Bermanov dosije (1)

Aleksandar Bajt s "bradom"

Slovenačka javnost je odlučila da na priznanje najčuvenijeg slovenačkog makroekonomiste - "Bio sam četnik" - odgovori tajcem. "Vreme" će u dva nastavka izneti najzanimljivije delove ove nesvakidašnje "lične istorije"

Dr Aleksander Bajt, u bivšoj državi čuven kao najeminentniji jugoslovenski a u potonjoj kao najcenjeniji slovenački ekonomista, šef i osnivač poznatog "Bajtovog instituta" u Ljubljani, jedan od prvih pobornika tržišne privrede, savetnik Markovićeve vlade i stručnjak koga je Banka Slovenija posle osamostaljenja države optuživala da "svojim procenama destabilizuje kurs tolara", korisno je upotrebio svoje penzionerske dane i svoje sunarodnjake pošteno iznenadio. Njegova najnovija (1345 stranica debela i 120 nemačkih maraka teška) knjiga pod naslovom "Bermanov dosije" bukvalno je šokirala slovenačku javnost.

Ovoga puta, međutim, Bajtova opsesija više nisu makroekonomske analize koje su ga proslavile. "Bože moj, ekonomija je sad moja prošlost, a moja sadašnjost jeste istorija!" Tim rečima je Aleksander Bajt nedavno odbio jednu slovenačku novinarku koja je želela da razgovara o ekonomskim temama.

LAŽ O NOB '41-45: Bajt, koga su godinama smatrali delom (komunističkog) establišmenta, iskoristio je nekoliko poslednjih godina kako bi napisao autobiografiju, za koju sam kaže da je prevashodno istorijska knjiga. Zanimljivo je da to istorijsko štivo okreće naglavačke temelje jugoslovenske, ali i slovenačke "zvanične prošlosti", prošlosti koja je bila u upotrebi poslednjih šest decenija: "Svi koji su bili u kontaktu sa nekadašnjom komunističkom vlašću znali su da sa Bajtom 'nešto nije u redu'. Ali niko nije pojma imao o čemu se zapravo radi", zajedljivo primećuje Bajt u "Bermanovom dosijeu". I potom otkriva šta to "nije bilo u redu".

Dr Aleksander Bajt je tokom Drugog svetskog rata bio ne samo simpatizer đenerala Draže Mihailovića nego čak i glavni četnički obaveštajac, sa sedištem u Rimu. Zato je njegov istraživački rad i nove istorijske ocene teško oboriti; jer, Bajt nije samo "zalutao" u istoriografske vode, on je svedok i učesnik vremena i događaja o kojima sada govori i sudi sa istorijske distance od 60 godina, uz korišćenje brojnih dokumenata dobijenih u arhivima širom sveta. Stoga njegovo svedočenje mnogi shvataju kao raskrinkavanje "zvanične verzije", verzije o događajima koji su obeležili Drugi svetski rat i njegov svršetak na prostoru kojim je zavladao Titov režim.

"Znate li da za Titove partizane Drugi svetski rat nije počeo nemačkim napadom 6. aprila 1941. godine, već 22. juna 1941, kada je Kominterna posle Hitlerovog napada na Sovjetski Savez zatražila da jugoslovenski komunisti krenu u oružani otpor? Da li znate da su Nemci 1943. godine još uvek nudili po 100.000 zlatnih maraka kako za glavu Tita, tako i za glavu Draže Mihailovića? Da je Tito sklapao pakte o nenapadanju sa Nemcima, Italijanima, pa čak i ustašama? Da Tito u jesen 1944. godine nije dozvolio da se Britanci iskrcaju u Dalmaciji? Da je engleski ministar spoljnih poslova još u martu 1941. godine obećao Jugoslaviji prisajedinjenje teritorije Primorske i Dalmacije, samo ukoliko se ne priključi Trojnom paktu Berlin-Rim-Tokio?" Ovako je Bajtovu knjigu preporučila domaćoj javnosti ljubljanska "Mladina".

Nije nikakvo čudo da je Bajtov izrazito pozitivan odnos prema četničkom pokretu i nemilosrdna kritika na račun savremenika i mnogih etabliranih neistina o prošlosti prouzrokovala prvo tajac, a onda izvesnu nelagodnost, pre svega u intelektualnim krugovima. Kritičari su se uglavnom koncentrisali na pitanja tipa "zašto tek sada", "da li je to moguće" i "zašto sve to nije rekao ranije", što je Bajt predvideo, pa je u svojoj knjizi unapred ponudio odgovore: "Te uspomene sam počeo da pišem za sebe; zato da na papiru sačuvam celinu koja sve više tone u zaborav. Kratak period koji knjiga obrađuje bio je u mom životu najdinamičniji. Što sam stariji, toliko veći deo zauzima!" Što ne znači da je "Bermanov dosije" obična autobiografija.

DRAŽINA SRBOSLOVENIJA: Bajt je tokom priprema i pisanja knjige skupio ogromnu građu. Neki od dokumenata koje je pronašao u Britaniji ili u Vojno-istorijskom institutu u Beogradu objavljeni su prvi put. "Istorija, ovako sagledana, umnogome se razlikuje od one partijski zapisane i ispričane. U lošem smislu, naravno, što se moglo očekivati. Ali - da u tako lošem, to nikada nisam ni slutio! Ukoliko je iznenadila mene, onda će tek mnoge druge. Većini se ionako neće dopasti. Svejedno - mislim da sam bio dužan da je ispričam... Siguran sam da ću svojim svedočenjem više doprineti istini, nego celom svojom četrdesetogodišnjom ekonomijom", tvrdi u uvodu Aleksander Bajt.

