Knjige >

Banaćani na Marsu

Srđan V. Tešin: Ispod crte
Stubovi kulture, Beograd 2010.

Miki je voleo ružne žene, a naročito proste radnice, sitne sobarice kad im guzovi zategnu uflekane radne mantile do pucanja, kasirke teških grudi kad ga zapahnu oporim mirisom znoja dok mu vraćaju kusur, uobražene čistačice kad im viri palac iz probušenih "borosana", brbljive servirke u fabričkim menzama kad se, u zaštitnim rukavicama, keceljama i kapicama, natrće preko pulta, besne kao ris, i pogrešno našminkane medicinske sestre sa prijemnog odeljenja kad im pertle crvenih tangi izviruju iznad belih pantalona, muškobanjaste nastavnice fizičkog vaspitanja kad pokazuju zajapurenim učenicama kako se na razboju radi "drvena Marija" ili korpulentne poštarke kad sedaju na bicikl sa motorom poput drusne Zore sa Marsa.

Knjige proze trojice mlađih kikindskih (i mokrinskih) pisaca našle su se pri samom vrhu pažnje tzv. književne javnosti tokom sezone jesen-zima; sva ta pažnja je bila, bogme, dvotrećinski opravdana (što nije loš procenat...) jer su dve od tri aktuelne knjige severnobanaćana, autora Stubova kulture, uistinu među najboljim uradcima srpske proze u protekloj godini, što kritici nije promaklo (osim onoj odavno mrtvosanoj, a institucionalno najbolje užljebljenoj), a nadam se da ne promiče ni publici.

Kako god, Srđan je Tešin daleko najiskusniji i najafirmisaniji autor iz ovog trolista; još od zajedničkog "pisma o namerama" nekolicine literarnih ispisnika zvane Pseći vek, Tešin se potvrdio u nacionalnom i regionalnom kontekstu kao zanimljiv i osebujan autor, pri tome i dovoljno promišljen da svoju poetiku ne petrifikuje na onim (recimo, post-postmodernističkim) pozicijama sa kojih je krenuo, nego da odvažno istražuje dalje, ne hajući mnogo kuda će ga to odvesti, tj. kako će se "to" zvati.

"Ispod crte" nije baš sasvim roman, a nije zapravo ni zbirka priča; najpre će biti da je to kolekcija, iliti grozd, ili vez, ili niska, pripovedaka koje objedinjavaju isti junaci i isti mizanscen, tako da je prirodno da su priče povezane na onaj način koji u konačnici knjigu izmešta iz područja iole klasične pripovedačke zbirke i zg(r)ušnjava je u neposrednu blizinu romaneskne forme, ipak je nikada ne dosežući u potpunosti. Ovo je, dakako, samo pokušaj definicije, nikako vrednosni sud: to što je knjiga tako žanrovski hibridna nije posledica neuspeha autora da je strukturira nekako drugačije, nego je, naprotiv, forma koja ovoj knjizi najviše odgovara. A prema kojoj će, formi, i njenom "pravom" autorstvu, pisac do kraja zadržati izazivački otvoren stav, provocirajući različita tumačenja, i zovući čitaoca na igru zamišljanja.

Miki i Milka, omlađi bračni par, žive u jednom od onih tipičnih (polu)periferijskih novogradnja-naselja, zvanom (ni manje ni više nego) Mars. U Kikindi, dakako, i u Banatu, koji kao da je ceo kosmos ove knjige, prenapučene banatskim toponimima, a gotovo pa lišene bilo kojih drugih. Milka je novinarka Banatskog žurnala, rođeni fridom-fajter i aktivista, podjednako kroz pisanje kao i kroz život, dočim je Miki manje-više pasivni i introvertni Izbegavač Nevolja, nastavnik muzičkog i veronauke (!), i uopšte rasni maneken izokrenutog rodnog stereotipa (te nas neće mnogo iznenaditi kada otkrijemo, zajedno s Milkom, njegovu transvestitsku stranu...): Milka je, sve u svemu, nosilac "muškog principa", a njen mužić, hm, baš i nije, mada se par puta baš potrudi... Ambijent u kojem žive prepun je benignih i manje benignih čudaka, živopisnih likova koji kao da vapiju za ekranizacijom (ali samo u rukama znalca!) poput nepodnošljive babe Radinke s prvog sprata, njenih unuka Jelene i Vesne, poslastičara Caneta koji će Milku, okrivljujući je za smrt svog dobrotvora, mučiti prisilnim objedanjem tulumbama, a bogme i kvartovskih siledžija i krimosa u (ne)uspešnom pokušaju, koji će supružnicima prirediti scene uistinu dostojne Pasa od slame, i inih, ništa manje koloritnih. To su, od Mikija i Milke pa nadalje, svi ti ljudi tek malo ispod crte, olupane ljudske egzistencije koje su zastale negde pred samorealizacijom (šta god to bilo) i koje sada otaljavaju restlove svojih života na prašnjavoj periferiji, u malom prostoru u kojem zbijeni žive jedni drugima hodajući po glavama... Utoliko je Tešinov Mars uistinu bilo koji od naših životnih mikrokosmosa, a način na koji ga je ostvario pleni upravo jedinstvenim spojen začudnosti, one uvek negde za jedan polukorak lebdeće iznad proze "životnih realnosti", a istovremeno odišući nečim što tako lako prepoznajemo, što kao da je pozajmljeno direktno od nas – što od naše "realnosti", što još i više iz naših snova.

Ispod crte je knjiga za probraniju i verziraniju publiku, mada je, opet, jako udaljena od svake nacifrane hermetičnosti i celomudrenosti. A Srđan V. Tešin je, dakako, pisac podosta iznad crte u savremenoj srpskoj prozi, gde god da tu crtu postavite.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST