Sirija >

Sto dana haosa

U nastojanju da reši krizu, predsednik Bašar el Asad je najavio početak nacionalnog dijaloga, razmatranje novih zakona koji se tiču parlamentarnih izbora i medija, kao i moguće izmene ustava, ali su sukobi između demonstranata i režimskih snaga ipak nastavljeni. Ti sukobi su već takvog intenziteta da bi se moglo reći da je u Siriji počeo građanski rat koji se otima kontroli. Kako raste intenzitet nasilja u Siriji, a bombardovanje Libije ne daje željene rezultate, tako početno oduševljenje i uverenje da se ruši svet okoštalih autokratskih režima po muslimanskom svetu na Zapadu zamenjuju rezignacija i strah od onoga što na ruševinama nastaje

Simboličkih sto dana obično se pominje kada su u pitanju vlade država čiji rad se posle tog perioda prvi put procenjuje. Ove nedelje, o sto dana se govori povodom haosa koji vlada u dve zemlje. Intervencija zapadnih saveznika u Libiji počela je 19. marta, a posle više od tri meseca bombardovanja i građanskog rata iz Libije stižu skoro identične vesti kao na samom početku: o pogibiji civila pod bombama saveznika, žestokim borbama između pobunjenika i Gadafijevih snaga i o linijama fronta koje gotovo da se ne pomeraju. U Siriji su 15. marta počele demonstracije protiv vlasti predsednika Bašara el Asada. Te demonstracije su brzo prerasle u krvave sukobe kojima se kraj ne nazire, a pouzdanih informacija o onome što se dešava u ovoj zemlji je malo.

Izvesno je da Sirija bukti od grada Džisr al Šugura na severu, u blizini granice se Turskom, do Dere na jugu, na granici sa Jordanom, gde su demonstracije i počele sredinom marta. Demonstranti se svakodnevno sukobljavaju sa snagama bezbednosti širom zemlje, u Damasku, Homsu, Latakiji, Hami, Banijasu. Izvesno je i da je žrtava mnogo. Opozicija tvrdi da je do sada 1400 demonstranata ubijeno, a više od 10.000 uhapšeno. Prema zvaničnim podacima sirijskih vlasti, poginulo je 340 pripadnika bezbednosnih snaga. Sukobljene strane daju svoje verzije događaja. Opozicija tvrdi da snage bezbednosti otvaraju vatru na miroljubive demonstrante koji traže svrgavanje surovog režima i slobodne izbore. Predsednik Sirije Bašar al Asad za haos u zemlji okrivio je "sabotere" i "naoružane terorističke elemente" koji pokušavaju da iskoriste legitimne zahteve za reformama. U nastojanju da reši krizu, Asad je najavio početak nacionalnog dijaloga, razmatranje novih zakona koji se tiču parlamentarnih izbora i medija, kao i moguće izmene ustava, ali su sukobi nastavljeni. Ti sukobi su već takvog intenziteta da bi se moglo reći da je u Siriji počeo građanski rat, koji se otima kontroli.

Proteklih dana Sirija je rasporedila vojne snage na glavnom putu koji od Alepa vodi prema Turskoj, jer su se sukobi proširili na pogranične regione. Pošto je vojska optužila "naoružane grupe" za ubistvo 120 vojnika u gradu Džisr al Šuguru pokrenuta je velika ofanziva, a hiljade ljudi našlo je spas u Turskoj, koja kaže da je u toj zemlji sada oko 12.000 izbeglica iz Sirije. Sirijske vlasti pozivaju izbeglice da se vrate pošto su snage bezbednosti povratile kontrolu nad severnom provincijom Idlib, ali se za sada malo njih odaziva tim pozivima. Nekoliko hiljada izbeglica je i u susednom Libanu.

UZDRŽANO NA DIVLJAŠTVO: Turski premijer Erdogan optužio je sirijske vlasti za "divljaštvo", ali i pored tako teških reči očigledna je uzdržanost prema zbivanjima u Siriji, ne samo Turske već i ostalih suseda. U regionu koji je i bez sirijske krize jedan od najnestabilnijih na svetu, gde su sudbine suseda tesno isprepletene, činjenica da Sirija srlja u sukob s nepredvidivim krajem sigurno ispunjava jezom svaku državu. Turska strahuje od talasa izbeglica i prelivanja krize na njenu teritoriju, a mediji u ovoj zemlji prenose da političke i vojne vođe u Turskoj razmatraju uspostavljanje tampon zone za slučaj da se broj izbeglica uskoro znatno poveća. Od izbegličke krize strahuje i Liban, da ne govorimo o uticaju koji Sirija ima na šiite i Hezbolah u toj zemlji. Izrael je sa Sirijom od svog nastanka imao mnogo problema, ali neprijateljstvo je poslednjih godina bilo u "stabilnom" stanju, bez otvorenih sukoba. Irak je do guše u svojim problemima, i samo mu još nedostaje haos na dugoj granici sa Sirijom. Glavni put koji povezuje Jordan sa Turskom, potom i Evropom, vodi baš preko Sirije, i sada je uglavnom u prekidu. "Kurdsko pitanje" dele Turska, Irak, Sirija i Iran. Daleko od toga da su svi režimi okolnih zemalja bili u prijateljskim odnosima sa vlašću Bašara el Asada i njegovog oca Hafeza, mnogo se omraza nakupilo tokom prethodnih decenija, ali se relativno stabilno stanje u ovoj zemlji, naročito poslednjih godina, počelo uzimati kao nepromenljivo, a niko sada ne može da pretpostavi šta će se u Siriji dešavati.

