Grčka i kriza evrozone >

Odisej u trezoru

Dok Atinu blokira novi štrajk i trese dužnička groznica, u zapadnom javnom mnjenju raste zabrinutost za sudbinu evropske monetarne unije. "Sobarica se opire, šta ćemo sad?" Da li Evropljani, građani i političari, još uvek žele istorijski projekat Evropske unije

Pojačavajući pritisak na grčkog premijera Jorgosa Papandreua i njegove zakonodavce, u ponoć između ponedeljka i utorka 28. juna, grčki sindikati – inače tradicionalni saveznici socijalističke partije PASOK na čijem je čelu Papandreu – započeli su u Atini svoj četvrti dvodnevni generalni štrajk. Zaustavljene su sve javne službe u Grčkoj; prizemljeni letovi; zatvoreni aerodromi; brodovi su ukotvljeni u lukama; zaustavljen je javni saobraćaj, osim atinskog metroa koji prevozi demonstrante; zatvoreni su neki od carinskih prelaza; radnici u elektranama su održali "rotirajući" štrajk izazivajući naizmenične prekide snabdevanja strujom širom zemlje.

Mnogi demonstranti su nosili crvene majice s nacrtanom metom na grudima i različite parole među kojima i "No pasaran!". Viđena je i parola koja asocira na seksualnu aferu direktora MMF-a Dominika Štros-Kana, ali proširena pitanjem: "Sobarica se opire, šta ćemo sad?" Pevali su Teodorakisove pesme i uzvikivali parole iz vremena borbe protiv pukovničke diktature. Pred grčkim parlamentom podignuta su improvizovana vešala sa četiri omče. Mladići u crnim anarhističkim majicama ili s maramama preko lica gađali su policiju na trgu Sintagma čime stignu – kamenjem, otpacima i flašama. Policija je bacala suzavac. Gorele su trafike s novinama. Izveštaji beleže da je bilo tuča i između anarhista i sindikalaca koji su pokušavali da ih odvoje od mase mirnih demonstranata. Prema istraživanjima javnog mnjenja između 70 i 80 odsto Grka protivi se planu štednje koji je u dogovoru sa Briselom i Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) predložio premijer Papandreu, koji je nekoliko dana ranije prošao test glasanja o poverenju u parlamentu u kome kontroliše 155 od ukupno 300 poslaničkih mesta.

Grčki parlament je u utorak započeo zasedanje. Test evrozone se polaže ovih dana: 29. juna parlament okružen demonstrantima glasa o novom paketu štednje; 3. jula je sledeći "dedlajn" evrozone – ako grčki paket prođe, EU treba da odluči o svom paketu vrednom novih 12 milijardi evra za Grčku; ako novac ne dobije do 15. jula, Grčka se sa praznom državnom kasom suočava s poveriocima.

Predsednik EU Herman van Rompaj izjavljuje za AFP da će se uticaj tog grčkog glasanja osetiti širom sveta, da sledeći sati predstavljaju odlučujući, krucijalni momenat za grčki narod, ali takođe i evrozonu i za stabilnost svetske ekonomije. To nije samo nadahnuće haiku pesnika Hermana van Rompaja – poznato je da Grci često, masovno i ogorčeno demonstriraju, ali njihov slučaj nikako nije od lokalnog značaja. Katastrofa koja se oslikava u Grčkoj tokom čitave godine opisuje se kao najveća kriza u evrozoni.

NAJSLABIJE KARIKE: U okviru evrozone sklone su padu slabe domine: finansijski balon je pukao u Irskoj i Španiji, Grčka je primorana da prizna da je njen dug mnogo viši nego što je tvrdila ranije i da je falsifikovala statističke podatke, a birači su sada besni na svoje vlade i na MMF i na Brisel.

Grčka se previše zadužila, pritom se deindustrijalizovala i postala je žrtva doktrine da usluge rešavaju sve: kriza je pogodila granu na koju se oslanjala – turizam (pogođeno je doduše i brodarstvo). I sledeću zemlju na redu, Portugal, pogodili su veliki dug i pad turizma (a i činjenica da je njen raniji oslonac na tekstilnu industriju potkopan jeftinom kineskom robom).

Nameću se i poređenja Grčke 2011. i Argentine 2001, a BBC u jednom izveštaju zaključuje da je grčka situacija možda gora: Argentina je izgubila kontrolu nad svojim javnim dugom, baš kao i Grčka – ali grčka pozicija je teža, njen javni dug iznosi čak 340 milijardi evra što je 158 odsto BDP-a (bruto društveni proizvod), a argentinski dug je bio 62 odsto BDP-a.

