Zemlja ljudi – Nova Huta >

Poljska u svom srcu

Za razliku od Krakova, u Beogradu nema opasnih delova u koje nije preporučljivo zalaziti. Kod nas, ako nemate sreće i naletite na budalu, podjednako možete nastradati i na Obilićevom vencu i u Borči Gredi. U gradu na jugu Poljske situacija je nešto drugačija

Za "Vreme" iz Krakova

Kažimjež je pre desetak godina bila četvrt Krakova u koju ste zalazili samo ako ste želeli da ostanete bez zuba ili mobilnog telefona. Onda je osnovano nekoliko kulturnih manifestacija poput Festivala jevrejske muzike, renovirano je ili otvoreno nekoliko muzeja i počeo je da radi sada već kultni bar Singer. Danas u ovom jevrejskom delu grada postoji više od stotinu kafića, diskoteke i klubovi iz centra su premešteni tu ili su pak otvorena "isturena odeljenja" najčuvenijih krakovskih mesta za izlaske, živopisne fasade su obnovljene i rade brojne prodavnice suvenira. Danas u Kažimježu ima toliko turista da Poljaci ponovo počinju da ga izbegavaju, više ne zbog straha od batina, već zato što smatraju da je kvart izgubio svoj autentičan boemski i umetnički duh.

Nešto slično se dešava i sa Novom Hutom, radničkim naseljem za koji će vam neko reći da je deo Krakova, dok ga mnogi smatraju zasebnom celinom i posebnim gradom. S tim što je stvaranje "nove" Nove Hute znatno složeniji i komplikovaniji posao.

SA ILI IZ NOVE HUTE: Da bi se razumeo proces preobražaja koji se trenutno dešava, nužno je vratiti se u istoriju. Posle Drugog svetskog rata Krakov nije bio razrušen kao Varšava i koliko-toliko bila je sačuvana bit onog što ovaj grad krasi: intelektualna i umetnička atmosfera koja se održala za vreme okupacije, pre svega kroz ilegalno ili "podzemno" delovanje velikog broja viskoobrazovanih stanovnika. U Krakovu univerzitet postoji otprilike onoliko vekova koliko smo mi bili pod Turcima, ovaj grad je i danas pun mladih ljudi (kao i turista na koje ponosni Poljaci škrguću zubima), mnogobrojnih žurki, zapanjujućeg broja pozorišta, bioskopskih predstava, džem-sešna... U Poljskoj važi pravilo koje, pojednostavljeno rečeno, glasi: ako hoćete novac, idite u Varšavu. Ali ako želite dobru zabavu, Krakov je pravo mesto. Da bi došla do ove vrste izbora, Poljska je prešla dug i mučan put.

Varšava je za vreme rata potpuno razrušena, Nemci su je temeljno sravnjivali sa zemljom dok je Crvena armija to mirno posmatrala s druge strane reke, a jedno od mogućih objašnjenja je da su Sovjeti znali da sledi uvođenje sasvim novog političkog poretka, te da će im posao biti olakšan ako krenu od apsolutne nule.

Krakov je pak predstavljao problem. Tolikom broju obrazovanih ljudi na jednom mestu valjalo je naći protivtežu i neutralisati njihov uticaj. Tako nastaje Nova Huta.

Huta zapravo znači "livnica" i reč je o gigantu teške industrije koji je podignut maltene na livadi. Ironija je da su početnu ideju dali Amerikanci. Od novca iz Maršalovog plana tu je trebalo da bude izgrađena manja livnica, ali su konfrontiranjem Istoka i Zapada, kako bi pokazali svoju supremaciju, 1950. Sovjeti podigli isto to, samo mnogo, mnogo veće. Izgrađena je železara, ili kombinat, kako ga ovde svi zovu, koji je na svom vrhuncu zapošljavao 38.000 radnika i godišnje proizvodio 6,7 miliona tona čelika. Pored kombinata, čiji dimnjaci nalik onim iz fabrike u kojoj radi Homer Simpson i dalje dominiraju pozadinom pejzaža, izgrađen je grad u kome gotovo svaki detalj ima bizarnu istoriju i govori o vremenu kad su Poljskoj bila nametana rešenja za probleme koja ona uopšte nije želela.

Pre svega, naselje nosi pečat monumentalnog socrealističkog arhitektonskog stila. S tim što nije sve kopirano iz Sovjetskog Saveza, već su Rusi poslali svoje arhitekte da pronađu nešto "autentično Poljsko" i pridodaju ga sovjetskom modelu. "Otkriven" je renesansni stil u kom su građene one zgrade koje su nekako preživele rat i taj element je inkorporiran u arhitekturu Nove Hute. Rezultat su zdanja koja su najsličnija onom redu zgrada u Ruzveltovoj ulici koji se nalazi preko puta beogradskog Novog groblja.

S druge strane, hladnoratovska paranoja je ostavila upečatljiv trag u planiranju naselja. Ceo grad je pre svega arhitektonski podređen zamisli uspešne odbrane od eventualnog napada NATO pakta. Pored mnogobrojnih tunela i atomskih skloništa, oko i u samom mestu mnogo je zelenila koje bi trebalo da ublaži posledice radijacije, što se danas ispostavlja kao prednost, opet iz sasvim suprotnih razloga od prvobitnih ideja. Umesto uobičajenog blokovskog rasporeda zgrada, građena je neka vrsta tvrđava. Nova Huta se sastoji od "utvrđenih" stambenih blokova gde prema spolja gledaju stanovi projektovani tako da se što duže mogu odupirati "okupatoru": uglavnom nemaju terase, prozori su relativno male veličine kako bi se lakše mogao napadati neprijatelj, na krovovima se protežu zidovi koji na dnu imaju otvore za pucanje iz pušaka, prolazi između zgrada su idealne širine za postavljanje tenka... Unutar bloka-tvrđave pak nalaze se javne zgrade poput prodavnice, ambulante, škole ili vrtića.

I sa sociološke strane posmatrano, stanovništvo Nove Hute uklapalo se u komunistički model ubrzane industrijalizacije: u grad su dovođeni ljudi sa sela, sve u nameri da se neutrališe značaj "buržoaskog" Krakova. Za svega nekoliko godina na mestu nekoliko sela nastao je grad od 100.000 stanovnika, koji je formalno bio deo Krakova, ali je suštinski jedinstven. Prepirke da li je Nova Huta zaseban grad ili samo predgrađe traju do danas. Sami stanovnici ovog mesta, ali i "pravi" Krakovljani često odbijaju da priznaju da žive u jedom gradu. "Kad kažeš da si iz Krakova – to automatski znači da nisi iz Nove Hute", govore i jedni i drugi.

SRP, ČEKIĆ, DINAMIT I KAMENJE S MESECA: Dakle, komunistička nomenklatura je napravila nešto što bi trebalo da bude ponos socijalizma i njihovo najveće uporište. Ali je uskoro sve krenulo neplaniranim tokom te je umesto bastiona proleterijata Huta postala velika pretnja. Prvi ozbiljniji problem je nastao u vezi sa izgradnjom crkve, što ne predstavlja iznenađenje s obzirom na to da se danas navode podaci po kojima u Poljskoj živi najmanje 94 odsto katolika. Naime, na prostoru ovog kvarta su postojale crkve preostale iz sela na čijem mestu je podignuto naselje, ali su stanovnici hteli nešto što bi odgovaralo njihovim potrebama. Nakon različitih pritisaka, otvorene pobune i mnogobrojnih povređenih, komunističke vlasti su morale da odobre izgradnju. U upornom prevazilaženju raznih otežavajućih okolnosti naročito se isticao tadašnji krakovski nadbiskup Karol Vojtila, te je u znak zahvalnosti ispred crkve podignut njegov spomenik. To je samo jedan od više od pedeset, koliko ih je u Krakovu podignuto u čast pape Jovana Pavla II.

