Roman >

Pakao sredovečnog angsta

teofil pančić

Mirjana Dugandžija: Nekoliko dana kolovoza

Rende, Beograd 2011.

Da si tad znao što se dogodilo, te jeseni kad je tip sjeo do mene i počeo pričati o jazzu, prijetio bi da ćeš me zbog toga ostaviti. Govorio bi da je kraj sve dok ne bih počela ulicama hodati kao sjena. Tad, još uvijek to nisu bile samo priče. U što su se poslije pretvorile, to je bilo poslije. Ali tad su još bile krvavo klupko, čija dva kraja povlačimo ti i ja. Dograbili bismo se, naravno, i sad, ali više, onako, za bez veze i reda radi. Sve bi trajalo mnogo kraće, jer u međuvremenu sve ti je to postalo, baš, zanimljivo.

Jak si, možeš to izdržati. Stalno pojačavaš svoju snagu, svako malo kao da te cijepim, jer uvijek nešto izvučeš iz mene, neku davnu sličicu koja raspiruje tvoju maštu, ili me u nešto gurneš, pa se poslije preko svega nadnosiš kao patolog, i sam pomalo bolesnik, koji se naslađuje nad spletom udova koje valja skalpelom razdvojiti po rubovima.

Do sada (pre)poznata "samo" kao novinarka – iz plemenitog dinosaurus-žanra "kulturnjačkih novinara" – Zagrepčanka je Mirjana Dugandžija prošle godine svojim debitantskim romanom privukla mnogo pažnje u Hrvatskoj (izvorni izdavač: EPH-Novi Liber), a sada je tih Nekoliko dana kolovoza, rasprostrtih na dvestotinak strana, dostupno i na srpskom tržištu, i onima koja mu (više) gravitiraju. Dobro, nije danas tako nejasno kako se pažnja privlači, strategije te vrste dobro su razrađene; problem nastaje kada pažnju treba i zadržati. Toga ipak nema bez dobre literature.

I ovom je romanu, bez sumnje, u startu zapretilo tabloidno čitanje, dakle brzo, kuso, beznačajno i krajnje zaboravno: em autorka nije nepoznato ime u književnim i medijskim krugovima domicilnog joj okruženja, em je ogovaraonicama i drugim svračijim zakucima Agrama, pa i mnogo šire, brzo prostrujala vest kako je ova knjiga nekovrsni "odgovor" na roman Tri Drage Glamuzine (u Srbiji takođe objavljen u Rendetu), jednu bespoštednu evokaciju ljubavnih trouglova i ostalih nevolja jedne primenjene geometrije... (nudge-nudge-say-no-more, rekli bi ovde Pajtonovci). Što je, uzgred, baš onoliko tačno koliko je i savršeno irelevantno. A irelevantno je upravo iz onih razloga iz kojih je knjiga srećno preživela i nadživela taj prvi talas pogrešno usmerene i investirane radoznalosti: zato što je "Nekoliko dana kolovoza" naprosto roman, i to sasvim dobar, posve nezavisno od razmera autobiografskog u tekstu.

Prvi roman ove perspektivne spisateljice knjiga je u čijem je središtu novinarka Ksenija, uhvaćena tu negde "na polovini svog životnog puta", ali bez Vergilija u blizini, osim ako takvog vodiča po paklu sredovečnog angsta ne prepoznajete u Borisu, bivšem kolegi i nesrećno, ali duboko oženjenom ljubavniku s kojim je u dugogodišnjoj rastrzanoj i traumatičnoj, ali strastvenoj i apsorbujućoj vezi, pa onda više nije u vezi, pa... Taj odnos Ksenije i Borisa jeste onaj magistralni fabulativni tok u ovom romanu, ali je veoma daleko od toga da ga učini tek "ljubavnim romanom", odnosno knjigom koja pred čitaoca istresa sitna crevca jedne ljubavne priče, dočim je sve ostalo u njoj tek senka, sfumatozna pozadina koja je tu zarad ovlašne, mada neophodne "kontekstualizacije". Naprotiv, ovaj je roman ništa manje i jedna porodična hronika, gde u jednom od naporednih narativnih tokova pratimo sudbine slavonske, bosanske i uopšte eks-austrougarske i eks-jugoslovenske, etničko-verski šarolike familije na vetrometini na kojoj je periodično izložena svakojakim organizovanim ludilima. Ni to nije sve: NDK jeste i nežno-ironijska posveta figuri oca, intelektualca i "humaniste" starog kova, pomalo smetenog u divljem i agresivnom vremenu. Na koncu, roman je i lucidan portret jednog (post)tranzicijskog stanja, jednog društva koje je pogubilo stare sisteme vrednosti, a nove ili nije stvorilo ili, ukoliko jeste, i ukoliko je to ovo, onda bolje da nije... Na još jednom koncu, a ponad svega, to je uglavnom s pravom merom elaboriran i odlično napisan autoiskaz pripovedačice koja počinje da rekapitulira životne dosege i promašaje, razabirući se u pletivu egzistencije kojoj su malko prečesto da bi se to dalo na nogama (sa uvek visokim potpeticama) izdržati i održati, nepozvani ljudi i spoljne, nebirane okolnosti ili svojstva, određivali ili barem ograničavali tokove.

Nekoliko dana kolovoza unosi majsku iliti svibanjsku svežinu na proznu scenu ovog jezika koji razvlačimo i mučimo od Sutle do Pčinje; neka vas namerno "kupoholičarski" dizajnirane korice ne uplaše i ne uvere da je ovo nešto sasvim, sasvim drugo. Mada naratorka, gle, jeste i opsesivna shoppingholičarka. Ali iz neke sasvim druge priče: iz one koju ima smisla (is)pričati i čuti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST