---

Italija >

Zaokret ulevo

Čini se da je premijer Silvio Berluskoni izgubio sposobnost da čita raspoloženje italijanskih glasača i da je izgubio dodir sa realnošću. Slabljenje kupovne moći, egzistencijalni strahovi, doveli su do toga da se Italijani okrenu levici

Za "Vreme" iz Rima

"Ukoliko bi trebalo da sumiram događaje sa poslednjih izbora, rekao bih da je drugačija Italija moguća. To još nije potpuna politička alternativa, ali na površinu je isplivao drugačiji ljudski model, drugačiji način da se bude Italijan, drugačija antropologija." Ovim rečima je Marko Reveli, istoričar i sociolog, dao svoju analizu rezultata lokalnih izbora koji su bili porazni za koalicionu Vladu Silvija Berluskonija.

Berluskonijeva koalicija (njegova stranka Narod slobode, Liga za sever i neke manje lokalne stranke) pretrpela je najveći izborni neuspeh od 2006. godine. Njihovi kandidati za gradonačelnike pretrpeli su krajem maja težak poraz u svim većim gradovima. Poraz u Milanu je istorijski. Aktuelnu gradonačelnicu Leticiju Morati, koja je upravljala ekonomskim glavnim gradom Italije poslednjih pet godina, porazio je Đulijano Pizapija osvojivši 55 odsto glasova. Prvi put u poslednjih dvadeset godina Milano ima levičarskog gradonačelnika. Još su gori rezultat postigli u Napulju, gde je Berluskoni mislio da će lako pobediti, ali je njegov kandidat Đovani Letjeri osvojio samo 35 odsto glasova. Slično je bilo u svim većim gradovima. Tokom izborne kampanje, Berluskoni je, kao i mnogo puta do tada, zapostavio lokalne teme i probleme potenciranjem nacionalnih pitanja. U Milanu je izjavio da su ovi izbori referendum o njegovoj vladi i dao im nacionalni politički značaj.

ŠAROLIKA LEVICA: Pa ipak, reči Marka Revelija objašnjavaju da nije tako lako razumeti šta se dešava na uvek šarolikoj političkoj sceni Italije. Gradonačelnici koji su izabrani u Milanu i Napulju, na primer, nisu iz redova najveće opozicione Demokratske stranke. Pizapija je pobedio na preliminarnim izborima kao kandidat iz redova male stranke Levica ekologija sloboda (SEL) koja je nastala istupanjem iz Komunističke obnove (stranke takođe nastale iz stare Komunističke partije Italije koja je u poslednjih petnaest godina prerasla u Demokratsku stranku). SEL nema nacionalni program i oslanja se uglavnom na lični šarm njenog lidera Nikija Vendole.

Politička scena Italije daleko je od koherentne. U Napulju, na primer, Luiđi de Mađistris dolazi iz redova druge stranke, Italija vrednosti. Nije ga podržala SEL, a Demokratska stranka čak nije ni zastupljena u lokalnoj skupštini gde on ima 15 odbornika iz svoje stranke, 7 iz još jedne komunističke stranke, Saveza levičara, koju čine ostaci Komunističke obnove i jedne manje partije Italijanski komunisti. Ovo je samo jedan od mnogobrojnih sličnih primera.

Koalicije na lokalnom nivou veoma su raznolike. U nekim gradovima Demokratska stranka je ušla u koaliciju sa strankama centra dok je u drugim (u Milanu, na primer) ušla u koaliciju sa levičarskim strankama, koje poput SEL čak nemaju poslanike u državnom parlamentu. Zato Reveli, pronicljivi posmatrač dubinskih strujanja u italijanskom društvu, kaže da još nije jasno koja će društvena alternativa isplivati iz glasačke kutije na lokalnim izborima.