Konačna gradnja crkve je započeta od kamena koji poslat iz crkve Svetog Petra u Vatikanu, dok su korišćeni i drugi materijali sa jasnim semiotičkim nabojem koji je govorio o značaju građevine. Oltar je izgrađen od one vrste mermera koji je koristio Mikelanđelo dok se među raritetima koje zdanje poseduje nalazi i kamenje sa Meseca koje je papi Jovanu Pavlu II poklonila posada Apola 11. Crkva nosi naziv Gospodnje barke i neobično arhitektonsko rešenje podseća na Nojevu barku gde je simbolička poruka bila i više nego jasna: u čemu je poljski narod video svoj spas u poplavi komunizma. Utisak stradanja povećava i impresivna statua Hrista unutar crkve, gde Isus nije prikovan za krst, već visi u vazduhu, dok je umesto eksera proboden čeličnim cevima, što je opet bio jasan znak kako stanovništvo doživljava obližnji kombinat.

Tadašnji rascep između vladajuće elite i naroda najuočljiviji je na obližnjoj Aleji ruža. Ta ulica kreće od centralnog trga prema kraju naselja, ali nikada nije završena, tako da predstavlja klasičan staljinistički "road to nowhere". Na njenom početku nalazi se kafana Stilova, udaljena svega nekoliko desetina metara od glavnog trga koji nosi ime Ronalda Regana. Mada u Poljskoj ne postoje "ugledni" lokali sa kockastim čaršavima i plehanim pikslama, ako tražite nešto nalik tome, Stilova je najbliža tom stilu. Originalni enterijer je sačuvan i danas tu navraćaju mladi ljudi da bi probali čuvenu kombinaciju vodke i usoljene haringe, dok se uveče održavaju balovi penzionera. Pre četrdeset godina, centralni trg, naravno, nije nosio ime američkog predsednika, a ispred same kafane nalazio se spomenik Lenjinu. Restoran je bio namenjen VIP postavci komunističke vlasti i dok su oni izlazili na vrata kako bi vodkom nazdravili tvorcu pobedničke revolucije, noću bi spomenik bio žrtva gneva običnih ljudi. U lokalnom muzeju se čuvaju bicikl i čizme koji su se jedno jutro zatekli ispred spomenika uz napisanu poruku "Evo ti ovo i odj... iz Nove Hute". Ipak, spomenik je najviše oštećen 1970. kada je pod njega podmetnut eksploziv ručne izrade. Lenjinu je stradala samo noga, ali su sva okolna stakla popucala. Dalja sudbina ovog obeležja govori i o sudbini Poljske: noga je ubrzo zamenjena, ali je spomenik 1989. uklonjen da bi ga tokom devedesetih otkupio jedan švedski ekscentrik i postavio u svom muzeju kurioziteta blizu Stokholma.

DRESAŽI – POLJSKI DIZELAŠI: Ukoliko danas nekom srpskom huliganu pomenete Krakov, on sa vama neće razgovarati o tvrđavi Vavel niti rudnicima soli u Vjeličkoj, već o Novoj Huti i njegovoj sabraći po "zanimanju" za koje je saznao iz emisije "Rosa Kempa". Ekstremno agresivni navijači se dele na one koji podržavaju ili Vislu ili Krakovju, najveće poljske klubove, ali situaciju dodatno komplikuje činjenica da postoji i lokalni klub Hutnik, čiji su fanovi spremni da ubiju i jedne i druge. Koliko je situacija bila ozbiljna, najbolje govori podatak o protestima iz 2008. Zbog renoviranja većih krakovskih stadiona, sve utakmice je trebalo da se igraju na Hutnikovom igralištu. Zbog ranijih iskustava građani su se otvoreno pobunili protiv takve opcije.

Dorota Grabovjecka je učiteljica koja već skoro trideset godina živi i radi ovde. Na pitanje da li bi otišla iz Nove Hute, odgovara – nikad! Kada se preselila "iz Krakova" smetalo joj je ono što smeta i svakom upristojenom stanovniku Novog Beograda: domaćice koje u kućnim haljinama i papučama iznose smeće, žene koje sa spratova dozivaju decu na ručak dok njihovi muževi piju ispred trafike ili pak vikendom opustelo naselje jer su svi u svojim selima. "Ali situacija se promenila", kaže Dorota. "Onda sam radila uglavnom sa ljudima sa sela koji se nisu navikli na život u gradu, dok se danas shvata značaj obrazovanja. Mnogi odavde danas završavaju fakultete, a to im opet širi vidike."

