70. godina od smrti Virdžinije Vulf >

Život je negde drugde

Posle dva velika nervna sloma i nebrojeno mnogo manjih, posle jednog svetskog rata čiju je strahotu jedva preživela i na pragu drugog u kome joj, osećala je, takav poduhvat neće ponovo poći za rukom, jednog martovskog jutra shvatila je da više ne postoji nijedna knjiga, napisana ili nenapisana, koja bi mogla da joj produži život. Napisala je još samo jedno pismo Lenardu, da ga još jednom podseti da je uz njega bila najsrećnija žena na svetu, a onda uzela svoj štap za šetnju, napunila džepove kamenjem i otišla do reke. Priča se, naravno, tu ne završava; tu tek počinju sve priče o Virdžiniji Vulf

Life is what happens to you
While you’re busy making other plans

John Lennon

"Nameravala sam da pišem o smrti, ali je, kao i obično, odnekud banuo život", pobunila se Virdžinija Vulf u jednom dnevničkom zapisu, nekako kao da na svoj otmeno prigušen način protestuje zbog nepotrebne i neobjašnjive nametljivosti života. Njeni biografi obično čine suprotno, pa tako većina priča o njenom životu otpočinje njenom smrću, naizgled svojevoljno odabranom. Poput mnogih drugih velikih pisaca za čije delo svet više nema vremena, Virdžinija Vulf pretvorena je u stereotip za masovnu potrošnju, dvodimenzionalni čegevarinski lik protofeministkinje koja je pisala romane s premalo dijaloga, pušila (kao Nikol Kidman, s onim besmisleno velikim nosom koji joj u filmu Sati svakako nije pomogao da oživi Virdžinijin lik) i patila zbog toga što je niko ne razume. Svojevrsnoj okamenjenosti čuvenog profila ove nimalo jednostavne žene doprinosi i navika biografa da u životnim pričama onih koji su sami ubrzali svoj odlazak tragaju za detaljima koji bi trebalo da takav kraj predstave kao neminovnost. Tako se u priči okončanoj 28. marta 1941. godine u podrugljivo plitkim, a ipak dovoljno dubokim talasima reke Uz, kao ključni detalji po pravilu spominju seksualno zlostavljanje, incest, dva svetska rata, depresija i ludilo: previše toga za jedan život; za smrt, sasvim dovoljno.

SAMOĆA KNJIGA: Taj život otpočeo je u atmosferi koja je tek izdaleka mogla da najavi potonje nesreće. Virdžinija Vulf rođena je u porodici Leslija Stivena, čuvenog oksfordskog profesora, i Džulije Dakvort, lepe i plemenite žene, trajno unesrećene time što je prekasno shvatila da se udala za bezosećajnog, samoživog despota koji zbog zaokupljenosti pitanjima sudbine sveta nije dovoljno stizao da se bavi životima svoje četvoro dece. Stoga i nije mogao da primeti gotovo ništa od onoga što će kasnije presudno odrediti njihove sudbine. U Virdžinijinom slučaju, bio je to odnos sa starijom braćom, majčinim sinovima iz prvog braka – obeležen, po svoj prilici, višegodišnjim seksualnim zlostavljanjem u ranom detinjstvu. Teško je reći da li ju je baš to učinilo tako zastrašenom pred životom, i tako skeptičnom kada je reč o mogućnosti da u tom životu ostvari išta nalik sreći, ali je izvesno da je presudno uticalo na njen odnos prema muškarcima. Nepoverenje i otpor prema suprotnom polu dodatno su se pojačali kada je u trinaestoj godini ostala bez majke; posle prerane smrti svoje supruge, brigu o odgajanju dece preuzeo je Lesli Stiven, koji nije imao najjasniju predstavu o tome kako se to radi. Rešen da ih ne prepusti ulici, odlučio je da ih ne pušta da izlaze iz kuće. Naročito svoju ljubimicu Virdžiniju, koja pod tim mutnim staklenim zvonom i nije imala drugog izbora do da se okrene knjigama. Čitala je sa strašću očajnika, onako kao što će kasnije i pisati – kao neko kome od toga zavisi život. Čitala je Voltera Skota, diveći se njegovoj sposobnosti da surovu istoriju pretvara u romantičnu priču; u delima Džejn Ostin pronalazila je tanane niti karakteristično ženskog pogleda na svet, nalik onom kakav će kasnije obeležiti i njena dela; od Dostojevskog se učila hrabrosti u istraživanju nedodirljivih i tamnih predela ljudske duše, a Prust joj je pomogao da shvati značaj sećanja kao totaliteta ljudskog iskustva, u kome istovremeno postoje prošlost, sadašnjost i budućnost.

SVET BEZ OSLONCA: Počela je da piše tek kad joj se učinilo da je pročitala sve što je trebalo pročitati. Činila je to bojažljivo i oprezno, kao da strahuje da će je svakog trenutka neko ismejati zbog toga što se uopšte odvažila da se bavi tako sumnjivim, i tako muškim poslom. Tu vrstu drskosti, koju pisac mora imati da bi pomislio da to o čemu on razmišlja može zanimati bilo koga, Virdžinija Vulf neće uspeti da stekne do kraja života. Stoga je i prilično logično to što je u svom prvom romanu, Putovanje (1915), zastala negde na pola puta između jalovog mimetičkog realizma, koga se gnušala, i modernističkog izraza, u kome je videla jedinu, ma kako slabašnu mogućnost za uspostavljanje veze između umetnosti i života. Ta mogućnost polako je narastala kroz pripovetke koje je pisala u godinama nakon neuspelog prvenca, da bi svoje prave domete prvi put ubedljivo najavila u romanu Džejkobova soba (objavljenom 1922, one iste za englesku književnost čudesne godine kada i Džojsov Uliks i Eliotova Pusta zemlja). Univerzum praznine, svet bez stožera i oslonca, ovde je prvi put u delu Virdžinije Vulf pronašao svoj pravi izraz; Džejkoba u romanu nema, on postoji isključivo kao odraz u svesti drugih junaka, kao uverljivo upozorenje na činjenicu da smo prečesto odsutni iz onog što bi trebalo da bude naš život, i da nam taj život – kako to lepo reče jedan engleski pesnik – izmiče, prolazi mimo nas dok pravimo druge planove.