Argentina je imala svoju monetu pezos, čiji je kurs po zakonu o konvertibilnosti iz 1991. godine bio fiksiran za američki dolar. Grčka je, naravno, u evrozoni, sada kažu na osnovu falsifikovanih činjenica u čemu joj je pomogao uticajni američki ekonomista Džefri Saks. No svejedno, o njenoj monetarnoj politici odlučuje se u Evropskoj centralnoj banci u Frankfurtu.

Mada još uvek izgleda da je to samo grčki problem, pošto ekonomija ove zemlje nosi samo oko tri odsto BDP-a evrozone, u zapadnim medijima se širi bojazan da lančana reakcija može da se prošiti na Dablin, Lisabon ili čak Madrid. Predsednik Evrogrupe Žan-Klod Junker i američka agencija za kreditno vrednovanje "Mudis" upozoravaju da je i Italija pred bankrotstvom. Premijer Silvio Berluskoni odbacuje takvu mogućnost.

Bivši predsednik nemačke Bundesbanke Aksel Veber opominje da kriza suverenih dugova deluje globalno, da nije samo fokusirana u evrozoni već da može da pogodi i SAD i Japan. Neki kažu da bi u odnosu na nju afera "Liman Braders" (američka kriza kazino kapitalizma iz 2008) bila "malo dete".

PLAN B: Multimilijarder Džordž Soros upozorio je ovih dana u Beču: "Suočimo se s tim, na ivici smo ekonomskog kolapsa." On tvrdi da je Evropa u krizi, da se njen centar vrti oko evra, a da vlasti samo kupuju vreme – koje radi protiv njih. On je preživljavanje evra nazvao vitalnim za sve. Kaže da se rešenja traže na nacionalnom nivou, a da nije ponuđen plan B na evropskom nivou. Pod planom B on podrazumeva evropski budžet, finansiran iz direktnih poreza kao što je deo poreza na dodatu vrednost, ili evropski porez na finansijske transakcije. Bankarski sistem u Evropi morao bi da postane evropski, da za njega garantuje evropski sistem, a ne pojedini nacionalni sistemi.

Mnogi političari verzirani u finansijske i ekonomske probleme zagovaraju formiranje evropske političke unije s jakom centralnom vladom što je brže moguće. To, međutim, ne ide lako. Zajednička fiskalna politika podrazumeva političku uniju... Ideja "Sjedinjenih Država Evrope" je, međutim, i po samom Sorosu, utopijska. Jača integracija ne znači da će ekonomski debalans iščeznuti.

Nemci to dobro razumeju na osnovu iskustava s monetarnom unijom dve Nemačke koja je uvedena pre 21 godinu, 1. jula 1990, kada je dojč marka postala zvanična moneta Istočne Nemačke i razmenjivana je s "ostmarkom" po kursu 1:1. Istočna Nemačka se ujedinila sa Saveznom Republikom Nemačkom samo tri meseca kasnije, što je ličilo na model po kome monetarnu uniju automatski prati politička unija. Razočarenje je došlo u obliku ekonomskog šoka: hiljade kompanija iz bivše Istočne Nemačke je propalo jer nije moglo da dostigne zapadne standarde produktivnosti, nezaposlenost je porasla i finansijski transfer između dve bivše države meren je trilionima maraka. Čuju se glasovi da je sadašnja kriza neizbežan proizvod "slabosti dizajna" evropske monetarne unije.

Vlade evrozone od Dablina do Talina imaju jednu monetarnu politiku paralelno sa 17 različitih fiskalnih politika i 17 različitih bankarskih sistema. Trebalo je da dođe finansijska kriza da pokaže kako je to neodrživo. Vlade su primorane da podržavaju svoje banke, a evropske države bez prebijene pare (kao što je Grčka) zavise od Evropske centralne banke (ECB) i drugih institucija – bez njih ne bi mogle da održe svoje finansijske sisteme. Taj "transfer keša" iz "jezgra" Evrope ka periferiji neki pak vide i kao prvi korak ka zajedničkoj fiskalnoj politici.

Monetarna unija se pokazala kao projekat za lepo vreme. Američki ekonomista Milton Fridman čak je predviđao da evro ne može da preživi prvu veću krizu, a 2002. je dodao: "Evrolend će kolabirati za pet do petnaest godina."