Iako je za očekivati da se problem bezbednosti pojavio tek tokom devedesetih, Dorota nas uverava da je Huta uvek bila na lošem glasu. "Još u komunizmu su me koleginice čudno gledale kad bi čule gde živim i predajem. Takođe, moja ćerka je išla u školu koja se nalazi na početku naselja i jako je bilo važno sa koje strane ulice se čekao tramvaj: da li sa one koja vodi ka centru ili prema Novoj Huti. Kada se padom komunizma broj zaposlenih u kombinatu drastično smanjio, problem je samo postao veći." Na pitanje na šta ostatak Krakova pomisli kad se pomene ovaj deo grada, Dorota dogovara: "Dresaži!" Dresaži su neka vrsta poljskih dizelaša: opasni momci koji posećuju teretanu, treniraju boks i – ne izlaze iz trenerki. Međutim, i njihov "luk" je vremenom evoluirao: od šuškavih trenerki prešlo se na firmirane marke, da bi sada postojali i moderno dizajnirani duksevi sa logom Nove Hute. Još jedna razlika je ta što ne nose oružje. Barem ne vatreno.

ZAŠTO DA NE: Kako su se dresaži menjali, tako se menjala situacija u Poljskoj, naročito posle ulaska u Uniju. Cena nekretnina u Krakovu je počela da skače, dok je u Huti ostala ista zbog problema bezbednosti. Pošto ovaj grad, poput Novog Beograda, ima odlično izgrađenu infrastrukturu, mladi parovi su ipak počeli da kupuju stanove. S druge strane, i vlasti su se potrudile da promene imidž mesta, ulažući pre svega u kulturu. Inicijativa je zapravo krenula "iz baze", iz sad već kultnog Narodnog pozorišta. Još od pedesetih Teatar Ludovi poznat je po eksperimentima, a ta tradicija je očuvana i do danas: reditelj Jerži Fedorovič je tako postavio Romea i Juliju, gde su suprotstavljene porodice u njegovom tumačenju podeljene na pankere i skinhedse, dok je pri tom za glumce uzeo naturščike koji zaista pripadaju tim supkulturama. S druge strane, u Krakovu se održava toliki broj kulturnih festivala da postoji i kancelarija zadužena za njihovu organizaciju. Agata je zaposlena u njoj i objašnjava nam poentu: "Pre svega, shvatili smo da je to odličan način za promociju grada u inostranstvu. Krakovu pet odsto prihoda od turizma donose festivali, taj procenat raste i shvatili smo da je za grad lakše i jeftinije da ih sam organizuje, nego da svaki put poziva različite organizacije u pomoć. S druge strane, popravljamo i lokalne prilike. Naravno da nekoj starici koja po čitav dan gleda televiziju neće mnogo značiti to što joj dovodimo najčuvenije operske pevače ispred zgrade, ali nekim ljudima je to važno i time se menja pogled na Novu Hutu. Važno u svemu je i to što ljudi koji vode kulturni život hoće da predstave modernu umetnost u postindustrijskom okruženju. To je nešto sasvim novo i sasvim drugačije, a korist je višestruka." Od mnogobrojnih događaja valja spomenuti koncerte klasične muzike u nekadašnjem kombinatu, s tim što grad plaća vlasnicima da zaustave rad na deset dana, radnici izmeštaju mašine i u tom prostoru možete, recimo, gledati Gospodara prstenova dok muziku iz filma uživo izvodi trista klasičnih muzičara. Ili da sa mesta gde je nekada stajao Lenjin vi sada gledate filmove ili pak slušate najpoznatije poljske pop muzičare.

Pošto je centar Krakova zbog gužvi i problema sa parkiranjem svakako postao suviše komplikovan za život, vlasti ljudima nude veću kvadraturu, između ostalog, i u Novoj Huti, dok prazan stan iz centralne zone iznajmljuju firmama po znatno većoj ceni. Ovo je samo jedan od načina rešavanja problema nekada zapuštenog dela Krakova.

A šta je sa nasiljem i huliganima?

"Pa, morali su da odrastu", odgovara Dorota. "Najveća korist za Poljsku od ulaska u Evropsku uniju je mogućnost da nađemo posao bilo gde u Evropi. Tako da su dresaži danas ili u Engleskoj ili u zatvoru."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---