Po zapadnim medijima se povremeno provlače stereotipne izjave i "analize" o "narodnoj revoluciji u kojoj su u borbi za demokratiju ujedinjeni hrišćani, druzi, suniti, alaviti i Kurdi" i "revoluciji koja je najliberalnija i najnaklonjenija Zapadu od svih revolucija Arapskog proleća." Međutim, niko ne može sa sigurnošću da kaže čak ni ko demonstracije predvodi i organizuje, ni kakvu zemlju pobunjenici zamišljaju ako njihova borba uspe, verovatno zato što spektar nezadovoljnika obuhvata mnoge, od radikalnih islamista do onih koji zamišljaju demokratiju zapadnog tipa, uz one koji su nezadovoljni i besni zbog siromaštva, korupcije, vladavine manjinskih alavita (pravca šiitskog islama) u zemlji gde su suniti većina... Više od 150 sirijskih intelektualaca i aktivista sastali su se u ponedeljak u Damasku gde su razgovarali o tome kako da se okonča višemesečno nasilje i započne miroljubiv prelaz na demokratsku upravu, ali neke opozicione ličnosti su odbile da prisustvuju toj konferenciji rekavši da bi Asadova vlada mogla da upotrebi sastanak za "sopstvenu legitimizaciju". Sirijske vlasti nisu pokušale da ovaj skup spreče. Sa planom o demokratskoj budućnosti Sirije oglasila se i Nacionalna inicijativa za promene, ali ta i slične organizacije sastavljene od sirijskih disidenata koji žive u Vašingtonu ili Londonu teško da imaju neke veze sa sirijskom realnošću. U Turskoj je u Antaliji, od 31. maja do 3. juna, održan sastanak Sirijskog kongresa za promene, kome je prisustvovalo oko 300 pripadnika opozicije, ali krupne reči nisu pokrile razlike među njima.

Sigurno je, međutim, da je na Bliskom istoku nagomilano previše interesa velikih sila da bi o daljem putu Sirije odlučivali samo Bašar el Asad i njegovi protivnici. Na Zapadu je osuda načina na koji se vlast u Siriji obračunava sa demonstracijama jednodušna. "Nećemo ostati po strani sve dok sirijski režim koristi nasilje da ućutka sopstveni narod", rekao je britanski ministar spoljnih poslova Vilijem Hejg, pošto je EU proširila sankcije poput zamrzavanja imovine i zabrane putovanja za veći broj pripadnika sirijskog vođstva. Hilari Klinton je još početkom juna izjavila da je Asadov legitimitet "gotovo nestao". Iranska revolucionarna garda optužena je od strane Bele kuće da je pomagala u organizovanju represije u Siriji. Poteže se i za uobičajenim propagandnim arsenalom po modelu već poznatom iz Iraka i Libije. Mada se pominje da nema nezavisnih potvrda, tu su priče o masovnim grobnicama u kojima su sahranjena tela vojnika koji su odbili da pucaju na nenaoružane civile, o presretanju ambulantnih kola koja su prevozila ranjene civile koji su skidani sa nosila a potom mučeni i zatvarani, morbidne priče o jezivom mučenju i ubijanju dece. Ni u ovom sukobu sigurno ne manjka zverstava i ubistava, za koje se obe strane međusobno optužuju, samo što iskustvo uči da se takva propaganda već rutinski koristi da se ocrni samo jedna strana.

I pored svega pomenutog, reklo bi se da su i reagovanje i propaganda Zapada na ono što se dešava u Siriji još uvek na niskom nivou, naročito kada se uporedi sa pripremom za intervenciju u Libiji. Razlozi za tako nešto mogu biti brojni, od ustupaka Rusiji koja sa Sirijom ima bliske odnose do procene da je bolje imati na vlasti Bašara el Asada, zvanično protivnika, ali poznatog protivnika, koji se poslednjih godina pokazao kao mnogo kooperativniji od svog oca, nego razmišljati ko će kao pobednik izaći iz sukoba u kome se ni akteri jasno ne prepoznaju. Možda će se sačekati da se vidi da li će Asad uspeti da se sopstvenim snagama obračuna sa svojim protivnicima, ali ne treba isključiti ni druge opcije. Ukoliko naglo počne da raste medijski i diplomatski pritisak na Siriju, to može biti znak da se sprema neka vrste intervencije. U ovom trenutku to izgleda malo verovatno, kada se uzme u obzir da su zapadne zemlje do guše upetljane u ratove po Avganistanu, Iraku i Libiji. Slični argumenti su, međutim, kao propagandna magla korišćeni pre napada na Libiju. Sirija, istina, ima malo nafte, ali na uzburkanom Bliskom i Srednjem istoku okidač bi mogla biti i procena da bi rušenje Asadove vlasti bio dodatan pritisak na Iran.

Izvesno je da se u vrlo kratkom roku, za samo pola godine, slika do sada poznatog sveta drastično promenila, i to nagore. Vatreni pojas u kome nema nijedne stabilne zemlje proteže se sada od Maroka do Pakistana. Avganistanu i Iraku pridružile su se nove neuralgične tačke sa ratom većeg ili manjeg intenziteta, poput Libije i Sirije, a mnogo je drugih zemalja čiji stanovnici sa zebnjom gledaju u budućnost. Početno oduševljenje i uverenje da se ruši svet okoštalih autokratskih režima po muslimanskom svetu, zamenili su rezignacija i strah od onoga što na ruševinama nastaje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---