---

Kosmička trka >

Sprint, maraton i nacionalni ponos

Skoro čitav stari kadar NASA napustio je službu kada je postalo jasno da će projekat Apolo biti ugašen čim se ustanovi da je SSSR izgubio trku. Zašto se Amerikanci više nikad nisu vratili na Mesec? "Zato što su tamo već bili s pogrešnim razlogom"

Kako primećuje Žerar de Grot, autor knjige Tamna strana Meseca, sovjetski početni uspesi u kosmičkoj trci bili su kolateralna posledica njihovih koncepcijskih grešaka u konstrukciji nuklearnog oružja. Sovjetske bojeve glave bile su prevelike i preteške, za njihovu interkontinentalnu isporuku bile su potrebne rakete veće, teže i jače od američkih. Sovjeti su pragmatično zaključili da se te iste glomazne rakete mogu iskoristiti kako bi se do tada netaknuto nebo okitilo simbolima komunističke nadmoći što su efektno demonstrirali lansiranjem Sputnjika, Lajke i Gagarina u Zemljinu orbitu.

Tadašnji američki predsednik Dvajt Ajzenhauer nije pridavao veći značaj početnim sovjetskim uspesima i uporno je odbijao da Ameriku uključi u "besmisleno takmičenje u dizanju tegova". Poduhvat slanja čoveka u kosmos smatrao je skupom, neizvesnom i rizičnom avanturom bez ikakve upotrebne vrednosti. Kada mu ja NASA prvi put predložila program Apolo i spuštanje čoveka na Mesec, Ajzenhauer ga je glatko odbio. Kada je NASA pokušala da dodatno "zasladi" čitavu priču i Apolo predstavi kao početak jednog dužeg nacionalnog pregnuća (osvajanje Marsa i drugih planeta), Ajzenhauer je napustio sastanak i otišao da igra golf.

Ajzenhauerov naslednik, Džon Kenedi, nasledio je i svu skepsu svog prethodnika, i sam verujući da postoje neuporedivo korisnije stvari koje se mogu učiniti na Zemlji. Ono što Kenedi, međutim, nije mogao da predvidi je glad nacije za herojima. Amerikanci su u Gagarinu videli junaka kog oni nemaju, koji im je potreban svuda i u svakoj disciplini pa makar bila reč i o "dizanju kosmičkih tegova". Ta potreba postala je još izraženija nakon fijaska u kubanskom Zalivu svinja, koji je ozbiljno naudio američkom imidžu i dodatno osnažio poziciju SSSR kao vodeće svetske supersile.

I dalje nepokolebljiv u javnim nastupima, Kenedi je u Ovalnoj sobi sve više paničio. "Da li postoji nešto u čemu možemo da prestignemo Ruse?", bilo je pitanje koje je postavio svojim vodećim stručnjacima. Odgovor je bio više nego jasan: trebalo je definisati novu trku, dovoljno tešku i složenu da natera SSSR da se pomuči "od nule", bez oslanjanja na već razvijenu i dokazanu tehnologiju. I tako je Kenedi izabrao najbliži cilj koji SSSR nije mogao da dostigne svojim raketama koje su uveliko gospodarile Zemljinom orbitom. U svom čuvenom govoru iz 1961. godine ("Pre nego što ova decenija prođe..."), Kenedi je odabrao Mesec kao cilj kojem treba da teži cela američka nacija.

Bio je to briljantan govor, ali zasnovan na diskutabilnim argumentima: enormno skup let čoveka na Mesec nije predstavljen kao nešto što će, direktno ili indirektno, doprineti napretku nauke ili blagostanju prosečnog Amerikanca. Umesto toga, Kenedi je objavio da država, nakon niza poraza i poniženja, napušta trčanje na kratke staze i prelazi na maraton. Amerikanci su otišli na Mesec baš kao što se Hilari popeo na Everest, a Pikar spustio u Marijanski rov, samo zato što postoje mesta na kojima još niko nije bio.

U svojim kasnijim istupanjima, Kenedi je bio daleko manje ubedljiv. Govorio je kako je potpuno svestan da bi novac mogao da se potroši na mnogo pametniji način, za obrazovanje, zdravstvo ili socijalnu zaštitu. "Vi, naučnici ... najveći ste krivci za to", branio se Kenedi pred novinarima. "Da ste mi dali neki spektakularan cilj ovde na zemlji, recimo da uklonimo svu so iz Tihog okeana, ja bih vas podržao. Vi mi niste dali nikakvu alternativu, a ja sam morao da se opredelim za nešto veliko."

Baš zbog toga, NASA nikada nije do kraja prihvatila način na koji je projekat Apolo osmišljen i vođen, i pored astronomskih državnih ulaganja i široke društvene podrške. NASA je više volela dugoročnu perspektivu i kontinuitet, manje ali otvorene naučne projekte koji se logično nastavljaju jedan na drugi. U novom poretku stvari nacionalna agencija pretvorila se u mašinu koja je trebalo da proizvodi astronaute-heroje, nacionalni prestiž i ništa više. Skoro čitav stari kadar NASA napustio je službu čim je postalo jasno da Apolo predstavlja slepi sokak, projekat koji će biti ugašen čim postane jasno da je SSSR izgubio trku. Zašto se Amerikanci više nikad nisu vratili na Mesec? Za de Grota odgovor je jednostavan: "Zato što su tamo već bili s pogrešnim razlogom."

I pored toga, "herojski" koncept osvajanja svemira još nije sasvim iščezao. Danas su sateliti i kosmičke sonde primarno sredstvo za prikupljanje novih saznanja o našoj planeti i svemiru koji nas okružuje, ali se i dalje smatra da velikog napretka neće biti sve dok čovek ne sleti na Mars iz razloga koji se nigde potanko ne objašnjavaju na iole racionalan način. Od pitanja konkretnog naučnog doprinosa jedne tako skupe i beskrajno komplikovane misije, izgleda da je mnogo važnije da li će taj čovek biti Amerikanac, Rus, Indus, Kinez ili Evropljanin... Ruku na srce, lako bi to mogao da bude i neki naš državljanin, jer mi već ispunjavamo dva osnovna preduslova: u stanju smo da taštinom pariramo celom svetu, a sa dva-tri nova kredita lako bismo pokrili i sve troškove.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---