LAŽNA POTKA SNA: Šta se događa u suočavanju s trenutkom kad postane prekasno za bilo kakve planove, a prerano za potpunu predaju i odlazak, Virdžinija Vulf je pokazala u svom verovatno najboljem romanu, Gospođa Dalovej. Pedesetdvogodišnja Klarisa Dalovej svoj naizgled sasvim običan dan provodi opasno zagledana u trenutak kada je tridesetak godina ranije između dvojice muškaraca, između ljubavi i sigurnosti, odabrala ovo drugo. Odluka da se uda za perspektivnog političara nije, međutim, bila motivisana banalnim materijalizmom, već željom da životom uz čoveka koji neće zaokupljati njena osećanja, sačuva slobodu. Ta joj se sloboda sada ukazuje kao zastrašujuća pustoš, koja preti da će je progutati sve do pred sam kraj romana, kada će je vest o smrti njoj sasvim nepoznatog mladog čoveka katarzično vratiti životu. Makar nakratko; sve pobede protagonista u delima Virdžinije Vulf, uostalom, samo su odlaganje poraza, onog konačnog. Takvu je pobedu i sama odnela ovim romanom, u čijoj je prvobitnoj verziji bilo zamišljeno da Klarisa Dalovej na kraju svojevoljno pobegne iz života. Dubina poistovećenja i prisnosti koju je osećala prema svojoj junakinji, međutim, nagnala je autorku da stvori još jedan lik, mladog ratnog veterana koji će umreti umesto Klarise. Tako je na neko vreme uspela da prevari i sopstvenu želju za nestajanjem, i svaki njen novi roman velikim delom bio je posvećen tom cilju: prefinjene meditacije o životu za nju su bile pre svega način da pobegne od razmišljanja o smrti. U romanu Ka svetioniku pobegla je u detinjstvo, pokazavši potresnu dvostrukost dečije vizije sveta, s jedne strane ozarene naivnom verom da je sve moguće, s druge pritisnute preteškim osećajem nemoći, koji čini da sve postaje nemoguće. Običan, jednostavan život u kome je svaki trenutak ispunjen tihom srećom postojanja, cilj je istovremeno blizak i dalek isto koliko i svetionik u ovoj nežnoj i surovoj, pomalo rezignirano nostalgičnoj povesti. Rezignacija izvire iz pitanja, implicitno postavljenog na kraju romana, onog istog koje će u nešto izmenjenom obliku pedesetak godina kasnije postaviti jedan američki pesnik: da li san koji se ostvari postaje laž, ili nešto još gore?

NIKO, NIŠTA I NIGDE: Virdžiniji Vulf ostvarivali su se uglavnom ružni, košmarni snovi – pre svega zato što, kao i one lepe, nije imala s kim da ih podeli. Nekoliko godina posle majčine smrti, ostala je i bez voljenog brata Tobija; kada ju je, time što se udala, napustila i sestra Vanesa, s kojom je bila izuzetno bliska, odlučila je da i sama pokuša da pronađe "životnog saputnika". Tokom četvrt veka zajedničkog života, Lenard Vulf bio je i ostao upravo to: saputnik i nemoćni posmatrač s godinama sve očiglednije agonije svoje supruge. Braku prepunom razumevanja, brige i predusretljivosti, nedostajala je jedino ljubav. Zato ju je Virdžinija tražila drugde: najpre u krugu svojih prijatelja "blumsberijevaca", pripadnika londonske intelektualne elite koji su se nakaznosti i besmislu postviktorijanske Engleske suprotstavljali beskompromisnim estetizmom, a onda i u sasvim osobenim ženskim prijateljstvima, u kojima je povremeno pokušavala da reši pretešku zagonetku svoje podeljene, protivurečne seksualnosti. Jednoj od takvih prijateljica posvetila je roman Orlando, u kome modernistički subjektivan odnos prema vremenu biva doveden do krajnosti: junak prolazi kroz vekove, menjajući identitet i pol, da bi na kraju stigao do one tačke u vremenu u kojoj je roman i nastao: iza nje nije postojalo ništa.

To "ništa" Virdžinija Vulf je u svom životu prepoznala početkom 1941. godine. Posle dva velika nervna sloma i nebrojeno mnogo manjih, posle jednog svetskog rata čiju je strahotu jedva preživela i na pragu drugog u kome joj, osećala je, takav poduhvat neće ponovo poći za rukom, posle završetka pisanja romana za koji je od početka znala da će biti poslednji, toliko poslednji da je bila rešena da ga i ne objavi, jednog martovskog jutra shvatila je da više ne postoji nijedna knjiga, napisana ili nenapisana, koja bi mogla da joj produži život. Napisala je još samo jedno pismo Lenardu, da ga još jednom podseti da je uz njega bila najsrećnija žena na svetu, a onda uzela svoj štap za šetnju, napunila džepove kamenjem i otišla do reke. Priča se, naravno, tu ne završava; tu tek počinju sve priče o Virdžiniji Vulf.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---