Biografija >

Sijao je kao Sunce

"Jurij bi uvek uspevao da sačuva svoj savršeni mir. Njegovo dobro raspoloženje bilo je zarazno, njegov humor razgaljujući, njegov osmeh anđeoski"

Sa stanovišta "poželjnog standarda" koji su propisivale tadašnje sovjetske vlasti, Gagarinova biografija bila je besprekorna. Rođen je 1934. godine u Kljušinu, malom kolhozu na oko 150 kilometara zapadno od Moskve u skromnoj radničkoj porodici, kao treće od četvoro dece. Njegov otac bio je svestrani zanatlija, zidar i drvodelja, dok je majka radila u lokalnoj mlekari. Rat je teško pogodio Gagarinovu porodicu: otac je mobilisan, nacisti su im oduzeli kuću, a brata Valentina i sestru Zoju odveli u Poljsku, u zarobljeništvo. Sledeću zimu majka je sa Jurijem provela u zemunici.

Gagarinov prvi susret sa avionima bio je slučajan: tokom rata na ledinu pored njihovog sela prinudno se spustio jedan sovjetski "jak", sav izrešetan u vazdušnom okršaju. Kada je ispred sebe ugledao pilote čije su grudi blještale od silnih značaka i odlikovanja, Gagarin je trenutno bio "zaražen" željom da kad-tad i sam poleti. Iako je počeo da zarađuje za život kao radnik u čeličani, okrenuo se matematici i fizici, da bi na kraju upisao tehničku školu u Saratovu. Tokom četvrte godine školovanja ponudili su mu da se okuša u pilotiranju i tu šansu je oberučke prihvatio. Prvi samostalni let izveo je 1955. godine, da bi zatim mesecima kampovao pod šatorom na samom aerodromu, koristeći svaku priliku da ugrabi još koji let. Brzo je stekao reputaciju spretnog momka koji je u stanju da meko prizemlji avion čak i u najtežim uslovima.

Na nagovor svog instruktora, Gagarin pristupa sovjetskoj armiji koja ga šalje u elitnu pilotsku školu u Orenburgu, koju završava sa najboljim ocenama. Tamo je upoznao i svoju suprugu Valju, koja je za njega često tvrdila da previše radi i uči: "On oštri svoje zube na granitu nauke čitav svoj život i ne namerava da stane." U slobodno vreme Gagarin trenira trčanje, plivanje, hokej i košarku, čita Dikensa i Puškina, ali i radove Konstantina Ciolkovskog, oca savremene astronautike. Kada je na radiju 1957. godine čuo vest da je lansiran Sputnjik, prvi veštački satelit, Gagarin je znao da počinje era osvajanja kosmosa i da u njoj želi mesto za sebe.

Ubrzo je država krenula da sakuplja kandidate za astronaute. Besprekoran u školi, još bolji u avionu, cenjen i poštovan od kolega, bistar i odlučan, sa fizičkom kondicijom koja mu je omogućavala da i najteže psiho-fizičke testove prođe s osmehom na licu, Gagarin se lako našao u izabranom društvu od dvadeset pilota, kandidata za prvi let (mnogi su otpali zbog svoje korpulentnosti i nemogućnosti da se uvuku u minijaturnu kabinu Vostoka). Usledila je dugotrajna i surova obuka koju većina nije mogla da podnese. Tadašnji astronautski dril bio je neuporedivo teži od današnjeg i povremeno je više ličio na besmislenu torturu, nego na korisnu vežbu. Gagarin je rutinski provodio po 24 časa u zvučno izolovanoj kabini bez svetla da bi zatim sedao u centrifugu sa ubrzanjem od 13 g. U to vreme niko nije znao kakvim će iskušenjima biti izložen čovek u kosmosu, tako da je cilj procesa obuke bio da iz svakog čoveka izvuče apsolutni maksimum.

Najbolji kandidati, njih šestorica, upućeni su u moskovsku vojnu bolnicu "Burdenko" na detaljna medicinska ispitivanja. Gagarin je od doktora dobio najvišu ocenu: "Za ovakvo telo i um, stratosfera nije nikakva prepreka." Nedelju dana pred let Vostoka, u trci su ostala još samo dva kandidata: Jurij Gagarin i German Titov. Titov je takođe bio vrhunski pilot, pomalo tašt i egocentričan, uvek u centru pažnje, naročito kad bi demonstrirao svoje visoko obrazovanje i poznavanje poezije. Bio je nesporni favorit inženjera i administracije, ali je Gagarin imao veći prestiž kod kolega pilota.

Nekoliko dana kasnije izbor je pao na Gagarina. Po mnogima, prevagnula je podrška iz senke koja je došla sa najvišeg mesta. Nikita Hruščov je, izgleda, favorizovao Gagarina s kojim je delio skromno seosko poreklo, na račun Titova, čiji je otac bio učitelj. Ako Gagarin, seljačko dete, može da bude prvi u kosmosu, zar nije logično da i Hruščov bude prvi u SSSR? Sa ovim se Titov nikad nije do kraja pomirio. Iako će nekoliko meseci kasnije i on leteti na Vostoku 2, titula drugog čoveka u kosmosu delovala mu je beznačajno. Mnogo decenija kasnije, na samrtnom odru, Titov i dalje nije krio svoju gorčinu: "Oni koji kažu da sam zagrlio Gagarina i čestitao mu na izboru – lažu!"

Po drugima, konačnu odluku doneo je Sergej Koroljev, vrhovni autoritet sovjetskog kosmičkog programa. Koroljev je bio prisan sa obojicom, ali je prema Gagarinu imao i dodatnu dozu srdačnosti ("Evo mog malog orla..."). Sam Gagarin nije bio iznenađen, čitav njegov život bio je okrenut trenutku koji je konačno stigao. Koroljev je kasnije govorio da je izbor Gagarina bio logičan jer je on u svakom pogledu bio izuzetan: "U situaciji kada smo svi mi bili nervozni i zabrinuti, kada je delovalo da je jedino neuspeh zagarantovan, Jurij bi uvek uspevao da sačuva svoj savršeni mir. Njegovo dobro raspoloženje bilo je zarazno, njegov humor razgaljujući, njegov osmeh anđeoski. Taj čovek je sijao kao sunce."

Poslednji dan u svom domu pred istorijski let Gagarin je proveo zabavljajući svoje dve male ćerke. "Vidi ti nju", govorio je mlađoj, "otac joj se sprema na put u kosmos, a ona je baš sad rešila da napuni pelene." Svoju poslovičnu hladnokrvnost Gagarin je očuvao i na lansirnoj rampi: pola sata pred poletanje imao je puls 65.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---