Knjiga počinje Bajtovim odlaskom iz Ljubljane za Rim 1943. godine, te iskušenjima na italijanskom frontu kod Gargliana i sovjetskom u Poljskoj. U taj lični okvir Bajt je smestio novo viđenje istorije koja se umnogome razlikuje od dosadašnjih verzija. "Zvaničan početak ustanka jugoslovenskih naroda nije obeležen napadom na okupatora, nego pucnjima na dva srpska žandara koja su se u Beloj Crkvi usprotivila partizanskoj mobilizaciji. Tačna je i činjenica da se Draža Mihailović borio zajedno sa partizanima odmah posle nemačkog napada, kao i da posle kapitulacije nikada nije napustio svoje planine i borio se do kraja... Njegov jedini cilj bilo je oslobođenje; bio je veoma kritičan do kraljeve Simovićeve vlade. Koliko sam saznao iz dokumenata, bilo je problematično što je u Mihailovićevim planovima Hrvatska bila smanjena na minimum, dok je Sloveniju trebalo radikalno proširiti. Major Hadson je bio u savezničkoj misiji kod četnika; pronašao sam njegov izveštaj iz 1944. godine u Arhivu u Londonu, u Pablik Rekords ofisu, gde ga nisu pokazali nikome pre mene. Hadson u izveštaju javlja da Mihailović namerava da uspostavi Srbosloveniju. Upotrebio je baš taj izraz!"

Slovenija je, dakle, prema Draži trebalo da bude proširena sve do Bratislave, dok bi se Hrvatska stisla negde između Ljubljane i Beograda, i gotovo da ne bi ni postojala. Bajtova knjiga potkopava i tradicionalno ubeđenje da su partizani bili glavni protivnici ustaša. Činjenice, kaže stari analitičar, govore suprotno - partizani i ustaše su veoma dobro sarađivali. Štaviše, glavni Titov cilj bio je - uništenje četnika! "Dokaz je materijal iz Vojno-istorijskog instituta u Beogradu, gde čuvaju pismeni ugovor između Moše Pijade i ustaškog doglavnika Mate Budaka u kome je utanačena najtešnja saradnja između ustaša i partizana", tvrdi profesor Bajt, kome je renome priznatog ekonomiste otvorio i vrata brojnih institucija u Saveznoj Republici Jugoslaviji.

O pomenutoj ustaško-partizanskoj ujdurmi postoji mnogo dokumenata, a Bajt navodi i konkretene vojne operacije u kojima su, severoistočno od Sarajeva, partizani dopuštali ustašama da se kreću kroz njihove linije odbrane, u napadima na četnike. I još jedan udarac lakirovki kojoj smo bili izloženi u bližoj prošlosti - sage o partizanskoj borbi protiv okupatora jedna su velika laž, kaže Bajt: "Tito je 1942. godine naredio da partizani ne smeju da napadaju Nemce i Italijane, već samo četnike!" Čime su "partizani, a ne četnici, počeli bratoubilački rat".

"To je moj glavni doprinos istoriji; bratoubilački rat je Titovo delo, a ne Mihailovićevo. Mihailović je bio intelektualno nemoćan, on je još 20. oktobra 1941. godine sazvao svoje komandante i rekao im kako u partizanima treba da vide svoje saveznike..." Na Titovu taktiku "razoružavanja četnika" Bajt je naleteo prilikom čitanja rukopisa kanadskog ekonomiste Davida Martina, povodom događaja oko Užica. Martin je zabeležio da je "Tito napao četnike sat vremena pre nego 'što bi oni napali' njega". Međutim, za razliku od "preventivnih" napada, poznatih u vojnoj doktrini, u Titovom primeru to nije bio slučaj: "Tito je napao četnička utvrđenja u okolini Užica, Bioske, Kremana, Ivanjice i razoružao ih bez ikakvog povoda." Tito je kako u Kraljevu tako i u Valjevu najednom prekršio dogovor sa četnicima i prekinuo zajednički napad na nemačka utvrđenja. Partizani su i u Novom Pazaru na isti način izdali savezništvo sa četnicima, koji su "bili toliko šašavi da su potom sami nastavili sa napadima; poraženi su, uz gubitak 60 ljudi".

"Albanci, koji su hteli da prošire Veliku Albaniju preko celog Sandžaka, paradirali su po gradu noseći sa svojim milicijama odsečene srpske četničke glave na sabljama, da bi ih potom sve pobacali na gomilu, u dvorištu oružarske stanice", opisuje Bajt. Usledili su povratni četnički napadi na partizane, ali tek "pošto je Tito tri puta povukao svoje trupe iz zajedničkih napada na Nemce". Posle čega je Tito u potpunosti zaustavio atake na Nemce i Italijane i pobegao u Sandžak, gde je bila italijanska okupaciona zona. Posebna je priča šta se dešavalo u borbama oko Sutjeske. Gde je Tito, zaključuje Bajt, zaista dokazao da je "izvrstan strateg"; s jedne strane su ga čekali Italijani i Nemci, a s druge četnici. Činilo se da će ga samleti. A on je izveo frontalnu kontraofanzivu kojom je "dokazao da slabije naoružani partizani i te kako mogu da se odupru bolje opremljenim nemačkim jedinicama", zbog čega je nemački komandant Luters dao visoke ocene Titu. Manje je poznato da su Nemci u tom trenutku partizanima ponudili pregovore, o čemu je pisao i Đilas.