Kraj štrajka Tomislava Nikolića >

Prevede ih žedan preko vode

Mnogi mere koliko je kilograma, a koliko glasova Nikolić izgubio tokom svog štrajka/ posta, a malo ko obraća pažnju na to šta će biti sledeći korak naprednjaka

Lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić je na Vaskrs 24. aprila prekinuo štrajk glađu pričestivši se posle Vaskršnje liturgije, koju je u Sabornoj crkvi služio patrijarh Irinej. Posle je patrijarh pozvao Nikolića i ministre unutrašnjih poslova Ivicu Dačića i vere i dijaspore Srđana Srećkovića u patrijaršijske odaje, a tamo o politici nisu razgovarali: Objašnjenje je glasilo: "Pa Vaskrs je!", mada su potezi tokom tih događaja povlačeni baš nekako po crkvenom kalendaru iako ti naprednjaci, dok su bili radikali, nisu mnogo koketirali s crkvom. Nikolić je svoj politički motivisan štrajk žeđu prekinuo na Veliki četvrtak posle poziva patrijarha Irineja i posle uvida u rezultate analize krvi.

Sada mnogi lideri javnog mnjenja, inače nenaklonjeni Nikoliću, mere koliko je kilograma, a koliko glasova on izgubio tokom tog posta. Malo ko obraća pažnju na to šta bi mogao biti naredni korak naprednjaka, a oni će, očito nešto raditi, kao što su radili i u poslednjih 35 meseci, menjajući sredstva pritisaka (lokalne kampanje, dve velike peticije, najava demonstracija, miting, štrajk glađu i žeđu, štrajk glađu, post, performansi i pritisak na medije).

DVE PETICIJE: Oni su u junu 2009. ostvarili zapažen rezultat na ponovljenim lokalnim izborima u Zemunu (32 odsto glasova) i na Voždovcu (oko 30). U januaru i februaru 2010. organizovali su potpisivanje peticije za obaranje vlade i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Tvrde da su sakupili milion potpisa. Odgovor jednog predstavnika vlasti je, navodno, bio šaljiv: "Šta, samo milion!"

Godinu dana kasnije, 13. januara 2011, naprednjaci su predsednici Skupštine Slavici Đukić-Dejanović predali peticiju sa 304.180 potpisa građana za promenu Ustava, kojom se traži smanjenje broja poslanika i ministara itd.

Petog februara oni su organizovali prilično posećen miting u Beogradu koji je protekao bez incidenata i uz trud obezbeđenja i policije da se spreči da se u njega infiltriraju desničarske i navijačke grupe koje su se eksponirale prošlog septembra (oko 6000 učesnika nereda povodom Parade ponosa).

Nakon februarskog mitinga, naprednjaci su najavili da će 16. april biti Dan za promene (sedeće demonstracije na stiroporu dok izbori ne budu raspisani). U toku tog mitinga, koji je bio nešto slabiji od prethodnog, Nikolić je pozvao pristalice da se raziđu i saopštio da je prestao da uzima vodu i hranu: "Ako mi se nešto desi, raspiši izbore!", dovikivao je Tadiću preko Pionirskog parka.

ZOVI ME SPASOJE: Tokom Nikolićevog štrajka, naprednjaci su najavljivali da će serijom protesta u više gradova pojačati pritisak na vlast, ali se sve završilo performansima u Beogradu ispred Predsedništva Srbije i RTS-a, u Kruševcu, Nišu i Valjevu, da, i pozivom Nikoliću na Veliki petak 22. ispred Beogradskog kliničko-bolničkog centra da prekine štrajk glađu. Kao što su i druge akcije ličile na kopiju onoga što je u pretprošloj deceniji radila opozicija, tako je i ovaj završni čin ličio na onu scenu na preobraženjskom mitingu opozicije 1999. kada je Spasoje Krunić pozvao Vuka Draškovića da dođe na govornicu, a deo mase skandirao "Zovi ga Spasoje!", pa je događaj kasnije nazvan "Miting Zovi me Spasoje". Deo demonstranata je posle zviždao Vuku, a Nikolića su sada čerečili kolumnisti. Preko zamenika predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića Nikolić je tada poručio da će, nakon što do Vaskrsa bude razmišljao o svemu u Srbiji, krenuti, kako je rečeno, u najžešći politički obračun sa onima koji su Srbiju uništili i opljačkali. Tu retoriku naprednjaci-radikali koriste odavno. Za sada najavljuju krivične prijave protiv odgovornih za prodaju Telekoma... Miting? Možda.

U aprilu 2011. naprednjaci nisu ostvarili svoj proklamovani cilj – određivanje datuma vanrednih izbora. Njihove pretnje nisu bile dovoljno uverljive, a njihove akcije nisu bile velikog obima ni dometa, a pitanje je i šta su bila njihova stvarna očekivanja. Nikolić koji je u politici od 1990. možda je znao da se za tako vremenski udaljen cilj (izbori za osam ili deset meseci) sada ne može skupiti kritična masa i da najavom sedećih demonstracija nije fascinirao protivnike – zašto bi, inače, pre početka tog mitinga prestao da uzima vodu i hranu...

Da je s govornice uzviknuo: "Sedi dole, dok ja gladujem!", da li bi oni sedeli duže tamo na stiroporu, nego što je on postio? Drugim rečima, on je svoje pristalice preveo žedan preko vode, računajući valjda s tim da im je poznata ona niška: "‘Bem ti besenje, zamal’ da s’ udavim!"

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---