»Avala film« pred stečajem >

Sunovrat Filmskog grada

Priča o napuštenoj i propaloj "Avali" ostala je kao tipična priča naše tranzicije, u kojoj nestaju nekadašnji socijalistički mastodonti. Tek sad, kad se došlo do stečaja, problem se aktuelizovao. To da će nekad slavni filmski studio biti rasparčan u zemljišne kvadrate i razgrabljen – još uvek zvuči neverovatno

Poučeni iskustvom privatizacija, a pogotovo iskustvom „Beograd filma" (kupovinom i rasprodajom beogradskih bioskopa kao ekskluzivnog gradskog prostora, o čemu je "Vreme" u nekoliko navrata pisalo, vidi br. 915, 971), u jedva preživelom filmskom preduzeću "Avala" strahuju od istog scenarija. Nedavno hapšenje kupca "Beograd filma" Nikole Đivanovića, zbog malverzacija u trgovini bioskopima, samo je dalo vetar u leđa već pokrenutoj priči o "Avala filmu". To da će nekad slavni filmski studio biti rasparčan u zemljišne kvadrate i razgrabljen – još uvek zvuči neverovatno.

Međutim, takva sudbina "Avala filma" sasvim je moguća. U tom slučaju očekivanja osamdesetak zaposlenih da će država konačno nešto uraditi kako bi zaustavila propast ove kuće naročito u godini koju je Ministarstvo kulture proglasilo "Godinom filma u Srbiji" – padaju u vodu. Pokušaji filmskih umetnika, koji bilo iz sentimentalnih razloga ili zbog razumne potrebe da ožive filmskog giganta koji je već dugo na samrti, kao da ostaju puste priče. A umesto sete i lepih sećanja iz socijalističkih vremena – o velikoj filmskoj kompaniji sa slavnim produkcijama i koprodukcijama, o kompleksu studija na Košutnjaku građenom po uzoru na italijansku Ćinećitu – stoje neumoljivi podaci o gubicima i dugovanjima.

BANKROT ILI REORGANIZACIJA: Ove godine, 20. januara, "Avala film" kome su zbog dugova računi blokirani već dve godine, ušao je u predstečajni postupak. Pravilo nalaže da ukoliko se za 60 dana od dana pokretanja predstečajnog postupka ne dogodi ništa, ne pojavi se nijedna mogućnost kako bi dugovi bili otplaćeni, pristupa se likvidaciji firme i ona se briše iz registra preduzeća. Taj predstečajni rok za "Avala film" već je prošao. Likvidiranje firme ipak je izbegnuto jer je, kako saznajemo od Dušana Belanovića iz Agencije za privatizaciju, Dunav osiguranje (koje je jedan od poverilaca) dalo kaparu za pokretanje stečajnog postupka. Među najvećim optimistima i filmskim poslenicima šuškalo se da će država ipak dati neke naznake Agenciji za privatizaciju kako bi "Avala" bila izuzeta iz stečajnog postupka. A to bi jedino bilo moguće ukoliko bi država na sebe preuzela obavezu da isplati sva dugovanja "Avale", u šta bi se realno gledano moglo posumnjati.

Skoro dve nedelje posle isteka predstečajnog roka, u Agenciji za privatizaciju saznajemo da nikakve naznake od države o izuzeću "Avala filma" iz stečajnog postupka – nisu stigle. Tako, stečajni postupak tek što nije započeo, a stečajni upravnik biće Agencija za privatizaciju. Belanović dalje objašnjava da od samog stečaja dalje vode dva moguća puta: bankrot ili reorganizacija. U slučaju bankrota, rasprodaje se sva imovina i namiruju se dugovi poveriocima, a u slučaju reorganizacije moguće je, na primer, prodati neki deo imovine, namiriti neki deo duga, a uz mogućnost opstanka preduzeća i nastavljanja postojeće delatnosti. Konačnu odluku o tome ipak donosi Privredni sud, tačnije odbor poverilaca. Od visine duga, ali i privlačnosti zemljišta na Košutnjaku (ar zemljišta uz ogradu "Avale" dostigao je i 20.000 evra), zatim od toga ko su poverioci i šta je u njihovom interesu, zavisi i dalje postojanje "Avala filma". Za sada, sve previše podseća na privatizacije i stečaje kakve smo mnogo puta videli i koji su završili "otimanjem" društvene imovine i rasprodavanjem građevinskog zemljišta, utoliko pre ako je ono na dobroj lokaciji.

Ukupna teritorija Avala filma obuhvata 30,3 hektara zemljišta u šumi i 20.000 kvadratnih metara poslovnog prostora, pod krovom. Inače, poslednji film ova kuća je samostalno proizvela 2000. godine, a još od početka devedesetih svela se na iznajmljivanje prostora. "Sada se tamo nalaze Pink, ‘Komuna’ Makse Ćatovića, RTS, Kinoteka, neki Italijan, svi imaju svoje baze", kaže jedan od sagovornika u najnovijem dugometražnom dokumentarnom filmu Srđana Kneževića Avala film: rešenje ili propadanje, koji predstavlja inače retko svedočanstvo istorije Avala filma, od slavnih vremena pa sve do aktuelnih problema koji dovode u pitanje i formalni opstanak preduzeća, a koji je nedavno premijerno prikazan.

