći tragove srpskog identiteta

Evo jedne male priče iz Beča. Njen junak je ni manje ni više nego – Vuk Stefanović Karadžić. Mada mu se od 1897. grob nalazi u porti Saborne crkve u Beogradu, Vuk je kao "izbeglica iz Turske" pedeset jednu godinu živeo i vrlo aktivno radio u Beču, tadašnjem kulturnom i političkom središtu svih naroda Zapadnog Balkana koji su pod vlašću Habsburga ili već živeli ili tamo tražili skloništa od turske vlasti.

Danas u dvomilionskom Beču Srbi čine čak deset odsto stanovništva. Zajedno sa Hrvatima, Bošnjacima i drugim narodima bivše Jugoslavije predstavljaju petinu gradske populacije. Boraveći u prestonici Austrije zapitali smo se koliko u njoj, uz toliku dijasporu, danas ima Vukovih tragova. Ako ih već nigde nema u ogromnoj bečkoj kulturnoj ponudi, mora postojati bar – trag u kamenu.

Bečke ulice su prekrivene istorijom na najrazličitije načine – na spomenicima, bistama, spomen-pločama zabeleženo je sve ono što je imalo ikakvog istorijskog odjeka. Svuda po zgradama vise table koje govore ko je tu odsedao, čak i ako je to trajalo samo jednu noć, a ličnost jedva da ima crticu na Vikipediji. Neke stare kafane su obeležene spomen-pločom samo zato što je u njima u nekoj prilici Franc Kafka popio kafu. Ne piše, doduše, ništa o bakšišu koji tu ostavio.

Vuk je u Beču promenio dvadeset adresa, pa je potraga za kućom na kojoj bi se mogla nalaziti bilo kakva spomen-tabla prilično komplikovana. No, kako bi saznali čime je tačno obeležen njegov boravak u gradu, u ledenom zimskom jutru, zaputili smo se do Info servisa u Kernteštrase.

Okolnim pultovima prilaze turisti sa najraznovrsnijim problemima. Na pitanje o Vuku Karadžiću, naša sredovečna službenica se samo osmehuje. Prelistava nekoliko turističkih kataloga, a onda nam pruža papirić da joj napišemo ime tog čoveka. Zatim ga ukucava u računar, posmatra monitor, pretražuje dalje i najzad uzvikuje: "Oh, I heard about that guy!" Zatim uzima mapu i obeležava ulicu u distriktu koji je izuzetno daleko od centra.

"Zar je Beč bio toliki u to doba?", pitam, a ona sleže ramenima.

"Evo kako izgleda ulica u kojoj je njegova kuća", kaže i okreće monitor ka nama.

Iznenađeni smo onim što vidimo. A onda počinjemo da se smejemo. Na slici je obična bečka ulica, osim što njen desni ugao prekriva lik doktora Dabića, bizarnog alter ega Radovana Karadžića. Fotografija ilustruje jednu od medijskih priča o njegovom hapšenju od pre dve godine.

Nisam znao da je Radovan Karadžić boravio u Beču, a nisam ni zapazio da taj neostvareni sarajevski pesnik i Vuk zapravo imaju isto prezime. Nažalost, u epohi masovnih medija, njegov haški nosilac mnogo je zahvalniji za Gugl pretrage.

Službenica se nasmejala kad smo objasnili o kakvoj je zameni reč, ali nama to više nije bilo tako duhovito. Uz još malo potrage, pronašla je bronzani spomenik koji je u Beču podignut Vuku u čast i pokazala nam njegovu lokaciju na mapi, ulicu Razumofskigase 22, u delu grada oko Landštrasea – gde je Vuk, mada je menjao adrese, sve vreme boravio.

U Vukovo doba to je bilo trgovačko predgrađe, a danas spada u širi centar. Na ulici Landštrase je vrlo živo uprkos hladnoći, prodaje se riba, božićni pokloni, ljudi vuku velike kese i zastaju pred izlozima. Za Razumofskigase se skreće levo kod metro stanice i tu je mirnije – samo dva reljefa nekih biskupa gledaju sa fasada na prolaznike.

Kuća na broju 22 sa niskim ovalnim ulazima i drvenim vratima, prelomljena u lakat, opasuje skver sa malim parkom, koji je deli od kolovoza i ostatka ulice. Ovde, usred žbunja, stoji Vukova bista i mrko gleda u daljinu. Radujemo se što ga vidimo, mada je sve oko postamenta zapušteno kao na zaboravljenom grobu. Vuk ipak samouvereno stoji, prekrštenih ruku i dugih metalnih brkova, oslonjen na bronzane knjige i rukopise.

Ulicom prođe tek poneki Bečlija iz kraja koji se sa znatiželjom osvrne da vidi kako su usamljenom, misterioznom gorostasu najzad u posetu došli nekakvi rođaci. "Za nekoga je i ovaj tip sa ćoška važan", verovatno misli, sublimirajući time bazičnu ideju o suživotu mnoštva slojeva evropskih kultura. Vraćamo se peške nazad do Štefandoma, mereći koliko pločnika ima da se sa štulom pređe do centra Beča.

Vuk je prvi put u Beč stigao iz Zemuna jednog jednako hladnog novembra 1813. godine. Ovde će dvadesetšestogodišnji ustanički pisar potražiti utočište nakon sloma Karađorđeve bune. Uz nešto ušteđevine će odsesti u kući Stefana Živkovića i rođake Savke, da bi se vrlo brzo povezao sa Davidovićevim "Novinama Serbskim" i započeo književni rad – rad koji je dao ključni doprinos u stvaranju modernog srpskog identiteta. I svega onog što i Srbe čini članom porodice evropskih naroda.

Zašto Vukov uticaj danas ne doseže ni do biste u gradu u kome je toliko dugo živeo? Niti dalje u Evropu? Zašto je Vuk, kao i sva srpska kultura, tako autistično zatvoren u granicama Srbije i ne vidi se dalje od "životnog prostora" ruševnih srpskih učionica koje su tradicionalno ukrašene njegovim portretom sa turskim fesom?

Odgovor potražite na Guglu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---