Bermanov dosije (3)
Ni Hitler ga nije svario
Objektivnost Bajtovog pisanja svakako uvećava i njegova preciznost kada opisuje najgnusnije četničke zločine protiv partizana i ustaša, i pre svega civilnog stanovništva
Duga i iscrpna analiza brojnih
okršaja i čarki između partizana i četnika uverila je Bajta da nema druge istine -
partizani su bili napadači; partizani su izazvali i skrivili bratoubilački rat na ovim
prostorima.
"Na kraju nas čeka neizbežan zaključak; u "izdajničkoj trci" između Tita i Mihailovića, Draži je pripalo tek neugledno četvrto, poslednje mesto. Tito se popeo na prvo mesto zbog opoziva partizana od prethodno dogovorene zajedničke opsade Kraljeva; Titu pripada i drugo mesto, zbog otkaza zajedničke opsade Valjeva; treće mesto odlazi ponovo Titu, zbog opoziva partizana od zajedničkog napada na Novi Pazar. Da su posle opisanog nadmetanja slavili pobednika, dakle onoga ko se popeo na prvu stepenicu, da su podigli njegovu zastavu i odsvirali njegovu himnu, na jarbolu bi se zavijorila crvena zastava sa srpom i čekićem a ne plavo-belo-crveni barjak, uz intoniranje Internacionale, a ne Bože pravde. Tito je nesporno osvojio prvo mesto zbog mučkih ataka na četnike, ali to nije sve; Titu je u toj utakmici i u dve preostale discipline pripao lovorov venac apsolutnog pobednika u narodnom izdajstvu..."
CILJ KOMUNISTA - DIKTATURA: Čak i bez predočene empirijske provere činjenica na temu "Ko je prvi počeo?", za Bajta je presudan momenat za početak bratoubilačkog rata (pre svega između srpskih partizana i četnika) bila dublja logika komunističkog pokreta: "S obzirom na predratni strateški cilj komunista da sprovedu i izvedu revoluciju... sasvim je svejedno ko je prvi napao, u Užicu ili bilo kom drugom mestu. Početak otvorenog bratoubilačkog rata bilo je samo pitanje taktike onoga koji je morao napasti, a to su bili partizani."
Značaj Mihailovića je u ono vreme, smatra Bajt, bio mnogo, mnogo veći nego što se to činilo kasnije, iz perspektive posleratne, komunističke istoriografije. Karikirajući tu i tamo Dedijera i druge poznate jugoslovenske istoričare, Bajt navodi da je u onovremenoj anketi revije "Tajm" đeneral Draža Mihailović bio druga najpopularnija ličnost, odmah iza generala Mekartura. A to je bilo u vreme kada iz cele Evrope, a posebno iz Jugoslavije, nije bilo ohrabrujućih vesti.
"Ruzvelt se već nosio mišlju o samostalnosti Srbije; kada mu je ambasador Fotić 21. decembra 1941. godine podneo izveštaj o ustaškim pokoljima Srba, Ruzvelt ga je upitao: "Kako posle takvih zločina možemo uopšte još da računamo na zajednički život sa Hrvatima?" Krajem rata činila mu se mnogo realističnija konfederacija samostalnih država Slovenije, Srbije i Hrvatske, po mogućstvu i sa Bugarskom." Bajt dodaje i fragment iz izveštaja majora Hadsona, izveštaj do koga je prvi došao u londonskim arhivima: "Tito i Comp. su me proganjali. Dobio sam utisak tako sveopšte demoralizacije i sloma autoriteta vođa da sam zaključio kako bi bilo još i najbolje kada bismo pomoć preusmerili Mihailoviću, ukoliko ostane nezavisan u odnosu na Nedića."
Bajt, koji je iskopao i originalne dokumente o ustaško - partizanskoj saradnji komentariše i ovaj, do sada prećutani period NOV i POJ. "Oblici saradnje su bili različiti. Druga proleterska brigada je početkom marta napala i razbila štab Rogaških četničkih odreda na Boriku, u momentu kada su se glavne četničke snage tukle sa ustašama za Han Pijesak. Usred marta su partizani osvojili Vlasenicu, Srebrenicu, Bratunac i druga mesta. Kada su ustaše navalile na njih, partizani su osvojeno ispraznili bez borbe, tako da je sva ustaška sila pala po četnicima. Jevđević je kao nepobitnu činjenicu registrovao da hrvatska vojska i muslimanske ustaše redovno snabdevaju proleterske odrede municijom, a Trifunović dodaje da su ustaše obavljale i izviđačke letove za partizane i propuštale ih kroz svoje položaje kako bi napadali zajedničke najljuće neprijatelje - četnike. Nismo ni slutili koliko su tesne bile te veze; u nemačkim vojnim arhivima je moguće pronaći brojne dokumente koji ne dokazuju samo činjenicu da se partizani sporazumno nisu borili sa ustašama, nego da su u borbi protiv četnika sa njima čak sarađivali," tvrdi Aleksander Bajt.
U potpuno drugačijem svetlu Bajt ocenjuje i Titovu istorijsku bitku na Sutjesci. Iako odaje Titu priznanje zbog taktičkog umeća, Bajt ne misli da su tolike žrtve zaista bile neophodne. Štaviše, Bajt je uveren da je bitka okončana međusobnim dogovorom a ne "jednostranom pobedom partizana" koji su - utekli iz obruča. "Smatram da su Nemci uistinu omogućili Titov beg", ocenjuje Bajt. Za uzvrat, Tito je Nemcima ponudio povlačenje u italijansku zonu u Sandžaku i "pasivizaciju partizanskog pokreta". Zato su bila "izdata naređenja da se više ne napada pruga Beograd-Zagreb, koja je bila važna za vojne transporte do Grčke i Afrike", zaključuje Bajt, navodeći i rezime istoričara Klisolda da su kontakti između Nemaca i partizana održavani preko izvesnog pukovnika Ota, člana komunističke partije Nemačke i komandanta Todta.
