Koncert >

Homometal

Judas Priest, Whitesnake, Beogradska arena, 1. VII 2011.

Među pokazateljima da se leto ovde zahuktalo svakako su i nabujali (muzički, kulturni, a i šire) festivali, uglavnom pod ‘namerovanim’ vedrim nebom, ujedno i dokaz provincijalnosti – to svakako uključuje i Beograd – kojoj nedostaje redovnih događaja svake vrste i pouzdanog kvaliteta, pa ‘vadi prosek’ svaštarijama-u-pokušaju-masovkama. Primera radi, samo prošlog vikenda i samo muzički, u prestonici i široj okolini prostrli su nam se Avala Rock Fest, Moto Rock u Debeljači, IV Tamburica fest u Deronjama, Summertime Weekend u Sava centru, a ‘metalski radnici’ slili su se na koncert svojih velikana Whitesnaka i Judas Priesta u Areni. Kao da estradnog sklepavanja programa sve/bilo šta sa bilo čim ne bi dovoljno, odmah po vikendu muziciralo se organizovano i na dočeku Novaka Đokovića.

Po prirodi svoje (navodne) beskompromisnosti/zadrtosti ‘metalci’ su jedini imali sadržaj ujednačen po žanru/stilu: stranim/globalnim zvezdama za gostovanje na Balkanu dodate su ‘regionalne nade’ te vrste rokenrola, Malehookers (Zagreb) i Atlantida (Beograd), čime je predviđeno trajanje koncerta već premašilo šest sati! I u razmerno udobnoj Areni to je previše za letnje veče, ali nikakvo čudo za slepu ulicu popularne muzike – tzv. teškometalni/heavy metal (skraćeno HM) rok – gde je kvantitet sve-i-svja. Ko ima dužu kosu, ko svira brži solo, čiji razglas jači... logično vodi opsesiji da svaki događaj s više od dva benda bude naduvan u festival. Kult Događaja ovog puta privukao je više od 12.000 posetilaca, s ulaznicama po 2800-3900d, zapaženo jeftinijim nego drugde po Evropi na tekućoj, oproštajnoj svetskoj turneji Epitaph grupe Judas Priest (osn. ‘69, prvi singl i LP Rocka Rolla ‘74.) gde su Whitesnake (dalje: WS) podrška pre glavnih zvezda večeri, iako komercijalno daleko uspešniji. (I 2009. su WS i J. Priest bili na zajedničkoj turneji/trodecenijskom jubileju albuma British Steel.)

Nekad mladilepi zamenik pevača u opadajućim, ovde uvek precenjenim Deep Purple, Dejvid Kaverdejl (David Coverdale, r. ‘51.) pankerskih ‘70-ih iz prerano sahranjivanih Purple izveo je sopstveni sastav, nazvavši ga Whitesnake – jednako maštovito kao i npr. Riblja čorba. U ranom razdoblju njihova svirka imala je elemente ritam-i-bluza, a njegovo pevanje primesu soula, kao u prvom hitu Ain’t No Love In The Heart Of The City (obrađenom od Bobi Blu Blenda). Uz uglancan imidž i zvuk sledovali su velike američke, pop-uspehe s albumima Slide It In ‘84. i Whitesnake ‘87, pa klizili nizbrdo i prekidali karijeru. Kaverdejlova sujeta neumitno ga je od klona Roberta Planta dovela do muške Šer (ali bez kamata iz ‘60ih, i bez glumačkog umeća), a promet muzikanata kroz bend uporedila s Topićevim Time. Godine 2003. Dejvid je re-aktivirao WS za četvrtvekovni jubilej, leta 2006. gostovao i na beogradskom malom stadionu Tašmajdan, i evo ih još jednom da promovišu svoj 11. studijski album Forevermore. Ako uopšte možete HM da uzmete za ozbiljno, i da toliki mačizam svarite ne pomislivši da su ti momci (makar latentni) gej, nije loše ponekad čuti Fool For Your Lovin’, Is This Love i Here I Go Again. Inače, kao izdanak dovoljno loših Deep Purple, WS su isto što i SNS kao produžena ruka SRS-a.

Judas Priest (dalje: JP) međutim, blistajući su primer žanra ispunjenog i, hm, ispoštovanog do krajnosti, otud i jedni od rodonačelnika tzv. novog talasa britanskog HM s prelaska sedamdesetih u osamdesete. I njihove LP-ploče licencno su objavljivane u Jugoslaviji (kao HM-klasik British Steel ‘80), tako da su se u Areni zatekli obožavaoci od sredovečnih čilagera, kojima vezu s HM teško možete zamisliti, do naraštaja njihove dece koji se oblače kao da su grunge lično. Respektujući opake čiče iz originalne postave, koji evo posle više od 40 g. odustaju od daljeg turiranja, ali ne i snimanja, izložio sam se javnom podsmehu da prođem kroz metal-detektor na ulazu, a da on ni ne pisne – valjda jedini posetilac bez ijedne nitne!

Svetlosni efekti i scenografija su nekadašnja/početna specijalnost ćelavog pevača JP Roba Halforda (Rob Halford), i naravno uglavnom podsećaju na stereotipe pakla. A sam Halford, kao stariji brat Fredija Merkjurija sa sado/mazo šikom i operetskim vokalnim fraziranjem (bio) je ključni trendseter rokera u crnoj koži... i davno objavio svoje homoseksualno opredeljenje. Prangijajući poput Laibacha bez elektronike, JP su jednako plitki u svojim (naročito tekstualnim, ‘konceptualnim’) pretencioznostima, no doslednost ih izdvaja. Od benda koji je ime uzeo po manje poznatoj Dilanovoj The Ballad Of Frankie Lee And Judas Priest, među njihovim žestokim i povremeno himničnim heavy-me(n)tal besmislicama, uvek je dobrodošla snažna, elegantna obrada krasne Diamonds And Rust Džoan Baez; nažalost, tumačenje opskurnog Green Manalishi Pitera Grina/Fleetwood Mac nije ni približno tako efektno.

Računam da su JP ozbiljni ljudi i da se neće vraćati na binu, pa smo i ovde – uz višestruka pojavljivanja Iron Maidena i neprevaziđenog Motorheada, i jednom AC/DC – s Judas Priestom zaključili to poglavlje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---