DALEKO OD STVARNOSTI: U svakom slučaju, čini se da je Berluskoni izgubio sposobnost da čita raspoloženje italijanskih glasača, kao da je izgubio dodir sa realnošću. Reveli, koji je od 2007. do 2010. predvodio nacionalnu komisiju za procenu broja siromašnih, misli pre svega na ekonomske poteškoće sa kojima se mnogi Italijani, naročito mladi radnici i porodice, svakodnevno suočavaju. U svojim analizama Berluskoni nije shvatio koliko je veliki deo italijanskog društva postao zabrinut za svoju budućnost i koliko se njegove lične brige (od sudskih istraga o navodnim slučajevima korupcije do divljih žurki u njegovim vilama) sve više doživljavaju kao nešto daleko od svakodnevnog života glasača.

Ovome moramo dodati i neke druge faktore. I moćni industrijski bosovi sve su nezadovoljniji ekonomskom politikom o kojoj odlučuje Đulio Tremonti, Berluskonijev ministar ekonomije, po mnogima de facto premijer. Javne finansije nisu u dobrom stanju, a nesposobnost vlade da smanji potrošnju i stabilizuje ogroman javni dug zemlje veoma je zabrinula bankare i strane investitore. Možda je tačno da je italijanska privreda prevelika da bi propala i da bi moguće posledice neizvršenja novčanih obaveza po pitanju javnog duga bile preteške za evro, a da bi ih EU dozvolila, međutim, kupovna moć italijanskih porodica brzo opada dok je predviđen rast BDP-a za 2011– od samo jedan odsto, dok u Nemačkoj iznosi više od četiri, a u Francuskoj tri odsto.

Berluskonijev poslovični optimizam ne odgovara stvarnosti, a Tremontijeva politika čvrste kontrole budžeta posmatra se kao zavrtanje slavine naslepo svim sektorima, bez prave liste prioriteta. Svi javni sektori, u poslednje dve godine, bar jednom su štrajkovali protiv politike vlade.

Puna težina političkih posledica lokalnih izbora u Italiji osetiće se posle 12.-13. juna. Tada će Italijani biti pozvani da ponovo izađu na birališta, ovog puta da se na četiri referenduma izjasne o nekim važnim delovima zakonodavstva koje je odobrila Berluskonijeva većina u Parlamentu. Dva referenduma će biti o otvaranju tržišta lokalnih komunalnih preduzeća za privatne kompanije. Drugo pitanje je zakon o nuklearnim elektranama koje vlada želi da gradi. Posle cunamija u Japanu i katastrofe koja se desila u Fukušimi, veoma je moguće da će Italijani reći ne nuklearnoj energiji kao što su učinili 1987. na sličnom referendumu održanom nekoliko meseci posle havarije u Černobilju. Četvrto pitanje je zakon o zakonskoj prepreci, tj. zakon koji je donela Berluskonijeva većina da se njegova suđenja privremeno prekinu, tvrdeći da je premijer previše zauzet da bi se pojavljivao u sudu.

Insajderi tvrde da možda prvi put u karijeri Berluskoni nije siguran koji sledeći potez da napravi. Liga za sever, njegov najveći koalicioni partner, loše je prošla na lokalnim izborima (čak i u svom uporištu, u severnoj Italiji) i počela je da se distancira od Berluskonija.

Lokalni izbori u Milanu su pokazali da je kampanju pobedničkog kandidata podržao ogroman broj volontera koji su kampanjom od vrata do vrata, putem društvene mreže Fejsbuk i interneta obavili mobilizaciju koja podseća na pobedničku kampanju Baraka Obame u Sjedinjenim Državama. Ovo je nova karakteristika italijanske politike i predstavlja upozorenje za stranku Narod slobode: ako žele da uđu spremni u narednu izbornu kampanju, trebalo bi da provedu više vremena među svojim glasačima i građanima nego u televizijskim debatama. Ovo je pravi antropološki zaokret od berluskonijevskog stila vođenja politike koji je zaveo mnoge, pa i partije na levom krilu.

Ali to možda neće biti dovoljno. I u Napulju i u Milanu kandidati su odneli pobedu više zbog svoje lične harizme nego zbog programa za budućnost drugog i trećeg grada po veličini u Italiji. Ova personalizacija politike, sa jakim populističkim predznakom, verovatno je najotrovnije nasleđe Berluskonijeve politike. Može se ispostaviti da je to nasleđe teško izbrisati iz još uvek nejasne političke slike.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---