DRAŽA JE BIO BOLJI?: Bajt podvlači i ogromnu razliku između Titove i Dražine ličnosti: "U tim razgovorima je dogovorena čak i razmena zarobljenika, kako za Titovu bivšu ženu Hertu Has, tako i za Velebitovu ženu, koju su partizani još ranije zamenili za nemačke ratne zarobljenike. Mihailović, naprotiv, nije učinio ništa ni slično za oslobađanje svoje žene, zatvorene u logoru na Banjici! Dok je kod partizana takva rabota bila nuz-proizvod."
Takvi dogovori su, prema Bajtu, imali i dugoročne, strateške posledice: "Zbog Titove želje da ščepa u svoje ruke Srbiju i očisti je od četnika, nemačka utvrđenja su još 1944. godine opstala u najudaljenijoj, istočnoj tački Evrope."
Naravno, tu su i priče o "uskoj saradnji" četnika i Nemaca, koje Bajt pobija mnoštvom dokumenata. Istina je da je saradnje bilo, ali Bajt misli da to nije bilo važno; razlika je, smatra, ogromna: "Mihailović je za Nemce bio neprijatelj broj jedan. Hitler prosto nije mogao da ga svari. To je povezano sa nemačko-srpskim antagonizmom u Prvom svetskom ratu; na Ceru je vojvoda Putnik slistio nemačke čete. A Mihailović je predstavljao srpsku kraljevsku vojsku. Zato nikada nije došlo do pregovora između četnika i Nemaca. Jedan jedini put je Mihailović sedeo za istim stolom sa Nemcima - novembra "41, u nekoj kafani u Divci na Kolubari, kada ih je molio za oružje; tada je bilo blizu da ga partizani potpuno opkole na Ravnoj Gori i proteraju. Radi se o Dražinom susretu sa agentima Abvera, koji su imali drugačiju politiku od Gestapoa; ali, Gestapo je saznao o čemu se radi i zato je nemački sagovornik rekao Mihailoviću da mu nudi samo bezuslovnu predaju. Mihailović je ustao i odbrusio da onda nije ni trebalo organizovati sastanak na tako visokom nivou, okrenuo se i otišao."
Bajt smatra da mu uvid u novu građu nalaže i da deplasira "predožbu o krvoločnim četnicima": "Sigurno je bilo klanja na nižim nivoima, ali ono što je važno jeste da ih njihove vođe nisu odgajale u sistematično krvoločnom duhu. U suprotnosti s tim Kidrič je zapisao da komunista koji bez milosti puca u protivnika - nije surov, jer ga vode plemeniti instinkti", sarkastičan je Bajt, nabrajajući primere brutalnih egzekucija u Kolašinu, gde je u iste jame sa oko sto do dvesta četnika zatrpano i na desetine pasa lutalica. U čemu je, navodno, sarađivao i Milovan Đilas.
Konačno, Bajt ulaže i poslednji napor da rehabilituje izraz "četnik", pojam koji je u njegovoj mladosti podrazumevao same plemenite i dobre vibracije: "U suprotnosti sa današnjim vremenom, u Sloveniji je izraz "četnik" bio potpuno neutralan. Kada su naše novine pisale o palestinskim pobunjenicima protiv britanske vlasti, opisivale su ih kao četnike", seća se Bajt.
PARTIJA SE DIČILA MRTVIMA: Objektivnost Bajtovog pisanja svakako uvećava i njegova preciznost kada opisuje najgnusnije četničke zločine protiv partizana i ustaša, i pre svega civilnog stanovništva.
Bajtovo viđenje istorije je, na kraju, sumorno. "Ne može se negirati činjenica da je Partija organizovala opsežnu borbu protiv okupatora... Rašireno je (i na prvi pogled prihvatljivo) mišljenje da je svejedno kakve su joj bile prave namere; važno je da nas je uvrstila među one države na svetu koje su pobedile demonske sile Osovine. Moja istorija, međutim, otkriva da nas je u demokratske države uvrstio Simovićev udar protiv Cvetkovićeve vlade... Hitler je zbog Simovićevog prevrata na dvoru gotovo šest nedelja kasnio sa napadom na Sovjetski Savez... Čist i nesporan rezultat otpora koji je organizovala Partija jesu samo žrtve, teror koji je zbog toga pretrpelo stanovništvo, onih 1.700.000 poginulih Jugoslovena, kojima se toliko dičio maršal Tito. Takav otpor je bio potpuno nepotreban. Potreban i logičan je bio samo ako se iza njega krio drugi cilj - izvođenje revolucije i uvođenje totalitarne komunističke vladavine!"
Uporan muk stručne javnosti u Sloveniji teško da se može tumačiti pijetetom prema starom teško obolelom profesoru, koga visoko poštuju i najokoreliji protivnici. Pre bi se reklo da je to najbolji dokaz da je za ovdašnju, na stereotipe naviklu javnost Bajtov nekonvencionalan pogled na istoriju - veoma težak zalogaj.
Svetlana Vasović-Mekina
(Kraj)