Jedno od najvažnijih pitanja koje se mora raspraviti pre svake prodaje jeste i vlasništvo zemljišta na kome se nalazi Avala film. Kinoteci je, recimo, Ministarstvo kulture dozvolilo da uknjiži svoj posed za depoe u Košutnjaku, deset hektara Avaline teritorije je otišlo na studije RTS-a, a tu je i vojno-filmski centar "Zastava film", kome je prostor dodeljen još sedamdesetih godina... Problemi oko vlasništva su dosta komplikovani, mada se u filmu pominju i još neispitani lagumi "Avala filma", podzemni tuneli koji se nalaze ispod njegove cele površine. U Avali kažu da je njihova teritorija u stvari gradsko građevinsko zemljište Republike Srbije i da oni od početka raspolažu samo pravom njegovog korišćenja.

SLAVNI DANI: Kao državni projekat, neki ga nazivaju i najvećim brendom srpske kulture, studio "Avala film" osnovan je 1945. a prvi film koji je samostalno snimio bio je Slavica. U produkciji "Avala filma" nastalo je 400 dokumentarnih i 200 igranih filmova koje su režirali mnogi poznati reditelji SFRJ, i oko 120 koprodukcija sa stranim partnerima (Dugi brodovi, Džingis Kan, Marko Polo).

Zlatno doba nastalo je početkom šezdesetih kada je na čelo "Avale" doveden Ratko Dražević, pukovnik Udbe, što je u početku izazvalo nemali šok kulturne javnosti. Međutim, desilo se nešto što niko nije očekivao – za vreme Draževića domaća kinematografija doživela je procvat. O Draževiću su ispredane mnoge priče, ali niko još nije rekao da on nije bio zainteresovan za film. U njegovo vreme snimljeni su i Skupljači perja, a uprkos tome što je bio čovek Udbe, krutog socijalističkog sistema, baš on je promovisao i crni talas. U Avalu je doveo Mihiza, Selenića, Krležu, ljude koji su pravili filmove, a da nisu bili po ukusu države. Andžej Vajda je u "Avali" snimio Sibirska ledi Magbet, a u studio na Košutnjaku dolazili su i Vitorio de Sika, Nikolas Rej, Orson Vels, Dejvid Lin, Entoni Kvin, Kirk Daglas, Omar Šarif, Alen Delon i mnogi drugi.

Drugi značajan period bio je od 1968 do 1972, pod rukovodstvom Dragiše Gileta Đurića, međutim, već tada su se počele osećati posledice prethodnog raskošnog poslovanja i velikog broja kredita. Đurić je, kako kaže, uspeo da vrati 30 odsto kredita i da održi proizvodnju, a najveći umetnički uspeh tog vremena bio je Zlatni medved u Berlinu za Rane radove Želimira Žilnika. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina održavan je kvantitet produkcije, "sve do Osme sednice" kako kažu umetnici iz pomenutog Kneževićevog filma, "kad je prestala briga za kulturu i kad je sve postalo podređeno drugom cilju". Prvo su bili pritisci da se Avala pripoji RTS-u, raskidali su se ugovori sa strancima, stala je proizvodnja, nije se imalo ni za plate. Tada, 1990, odlučeno je da se "Avala" pripoji "Jugoeksportu". U tom trenutku "Jugoeksport" je obećavao velika sredstva koja će uložiti i 1991. usvojen je akt o osnivanju deoničkog društva "Jugoeksport Avala film internacional" (51 odsto pripalo je "Jugoeksportu", a 49 odsto "Avala filmu"). Međutim, kako se to preduzeće pod sankcijama urušavalo i došlo do stečaja tako se rušila i "Avala". Od tada do danas pravni status "Avale" nije se menjao.

PROPADANJE: Kasnije je bio poznat i pokušaj vlade Zorana Đinđića da se "Avala" uz pomoć države revitalizuje, ali koji je propao, navodno zbog ubistva premijera. Usledilo je i nekoliko propalih dolazaka investitora koji su hteli da ulože sumnjivo male pare u "Avalu", a da je zauzvrat uzmu na dugogodišnji zakup. Tako je i pokušaj Branislava Lečića da se formira zajedničko preduzeće sa fondom "Stadluks investment" iz Luksemburga, koji bi uložio svega 330.000 evra, bio sprečen.

Za to vreme, dok je "Avala" propadala, TV Pink je u Šimanovcima izgradio svoj "holivudski" studio, "Bojana film" u Bugarskoj prodata je Amerikancima, u Bukureštu pored starog revitalizovanog državnog studija napravljena su još tri nova, u Mađarskoj je novom tehnikom opremljen državni i nekoliko privatnih studija. Priča o napuštenoj i propaloj Avali ostala je kao tipična priča naše tranzicije, u kojoj nestaju nekadašnji socijalistički mastodonti. Tek sad, kad se došlo do stečaja, problem se aktuelizovao. U međuvremenu, filmska industrija je otišla napred, tehnologija se vinula u nebesa, sve više se teži jeftinijim i manje glomaznim rešenjima, a većina filmova se radi na elektronici. U Srbiji ne postoji ni filmska laboratorija, a ona jedna što je bila otvorena u saradnji sa Kodakom, nije opstala duže od godinu dana jer nije imala dovoljno posla. Istovremeno, švercerski kanali za tranzit filmskih traka do laboratorija u susednim zemljama, pri čemu se ne plaća ni porez ni PDV, odlično funkcionišu. Najzad, nemoguće je izbeći pitanja: da li je kasno za oživljavanje "Avale", koliko dugo i koliko mnogo u nju istinski treba ulagati, može li ona stići konkurenciju i šta bi posle svih ulaganja ona uopšte radila.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---