MEHANIZMI ZA SPASAVANJE: Više od svih drugih, evro kao politički projekat su zagovarali nemački kancelar Helmut Kol i francuski predsednik Fransoa Miteran, koji su želeli da trajno ujedine zemlje u jezgru kontinenta. Panevropska ideja koju je širila Nemačka takođe je trebalo da umiri mnoge susedne zemlje koje su je nakon ujedinjenja doživljavale kao pretnju.

"Očevi osnivači" evra nisu anticipirali takvu krizu, a nisu ni predvideli mehanizme za regulaciju: nema izlaza za slučaj opasnosti, nema pravila za vanredno stanje. Postoji, doduše, evropski mehanizam za stabilizaciju, koji služi za davanje jemstva dužničkom krizom pogođenim zemljama, što je takođe mali korak ka zajedničkom evropskom trezoru. Lideri evrozone su 25. marta 2011. odobrili i novi stalni krizni aranžman, Evropski mehanizam za stabilizaciju (European Stability Mechanism ESM), koji treba da počne da funkcioniše od sredine 2013. Zemlje evrozone treba da izdvoje u taj fond što garancija što keša oko 700 milijardi evra. U okviru rasprave o tome čuli su se predlozi o oštrijim pravilima i o tome da se Grčka isključi iz evrozone.

Grčko povlačenje iz monetarne unije i ponovno uvođenje drahme, što sada priželjkuje oko 30 odsto Grka i s čime je i grčka vlada plašila mečku proteklih nedelja, a što sada predlažu i neki ozbiljni ekonomisti, možda bi bilo manje zlo, ali neće rešiti krizu. Hans-Verner Zin iz Instituta za ekonomska istraživanja predviđa da bi to krizu, možda, i produbilo – grčki dugovi bi bili denominovani u evre, drahma bi devaluirala, grčki poverioci ne bi mogli da naplate potraživanja, investitori bi počeli da beže, a berze da lude. Ako Grčka sklizne ka bankrotu, investitori će odbijati da ulažu novac u druge bolešljive članice evrozone, neke banke će kolabirati i nastaće lančana reakcija.

DUH VREMENA EVROPE: Dve krize se, zapravo, odvijaju u Evropi danas. U jednu ruku, s dužničkom krizom do guše se suočavaju posrnule nacije, kao Grčka, Španija, Portugal ili Irska. Druga kriza, kaže jedan od "očeva Evrope" Žak Delor, mnogo je opasnija, a to je kriza poimanja Evrope. Delor se pita: "Da li Evropljani – građani i političke elite – još uvek žele istorijski projekat Evropske unije? Mi govorimo o duhu vremena, zar ne, o ‘razpoloženju’?" Delor se pribojava za sudbinu zajedničke evropske valute – "monetarne unije koja poslednjih meseci liči na kuću od karata koja se trese". Govoreći o dužničkoj krizi u pojedinim zemljama, on kaže da tržište testira EU "zbog uverenja da ona nije sposobna da preduzme akciju".

Potraga za duhom raspoloženja građana prema EU odvela je reportere nedeljnika "Špigl" ("Kako su evropske elite izgubile jednu generaciju") do mesta gde se o tome vodi najintenzivnija rasprava na ulicama: do Barselone, Dablina, Atine, Liona i Lisabona, do pobunjene gomile pune besa i s malo nade. Beleže i to da percepcija Brisela od Estonije do Portugala, od Finske do Grčke, može biti povezana sa Zamkom Franca Kafke: "Možda ne tako zlokoban, ali vrlo tajnovit; nekako sveprisutan, a fizički neuhvatljiv; dominirajuća, bezlična vlast, koja odlučuje o tome ko će postati bogat a ko siromašan..."

Kako je evro, kreiran s ciljem da se permanentno ujedini Evropa, postao najveća pretnja budućnosti Evrope?

Odgovor razvijenih je da monetarna unija povezuje ekonomije koje su nekompatibilne – razvijene ekonomije na severu i, kako Nemci pišu, sklerotične ekonomije na jugu, gde se mnogo vremena provodi na odmoru. Nezadovoljstvo je vidljivo kako kod onih kojima je dug dospeo tako i kod onih koji daju zajmove.

"Ništa nam oni ne pomažu, oni nam pozajmljuju", uzvikuju demonstranti u Atini spremni da veliki dug kvalifikuju kao "odvratan dug" (odious debt, po međunarodnom pravu, dug koji je napravio neki režim koji nije u interesu naroda, koji revolucionarne vlasti ne priznaju).

Uticajni nemački list "Cajt" je u martu objavio rezultate istraživanja po kojima samo 24 odsto Nemaca vidi više prednosti nego mana od članstva Nemačke u EU, dok 31 odsto vidi više mana nego prednosti, a 40 odsto ima pomešana osećanja. Neki od nemačkih saveznika čak tvrde da ta zemlja gubi interes za Evropu i za Zapad pošto je obezbedila lukrativnu nišu prodajom preciznih mašina i luksuznih kola brzo rastućim ekonomijama kao što je Kina. Šta će im onda stara kabasta Evropa?

Nije u pitanju samo predrasuda prema mentalitetima već i izbor strategije. Mihael Glos, bivši nemački ministar ekonomije u vladajućoj koaliciji Merkelove kaže. "Prošli smo kroz krizu bolje nego skoro svaka druga zemlja. To nije čudo, to je zato što smo se mi držali proizvodnje, dok su se druge zemlje deindustrijalizovale." Teško da će naši "evropejci" koji i šansu Beograda (2 miliona stanovnika) vide u uslugama i poljoprivredi to shvatiti. Industrija može, ali malo tamo, po obodu.

"Volstrit džornal" piše da je gospođa Merkel postala meta kritičara, da je nazivaju "Madam No" i da je napustila viziju bivšeg kancelara Helmuta Kola, koji je video evropske integracije kao istorijsku dužnost i kao garant mira u Evropi. "Ta uzvišena retorika nije više efektivna zbog toga što mir u Evropi nije više u pitanju", izjavljuje Folker Pertes, direktor nemačkog Instituta za međunarodne i bezbednosne studije: "Morate objasniti ljudima, bolje nego u prošlosti, zašto je opterećivanje nemačkih poreskih obaveznika u njihovom interesu. To vodi u retoriku nacionalnih interesa koju Kol nije upotrebljavao." U nemačkim novinama napadaju političare koji odobravaju jedan paket za spas za drugim, jedno jemstvo za drugim, koji će opterećivati Evropljane decenijama. Sve češće se čuju podsećanja da je za to ipak potrebno dobiti pristanak birača. Kreatori politike u evrozoni često tretiraju demokratsku odgovornost kao luksuz, pre nego kao neophodnost.

KO ODLUČUJE I U ČIJE IME: Činjenica je da zemljama koje finansiraju "bankrote", a i onima koje se iz "bankrota" vade, nedostaje demokratski legitimitet za tu vrstu odluka. Za vlade nekih bogatijih zemalja to postaje prepreka da se uključe u krizni menadžment. Ili, pak, izgovor. Nemački nedeljnik "Špigl" piše kako oni koji su pokazivali veoma malo interesovanje za Evropsku komisiju, Parlament i birokratiju u Briselu, sada svakodnevno čitaju o čudnim stvarima koje su evropski državnici učinili sa evropskom idejom: na primer, zaobilaženje sopstvenih regulativa, falsifikovanje statistika, kršenje obećanja. Oni su odgovorni za impresivan broj kršenja pravila i neistina. Može li neko da krivi Evropljane, koji su u poslednjih nekoliko meseci naučili mnogo više o Evropi nego što su želeli da znaju, zbog onoga što su njihove vlade učinile u njihovo ime s njihovim novcem?

Prošli su dani beskrajnih debata o tome da li Evropski parlament proporcionalno uključuje građane u odluke koje donose Savet Evrope, telo koje čine lideri članica EU, i Evropska komisija. Kad stvari postanu ozbiljne kao sada, odluke se ne donose u, kako-tako, legitimizovanim telima EU, već tokom, manje ili više, tajnih sastanaka nekolicine lidera.

Odluke se donose tokom tihe šetnje nemačke kancelarke i francuskog predsednika u pomorskom letovalištu Dovil, tokom koga je nemačka kancelarka odustala od teze da deficit treba rešavati automatski, ili na diskretnim sastancima iza kulisa direktora centralnih banaka. Onda se odluke proslede parlamentima da oni udare pečat, čak i ako poslanici teško razumeju o čemu se tačno radi. U novogovoru vladajuće elite postoji izraz za to: horsetrading (trgovina konjima, licemerno pregovaranje, vidi "Novogovor").

