Sprečavanje i dijagnostikovanje srčanih oboljenja >

Šta da radimo kad posumnjamo da srce ne radi

Mere prevencije se preduzimaju kada lekari identifikuju osobe u riziku. Pitanje je kako ih mogu prepoznati

Kardiovaskularne bolesti su vodeći uzrok smrti, kako u razvijenim zemljama u svetu tako i u zemljama u razvoju. Ali doskora nije bilo tako. Početkom XX veka samo deset odsto smrtnih slučajeva bilo je uzrokovano kardiovaskularnim oboljenjima, da bi 1970. godine postalo utvrđeno da su one vodeći uzrok smrti prvo u zapadnim, a onda i ostalim zemljama sveta. Po tom pitanju Srbija nije izuzetak, štaviše spada u svetske rekordere. Na osnovu broja umrlih od kardiovaskularnih oboljenja zauzimamo čak treće mesto u Evropi (odmah iza Ukrajine i Rusije), jer je u Srbiji čak 56 odsto svih smrtnih slučajeva uzrokovano upravo kardiovaskularnim oboljenjima.

KONTROLA RIZIKA: Da bi se bolest prepoznala na vreme i da bi se adekvatno lečila, neophodno je posebno obratiti pažnju na primarnu i sekundarnu prevenciju.

Mere prevencije se preduzimaju kada lekari identifikuju osobe u riziku. Njihov cilj je da pronađu osobe u riziku od kardiovaskularnih oboljenja i da primenom određenih mera i promenom načina života te ljude iz više prevedu u nižu kategoriju rizika, a one koji su već u niskom riziku dobrim savetima da održe u toj grupi. Naravno, sledeće pitanje je kako lekari to mogu da prepoznaju?

Postoje određeni faktori koje prate. Pre svega, to su faktori na koje ne mogu da utiču.

Na godine starosti, na pol i na genetsku predisponiranost lekari i društvo ne mogu da utiču, ali zato mogu da utiču na pušenje, na dijabetes, na holesterol, na arterijsku hipertenziju i "tradicionalni srpski način života". To podrazumeva manje gledanja televizije, manje sedenja za kompjuterom, više kretanja, više dnevne šetnje i regulisanje telesne težine.

U osnovi svih kardiovaskularnih bolesti je ateroskleroza, hronično degenerativno, delom zapaljensko oboljenje koje se karakteriše pojavom modifikovane vrste holesterola u zidu krvnog suda. Na taj način zid se zadebljava i postepeno sužava svoj volumen – otežava protok krvi koji u određenom trenutku postane nedovoljan za dotok u noge, mozak ili srce, tako da u tom momentu ona postane simptomatska.

Idealan krvni pritisak odrasle osobe trebalo bi da bude 110 sa 90. Međutim, čak i malo odstupanje – pritisak od 120 sa 80 – znači hipertenziju na koju bi trebalo reagovati smanjenjem soli u hrani.

Osim hipertenzičara, ugroženi su i dijabetičari. Dijabetes se teško otkriva, ali doprinosi aterosklerozi. Da bi se regulisao, neophodno je da šećer ostane ispod šest, i to je jedini način da se kod dijabetičara bolest drži pod kontrolom.

Osim redovne kontrole krvnog pritiska i šećera u krvi, lekari svima (bez obzira na to da li su rizična grupa, ili ne) savetuju najmanje 30 minuta dnevne šetnje, otprilike tri kilometara. Jedan od faktora koji može smanjiti rizik od nastanka srčanih bolesti je i prestanak pušenja, i držanje holesterola pod kontrolom. Za zdrave osobe to je pet minimola po litru krvi, a za one koji već imaju koronarnu bolest taj nivo je niži.

Pomenute mere prevencije preduzimaju se kod osoba koje su u visokom riziku. Paradoksalno, osobe koje imaju najviši rizik od pojave kardiovaskularnog oboljenja imaju najveću korist od primene ovih mera.

Da bismo sačuvali svoj život, na pregled bismo morali otići na vreme. Lekari savetuju – što pre, to bolje.

KOD LEKARA: U internoj službi medicine postoji pravilo "pet prstiju". Prvi prst vezan je za intervju sa pacijentom – postavlja mu se pitanje zašto se javlja lekaru. Drugo pitanje je da li je i ranije istim ili sličnim povodom išao kod lekara. Zatim sledi fizikalni pregled koji podrazumeva slušanje pluća i uzimanje EKG-a (odnosno, registrovanje prenosa električnih impulsa kroz srce i sve poremećaje ritma ako postoje). To je jedna od najpoznatijih pretraga. Na grudi se polažu elektrode povezane sa aparatom koji registruje električne impulse koji odgovaraju otkucajima srca i beleži ih na papirnatoj traci, gde se registruju karakteristični poremećaji. Nakon toga dolaze specifične pretrage. Od ergometrije, preko ehokardiografije – ultrazvuka srca, do koronografije i drugih, zahtevnijih metoda.

Ergometrija predstavlja snimanje EKG-a pod opterećenjem. Pacijent, naime, okreće pedale ili brzo hoda dok lekar vrši proveru EKG-a i registruje eventualne promene na srcu uslovljene fizičkim naporom.

Ehokardiografija – ultrazvuk srca, podrazumeva da lekar preko grudnog koša prelazi sa posebnom sondom i istovremeno na posebnom ekranu prati morfologiju srčanih struktura, protok krvi kroz srce i koronarne žile, kao i funkcije rada srčanog mišića. Ovom metodom mogu se dijagnostikovati razne kardiomiopatije, bolesti perikarda, kongenitalne srčane anomalije, poremećaji stezanja i opuštanja srčanog mišića, bolesti aorte i slična oboljenja.

Za razliku od prethodnih, koronarografija je invazivna metoda koja zahteva boravak u bolnici, najčešće 24 sata. To je ispitivanje kojim se vrši prikaz velikih krvnih sudova i promena na njima. Pre obavljanja pregleda pacijent se podvrgava lokalnoj anesteziji. Ispitivanje se izvodi specijalnim dugačkim, tankim kateterima, koje lekar uvodi najpre u arteriju noge, a odatle u srce i koronarne sudove. U njih se ubrizgava kontrastno sredstvo koje se vidi pomoću rendgenskog aparata. Postupak traje dvadesetak minuta, a ova metoda najčešće se radi kad postoji sumnja na začepljenje velikih krvnih sudova srca.

Do nje ne mora doći ukoliko pazimo na svoje srce, ukoliko živimo zdravo i ukoliko se lekaru javimo na vreme.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---