---

Pre koliko godina sam javnosti dostavio studiju o privatnim zatvorima? Država ne bi nikoga morala držati u kućnom pritvoru: ne bi izazivala podozrenje pravednika i opravdanu zavist lica koja kaznu izdržavaju izvan svoje kuće

Još pre tričavih pedeset godina činilo se da sve što je važno mora biti u vlasništvu države: milioni mesinganih pepeljara (pušenje beše sastavni i legitimni deo svakog putovanja) imali su ugravirano JŽ, pošta je bila državna, domovi zdravlja i bolnice isto, privatluk se svodio na zemljoradnju, zanate i poneku uslugu na čelu sa ugostiteljstvom: mogao si u kojoj ti drago gostioni da piješ i mezetiš, to si radio na svoju odgovornost, vlasište si mogao poveriti kojem ti drago brici, ali gde god se radilo o opštoj bezbednosti, o tajnosti i nepovredivosti pošiljke ili opasnosti od epidemije koja bila bi krunisana pomorom stanovništva oslobodivšeg se netom fašističke čizme – sve je bilo državino.

Kad student marksizma nisam mislio da ću raditi u privatnim novinama te da ću u jednom treunutku svoga razvoja i sam postati privatnik, mali akcionar! Učili smo da se o opštem interesu najsavesnije stara država, zbog svoje snage ona je i najdelotvornija, ali je i najpravednija - medij koji ne bi bio u njenim blagoslovenim rukama mogao bi da zastupa bog te pita kakvu ideologiju vlasnika, taj bi možda potpao i pod uticaj kakve druge države koja ko zna šta ti misli! Ispostavilo se da apoteka ne mora biti državna, televizija ne mora da bude državna, zube možeš da plombiraš u domu zdravlja gde čekaš i primaš injekciju bolniju (usled promera igle) od same intervencije, ili možeš kod samostalnog zubara koji te primi u onaj minut kad ste se dogovorili, ali gde plomba košta osamdeset maraka.

Zubari su ako se tako može reći povukli nogu, pa su i lekari poželeli da rade kod privatnika dok jednog lepog dana ne otvore i oni kakvu kliničicu za koju već imaju smišljeno ime, cementare mogu da budu privatne, čak i u vlasništvu stranaca, građana zemlje koja je do juče bila kolonijalna sila, a ja sam mislio da cement kao vodeći građevinski materijal mora da pravi preduzeće koje je državno, šećerana je isto bila državna, kome drugom si mogao verovati da u šećeru samom po sebi štetnom nema još kakva škodljiva supstanca koju nezasiti kapitalista meša sa repom, uglavnom kad je krenulo privatnoono, privatnoono, predložio sam da se i sa zatvora skine prevaziđeni socijalistički embargo, da se obožavanom sverešavajućem tržištu poveri i ovaj sektor koji neće nikad izići iz mode, mislim na robijaštvo kao na vernu pratilju čovečanstva kroz vaskoliku njegovu evoluciju.

Zatvori u Srbiji nisu dovoljni da ugoste sve klijente: ma koliko da nam je sudstvo sporo, ipak su kaznione prenaseljene i predsednik Republike mora, hteo ne hteo, da pomiluje silesiju robijaša kako bi novi pretendenti na zatvorski ležaj, kiblu i ostalo došli na red. Predložio sam da se postojeći kazamati iznesu na licitaciju: privatnik koji najviše ponudi postaje vlasnik zgrade uz obavezu da je obnovi, da opravi sanitarije i da ne otpusti više od 49% čuvarskog kadra. Pošto preporodi zgradu, kujnu, perionicu, biblioteku, teretarnu, kapelu, atelje za tetovažu etc., ima da zaposli pshiloge, instruktore joge i druge; kod njega bi kaznu služili oni koji smeštaj sa toliko puno zvezdica mogu da plate. Dakle, ako kažnjenik treba da bude izolovan od zajednice u kojoj se pokazao tako kako se pokazao, biće izolovan, ali ako bi da vreme provodi u džakuziju, kuglani, ili sportskoj kladionici, i ako to vlasnik zatvora može da mu pruži - zašto da mu ne pruži?!

Gazda bi plaćao porez, bio bi odgovoran da mu gosti budu na broju, da ako žele uzimaju časove ne bi li ovladali kakvom novom veštinom koja će im dobro doći kad budu opet na slobodi; oni koji su u nečemu dostigli zenit doplatili bi da i za vreme odsluženja ostanu u vrhunskoj formi. Muzičar koji bi da svira skale imao bi gluvu sobu, da ne smeta ostalima, a da održava kondiciju, pa zašto da i ne napreduje kad već ima toliko slobodnog vremena?

Zvezda si i navikao si da provodiš vreme u muzičkom studiju - plati i imaćeš studio! Jer ti nisi osuđen na muzički post niti na muzičarsku propast, u zatvoru si da ne bi ponovio delikt i da ne utičeš na svedoke (makar i neki od svedoka u međuvremenu isto dopali zatvora), ali ako bi da se umetnički razvijaš i da snimaš nove stvari – zakon nema ništa protiv! Kao što u filmu vidimo da osuđeniku na smrt dolazi sveštenik, tako bi prestupniku osuđenom na ne znam ti godinu dana mogao u privatni zatvorski studio da dolazi licencirani producent, snimatelj ili muzičari koji treba odsviraju pokoji solo.

Lako je Legiji koji je književnik, njemu daj olovčicu i notes, taj će napisati roman, ali šta ako stramputicom udare ljudi kojima da bi se iskazali treba više?

Da moja vizija privatnih zatvora nije kao i toliki drugi moji predlozi eskpresno poslata na smetlište istorije danas niko ne bi morao u kućni pritvor! Taj izum jeste human, ali se isplati nekome ko ima dvosoban stančić. Ako neko ima zamak ili ogromnu vilu bilo bi mu bolje da to izda nekoj ambasadi, a da u privatnom zatvoru plati apartmančić od stotinak kvadrata i studio sa šesnaest kanala, odakle bi nam stigle nove pesme, kao što nam je pre koliko decenija iz zatvora stigao prevod „Kapitala". Ali ako neka prestupnica, govorim čisto teorijski, izdrži godinu dana u svome dvorcu, zašto da sa ministarstvom pravde ne napravi deal - da kaštel docnije registruje kao privatni zatvor, čija bi reklama i maskota bila ona sama?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---