Prošlog petka nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Nikola Sarkozi su se složili oko bezubog kompromisa: privatni poverioci treba da budu uključeni u paket za Grčku, ali samo na dobrovoljnoj bazi. Nemci su tražili da se Grčka izloži jačem pritisku, a po Sarkozijevoj tački gledišta drastičnije mere bi mogle da ugroze francuske banke kojima Grci mnogo duguju (56 milijardi; vidi tabelu). Prethodno je obnarodovan sadržaj tzv. francuskog paketa, o 30-godišnjim garancijama za grčki dug, za koji su neki od uticajnih Nemaca govorili da je to "samo francuski plan".

Kineski premijer Ven Điabao je tokom boravka u Evropi u svakoj prestonici ponavljao da će Kina ostati "dugoročni investitor na evropskom tržištu suverenih dugova". S druge strane čuju se upozorenja da bi kolaps monetarne unije vratio Evropu decenije unazad, Evropu čiju poziciju već ugrožavaju rastuće azijske ekonomije. Postavlja se pitanje: kako bi fragmentirana Evropa mogla da se odupre novoj konkurenciji?

I iz sfere biznisa dolazi snažan apel da se spase evro. Iz Tisen-Krupa, Simensa i Dajmlera pokreću ovih dana kampanju za promociju monetarne unije i insisiraju: "Evro je neophodan." Alternativa razbijanju monetarne unije je da ona postane finansijska unija u okviru koje bi dužničke zemlje dobijale donacije, zavisno od priloga ekonomski jačih suseda – kao Mecođorno u Italiji ili u Belgiji Valonija (zašto ne reći, kao Kosovo u okviru SFRJ).

NA IVICI PROVALIJE: Problem je u tome što su uprkos svim jemstvima i paketima za spasavanje slabe ekonomije u okviru evrozone tamo gde su bile i pre godinu dana – na ivici provalije. Pomoć koju su obezbedili MMF i EU za Grčku je ogromna, ali nedovoljna. Kada je prvi paket od 110 milijardi evra odobren, Atina je odgovorila oštrim merama. Penzije su skresane, uvedene takse na duvan i benzin, porez na dodatu vrednost povećan, olakšano otpuštanje 400.000 radnika.

Sve to najviše pogađa sirotinju, koja je naravno i bogu kriva. Ovih dana Brisel primorava parlament u Atini da usvoji još oštrije mere štednje, poreze i odluke o privatizacijama za nekih 70 milijardi evra – uprkos protivljenju grčkih glasača. Od lidera grčke opozicije zahteva se da u slučaju da padne sadašnja vlada ne dira u taj aranžman. PASOK Jorgosa Papandreua pritiska opoziciona Nova demokratija, najveća opoziciona partija. Lider Antonis Samaras je odbio pozive lidera EU da podrži paket, ali je ipak rekao da podržava ciljeve plana, a da o paketu mora da se pregovara. Papandreu izjavljuje u Briselu 24. juna da veruje da zakonodavci u Atini znaju šta je u pitanju.

Grčki premijer Papandreu nije uspeo da ispuni zahtev takozvane "trojke", MMF-a, Evropske centralne banke i Evropske komisije – projektovani budžetski deficit od 8,1 odsto BDP-a je 2010. iznosio 10,5 procenata. Posle "oštrog starta" u leto 2010, implementacija reformi je "zastala u poslednjem kvartalu", zaključila je trojka u svom izveštaju.

Sada grčka vlada gura kroz parlament nove mere štednje da bi obezbedila sveži keš od EU i MMF-a, u okviru novog paketa pomoći od 90 milijardi i još 120 milijardi evra za period do 2014. Grčka treba da plati stare dugove i da napravi nove. Vladin dug trenutno iznosi 150 procenata BDP-a, a mogao bi doseći 160 odsto. Kako tako slaba zemlja može da plati toliki dug?

Bez obzira na sve to štucanje novac će možda poteći prema Grčkoj, ali niko, uključujući i nemačku vladu, ne veruje da će to rešiti problem evrozone. Predsednik Evropske centralne banke Žan-Klod Triše opominjao je ovih dana da su sistemski rizici koji proističu iz grčke dužničke krize takvi da se mora proglasiti uzbuna. Predsednik Evropskog parlamenta Jirži Busek je bio dramski uverljiviji: "Mi smo kao Odisej, koji plovi između Scile nepoverljivog finansijskog tržišta i Haribde rastućeg nezadovoljstva naroda."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---